Zidanje mira na Bliskom istoku

Moratorijum je istekao

Pregovori o miru među Izraelom i Palestincima zapeli su, što nije bilo neočekivano, na problemu dalje izgradnje jevrejskih naselja u područjima preko linije razdvajanja snaga od 4. juna 1967. godine.[1] Moratorijum na gradnju proglašen na insistiranje SAD i prihvaćen tek nakon mnogo natezanja istekao je 26. septembra. Da bi nastavili započete pregovore Palestinci, podržani Arapskom ligom i naklonošću svetskog javnog mnenja, traže produžetak za vreme dok traju pregovori. Barak Obama je od Izraela zatražio još dva meseca za koje je gotov da plati dobru cenu ali to premijer Benjamin Netanjahu, za sada barem, odbija.

Davno su definisane i veoma mnogo puta zvanično i nezvanično pretresane te do u detalj rešavane ključne tačke spora: granična linija, bezbednost, Jerusalim, izbeglice, voda, ali se naselja do sada nisu pojavila kao problem koji bi imao težinu toliko veću od ostalih da bi zbog njih pregovori bili prekinuti. U najkraćim crtama rečeno, veza između moratorijuma i tačkama pregovora nalazi se u polazišnom principu „zemlja za mir“. Palestinska i arapska strana tvrde da pri sadašnjem tempu gradnje neće ostati zemlje za koju bi oni dali mir te da zbog toga ona treba biti obustavljena za vreme pregovora predviđenih da traju jednu godinu. Gradnja, pritom, okreće palestinsku javnost ne samo protiv pregovora, već i protiv reisa Abasa samog. Izraelci tvrde da ih na produžetak moratorijuma ništa ni u formi ni u suštini ne obavezuje, te da su već dali ustupke SAD kada je proglašen istekli moratorijum, a Palestincima povlačenjem znatnog broja kontrolnih punktova i vojnika. Zauzvrat, tvrde, ništa nisu dobili.

Problem leži u činjenici da su ustupci koji se odnose na palestinske i arapske zahteve dati Americi a ne Palestincima, pa se oni nisu ni osećali pozvanim da bilo što daju zauzvrat. Uistinu, ne postoje bilo kakve formalne ugovorne obaveze koje bi Netanjahua naterale da pozitivno odgovori na zahtev za produženjem zabrane gradnje novih i proširivanje postojećih naselja. K tome, on je od početka insistirao da se vode „pregovori bez preduslova“ tako da, sa tačke gledišta pregovarača sasvim razborito, ne želi da prihvati da je ustupak Obami, kojeg su na taj zahtev podstakli arapski saveznici, postao preduslov Palestinaca. Oni su, gradeći na Obaminoj izrečenoj nesuglasnosti sa širenjem jevrejskih naselja na Zapadnoj obali, na američkoj levici prihvaćenoj a među evropskom gotovo doktrinarnoj, radili na stvaranju konsenzusa svetske javnosti da je zamrzavanje naselja opšti, a ne njihov zahtev. Netanahu to odbija kako zbog toga što ne namerava da poklekne iznuđivanju tako i zbog među Arapima uvreženog shvatanja da Amerika može svojeg malenog saveznika da natera na bilo šta pod uslovom da za to ima interesa. Ucenama onda kraja bilo ne bi.

Za dosadašnjih sedamnaest godina mirovnog procesa moglo bi da se, uz određene rezerve, kaže da su za posrednika, SAD, protekli u naporu da se mnogostrukost međusobno povezanih problema svede na dva ključna, povezana i moguće rešiva: teritorijalnu podelu i bezbednost, dok se ostali potiskuju i posmatraju s te tačke da bi im, umanjenog ili razvodnjenog značaja, bilo nađeno mesto u konačnom rešenju. Da bi se do pozitivnog ishoda stiglo tu bi logiku morale da prihvataju i sukobljene strane. One to, međutim, ne čine. Domaćem čitaocu vesti sa tih strana, da bi bili izbegnuti nesporazumi, valja odmah saopštiti da se ispod površine javne diplomatije, a to je ono što novinari i stručnjaci uglavnom imaju na raspolaganju, krije bliskoistočni način pregovaranja i rešavanja problema. Taj je način sačinjen od pretnji, tvrdoglavosti, potkradanja, licemera kada zatreba i sklonosti da se svaki ustupak u znak dobre volje shvati ne samo kao nešto što se čvrsto poseduje nego kao znak slabosti, signal da se traži još s tim da se ničim ne uzvrati ili, ako baš mora, uzvrati nesravnjivo manjom merom.

