Volite demokratiju? Napustite EU!

Pištolj je opalio i dao znak za početak debate o tome da li Britanija treba ostane (Remain), ili da napusti (Leave) EU. Zagovornici bloka „Ostanimo“ smatraju da postoje stotine razloga da se Britanci ne mrdaju nigde. Članstvo u EU daje Britaniji globalnu težinu. Ono obezbeđuje radna mesta. Ono nas čini bezbednijim, i omogućava nam da tesno sarađujemo sa našim evropartnerima kako bismo se uhvatili ukoštac sa terorističkim pošastima poput „Islamske države“.

Postoji, međutim, jedan razlog za napuštanje koji rastura sve razloge u prilog ostanka, i to žestoko: narodni suverenitet, temeljno pravo naroda da odobrava politički sistem koji njime upravlja. EU ozbiljno i grubo osujećuje to pravo, i zbog toga bi trebalo da glasamo da se izmigoljimo iz stiska briselske birokratije.

Ovo će biti fokus časopisa Spiked u kampanji pred referendum 23. juna: nastojaćemo da se na pozitivan način zalažemo za smislenu, narodnu demokratiju. Za nas ništa – ni bezbednost radnih mesta, čak ni obećanja bezbednosti pred terorističkim udarima – ne bi smelo da premosti pravo demosa da bira ko će njime da upravlja, i da kroz političku debatu oblikuje politički sklop svojih institucija vlasti. Svako obećanje kampanje „Ostanimo“ – uključujući tvrdnju da su britanska domaćinstva navodno bolja za 3000 funti godišnje zahvaljujući trgovačkoj i investicionoj zoni EU – bledi u poređenju sa našim mukotrpno izvojevanim pravom da određujemo ko upravlja nama.  Da li „Ostanimo“ lobisti misle da se naša demokratska prava prodaju za 3000 funti?

Za nas u Spiked EU ne predstavlja, kao što tvrde njene vođe navijača, ujedinjenje evropskih naroda. Umesto toga, ona predstavlja izmeštanje ključnih elemenata nacionalnog političkog života u carstvo nedosežne Evropske komisije i drugih briselskih organa, koji ne podnose račun nikome.

Ona neposredno razvodnjava našu demokratsku snagu kroz prenošenje sve većeg autoriteta na institucije poput EK i Evropskog suda pravde, čije se direktive i odluke mogu nametati nacijama bez obzira na to šta o njima misle nacionalne vlade, a pogotovo nacionalni plebisciti. To je antidemokratski. To je kraj demokratije. I to bi trebalo da bude nedopustivo za svakoga ko sebe smatra progresivnom osobom, i ko je svestan da su se svi radikalni i nadahnjujući skokovi napred u moderna vremena – od levelera, preko čartista do sufražetkinja – ticali naroda koji se otima sa vlastima za pravo da biraju ko upravlja njima, za pravo na politički glas.

EU nije nikakav internacionalistički, niti kosmpolitski projekat, kao što to tvrde njene pristalice. Niti je ona zavera francuskih i nemačkih zlikovaca skovana za pakost dobre stare Britanije, kao što tvrde njeni opadači. Zapravo, reč je o instituciji koju je porodio, i koju je konstantno hranio sve jači osećaj zamora nacionalnih elita od demokratije, i od pokretačke snage demokratije – demosa. To se odnosi na političare koji bi radije da neki udaljeni sud donese odluku o nečemu za šta nemaju stomak da se bore, ili aktiviste koji agituju u prilog odluke na nivou EU, jer im ništa nije toliko odbojno, koliko ideja da moraju da pridobiju plebs za svoje političke stavove. Sve one stvari za koje „Ostanimo“ lobi tvrdi da će biti bolje ako ostanemo u EU – radnička prava, sloboda kretanja, antiterorističke mere bezbednosti – jesu stvari o kojima mi treba da raspravljamo i odlučujemo.

Reći da EU donosi „dobre stvari“, iako ih donosi bez ikakvog pravog demokratskog nadzora, znači podržavati dobroćudnu tiraniju. A tiranija koja se sprovodi ne da bi nas slomila, već da bi nas spasla, najgora je vrsta tiranije.

EU istovremeno izražava i produbljuje krizu demokratije XXI veka. Ona ne ujedinjuje narode Evrope, već ih slabi, naciju po naciju, razvodnjavajući njihov demokratski autoritet i svodeći ih na narod kojim se upravlja „za njegovo dobro“, umesto uz njegovu saglasnost. Kada EU-elitisti i njihovi medijski sponzori govore protiv granica, ili o prevazilaženju granica, oni ne izražavaju nikakvo internacionalističko osećanje, već izražavaju prezir prema onome što se nalazi unutar tih granica, prema narodnom suverenitetu koji se manifestuje kao nacionalno svestan narod. Ne mrze oni toliko granice, koliko volju naroda koja se konstituiše unutar tih granica.

EU je duboko konzervativan, čak reakcionaran projekat. Ovo se vidi u argumentima i desničara i levičara koje je brane u referendumskoj kampanji. Na desnici, Dejvid Kameron nas upozorava na „neizvesnost“ koja vreba izvan EU, tvrdeći da bi njeno napuštanje bio „skok u nepoznato“. Na liberalnoj levici, Fintan O'Tul hvali „unutrašnji pesimizam“ EU, ističući je kao „pesimističku protivtežu“ nečemu što on naziva „ludačkim optimizmom“ starih političkih agenda, usmerenih na rast i rizik. Upravo je ovaj pesimizam EU – njen strah od nepredvidljivog naroda, njen prezir prema neizvesnosti, njeno suprotstavljanje velikim ekonomskim ili socijalnim skokovima napred – ono od čega se ježimo mi u redakciji Spiked. Nekima od nas se dopada ideja skoka u nepoznato, otvorenost prema riziku, poverenja u narod, i poverenja u same sebe da narod ubedimo da prihvati naše stavove. Za sve nas, koji smo ovde žigosani kao „ludački optimisti“, EU i jeste protivteža – težak i grub teg oko vrata napretka, demokratije i budućnosti.

Poruka časopisa Spiked u narednim mesecima biće pozitivna. Prepustićemo zvaničnim štabovima „Ostanimo“ i „Napustimo“ kampanja da podstrekuju strahove od terorizma, gubitka radnih mesta, finansijske nestabilnosti itd. u svom ciničnom otimanju za glasove. Naše zalaganje će biti znatno optimističkije, ako i ne baš, nadamo se, „ludački optimistično“: ako mislite da narod treba da određuje svoju političku sudbinu, glasajte za napuštanje. Ako ste optimistični prema budućnosti, glasajte za napuštanje. Ako vam je draža avantura u neizvesnosti od dosadne predvidljivosti diktata ekspertske elite, glasajte za napuštanje. Ako biste radije da politika bude živa i nepredvidljiva, nego birokratska i daleka, glasajte za napuštanje. Ako volite demokratiju, napustite EU.

Autor je urednik časopisa Spiked. Tekst predstavlja uvodnik u kampanju koju će ovaj časopis voditi u prilog britanskog napuštanja EU. Preveo sa engleskog Nikola Tanasić.