Tokom dugog diplomatskog procesa koji je doveo do saglasnosti za početak pregovora Netanyahu je na vrh agende postavio po Izraelce najznačajnije pitanje bezbednosti nasuprot Abasovom insistiranju da se počne od najlakšeg, podele vodnih resursa i sličnog da bi se u pogodnom trenutku prešlo na povlačenje granice podele vlasti nad teritorijama. Tu se veoma jasno ocrtavaju pregovaračke taktike: ukoliko se pregovori prekinu, što je realno moguće ako ne zbog bilo čega drugog onda zbog Jerusalima, neka ostane nešto na čemu će se kasnije, kada se ukaže trenutak, moći da se insistira kao na dogovorenoj stvari. U načelu vredi razumevanje da ono što ne može da se dobije direktno, može da se dobije  preko posrednika. Stoga nastalu krizu koja daleko prevazilazi značaj naselja samih treba s jedne strane, tehničke ali ne bez značaja, posmatrati kao daj-mi-da-ti-dam svađu u kojoj se obe strane obraćaju posredniku, Sjedinjenim Državama, da davanjem ili obećanjima ustupaka o svojem ili iznudom sa računa neke od strana, pregovore „vrati na kolosek“.

Kako vesti govore Barak Obama lično je, pismom za izraelskog premijera, u zamenu za produžetak moratorijuma na izgradnju naselja u roku od dva meseca pristao na mnoštvo izraelskih zahteva, delom ugovaranih od juna – prihvatanje izraelskih bezbednosnih potreba u dolini reke Jordan, vezivanje realizacije ugovora o miru za izraelsko učešće u regionalnoj antiiranskoj fronti, mnoštvo novog i tehnološki naprednog oružja - uključujući i taj i takav da se pitanje moratorijuma iz Vašingtona više neće postavljati. Iako je medijski predstavnik Bele kuće izjavio da su takvo pismo i ponude nepostojeće, veliki je broj argumenata kojima može da se dokazuje da se radi o stvarnoj i nečuvenoj ponudi. Netanjahu je odbio (tek tada stižu demanti iz Vašingtona) zahtevajući kompromisno rešenje: da se gradi i dovršava gde je načinjen temelj, ali da se ne kopaju novi. Palestinci to odbijaju. Prema svemu sudeći razlog za to se nalazi u jednom od dva teška zahteva čije ispunjenje Netanyahu u ranoj fazi pregovora očekuje od Palestinca, ne od SAD.

Bezbednost: dolina reke Jordan

Prvi zahtev je teritorijalno-bezbednosni i odnosi se na usku oblast uz desnu obalu reke Jordan, na tzv. jordansku raselinsku dolinu. Netanyahu je u programskom govoru na Univerzitetu Bar Ilan juna 2009. godine dao do znanja da to strateški izvanredno važno područje ne namerava da vidi kao deo palestinske, već jevrejske države. To je značajna promena u odnosu na politiku iz vremena Oslo procesa (1993-2000). Krajem devedesetih se u delu izraelske vojne elite mislilo da bi značaj te doline kao prirodne antitenkovske fortifikacije mogao da bude kompenzovan drugim odbrambenim sredstvima te da bi mogla da bude ustupljena pod palestinsku vlast. Do promene u mišljenju dovelo je iskustvo sa Hisbalahom u Libanu i Hamasom u oblasti Gaze koje jasno govori da se trpi od napada koji ne donose odlučujuću prednost na klasičnom vojnom frontu jer je čitava nevelika dubina Izraela u stvari front u asimetričnom ratu. Stoga bi linija odbrane od pretnje šverca oružja preko Jordana i eventualnih raketnih napada sa Zapadne obale (Judeje i Samarije), u kojima bi vlast u nekom potencijalnom scenariju mogla pasti u ruke ratobornih struja, morala da bude daleko od uskog prostora između granice od 1949-1967 i Sredozemnog mora gde se nalazi saobraćajno, ekonomsko i društveno srce države koje se, sa središtem u Tel Avivu, prostire od luke Ašdod na jugu do Herclije Pituah na severu.

Palestinci veoma odlučno i sa najviših mesta tvrde da nema govora o lizingu oblasti Izraelu ili o ograničenom izrealskom bezbednosnom prisustvu na određen broj godina.

Palestinci takvu mogućnost kategorički odbacuju jer bi u tom slučaju palestinska država na Zapadnoj obali (Judeji i Samariji) postala tek ostrvo opkoljeno Izraelom. To ih ostavlja bez nade da bi suverenitet, o čijim ograničenjima ne bi želeli ali moraju da pregovaraju, mogao da bude više od formalnog. U tom smislu valja tumačiti vesti plasirane ili stvarno procurele iz čvrsto zatvorenih pregovaračkih sesija stručnjaka i zvaničnika sa ograničenim nivoom ovlaštenja. Palestinci veoma odlučno i sa najviših mesta tvrde da nema govora o lizingu oblasti Izraelu ili o ograničenom izrealskom bezbednosnom prisustvu na određen broj godina. Manje su odrešiti, međutim, kada se pronese glas o međunarodnom prisustvu, ali tada su oštri Izraelci, kako zbog principijelnog stava da se sami brinu za svoju bezbednost, tako zbog dokazane nemoći međunarodnih snaga da spreči Hisbalah da priprema teren u njihovoj zoni odgovornosti na jugu Libana. Postoji, osim toga, teritorijalna dimenzija tog problema: oblast, naime, zauzima gotovo četvrtinu teritorija s te strane linije iz juna 1967.

Ideologija: jevrejska država

Drugi problem je ideološki. To je do tekuće runde na pregovorima nikada eksplicitno izrečen zahtev da Palestinci uz već postojeće priznanje države Izrael priznaju i da je to „jevrejska država“. Insistiranje da se taj princip prihvati u ranoj fazi predstavlja još jednu veoma značajnu novinu u istoriji izraelsko-palestinskog pregovaranja. Čemu takav zahtev? Najpre treba da se kaže da je premijer Benjamin Netanyahu prvi vođa za izraesku desnicu centralnu stranku Likud koji je javno prihvatio princip „dve države za dva naroda“. Taj princip se ne nalazi u dokumentu koji predstavlja dogovor Menahema Begina i Anvara al Sadata u Kemp Dejvidu od 17. septembra 1978, potpisanom nakon mnogog cepidlačenja nad svakom reči, o uslovima mira između Izraela i Egipta te dodeli izvesnog nivoa autonomije za Palestince. Ni tokom Oslo procesa (1993-2000) kojeg su sa Arafatom vodile izraelske vlade levice i Netanjahuova prva vlada taj princip nije prihvaćen, već je bio implicitan u očekivanom, ali nikada dočekanom, konačnom dogovoru kojim je trebalo da bude okončan izraelsko-palestinski sukob. Govorom o viziji mira iz juna 2002. uvodi ga DŽordž Buš. Prethodni vođa desnice i tadašnji premijer Ariel Šaron izbegao je da ga prihvati, da bi to govorom na Univerzitetu Bar Ilan juna prošle godine učinio Netanyahu. Tom prilikom on je uz ostale teške uslove, izrečene delom radi podizanja lestvice pred pregovore o konačnom mirovnom rešenju kojima je predsednik Obama bio i ostao čvrsto nameran, zatražio da Palestinci i Arapi da priznaju Izrael kao „jevrejsku državu“.[2]

Mnogi analitičari smatraju da ispunjenje tog zahteva Netanjahu vidi kao kompenzaciju za neizbežno povlačenje izvesnog broja naseljenika jer oni i u stranci i u koalicionoj vladi desnice koju vodi imaju velikog – pokazaće se da li i presudnog – uticaja, ili kao nešto od čega bi mogao da odustane ukoliko mu bude udovoljeno u pitanju doline Jordana. Manevarski prostor se pronalazi u pretpostavci da bi pitanje priznanja jevrejske države moglo ili trebalo da bude ostavljeno za kraj pregovora, dakle da bi moglo da bude skinuto sa dnevnog reda ili odloženo kao deklarativno za neko kasnije vreme. Nema sumnje da je tako, ali stvar je, izgleda, za Netanjahua po sebi značajnija: on je u pregovore ušao s namerom da sklopi „trajni mir“, dakle da ukloni ideološke osnove sukoba Palestinaca i Jevreja.

I ne samo to: ukoliko bi njegov zahtev bio deo ugovora on bi kompromisno razrešio sukob pristalica koncepta Države Izrael sa pristalicama koncepta Zemlje Izraelove.[3] Zato mu je taj pristanak potreban na početku, jer za njega i veći deo izraelske javnosti, kojoj je u poslednjih deset godina srce otvrdlo što usled samoubilačkih napada i raketiranja što usled demografskih trendova među Jevrejima i izraelskim Arapima (Palestincima), to predstavlja Rubikon kojeg Abas i Palestinci treba da pređu. Tek na drugom i sadržinski neznatnijem nivou taktike on želi tu stvar odmah da razreši da bi na toj tački mogao da svojoj konstituanti opravda svaki od teških ustupaka koji slede u ostalim ključnim pitanjima. On smatra da bi time stvori osnovu na kojoj bi sa političkim centrom, koji kao minimalni zajednički osnov vidi očuvanje jevrejske demografske većine, izgradio nacionalni konsenzus potreban za prihvatanje mirovnog ugovora.

Jad je u činjenici da zahtev za priznavanjem Izraela kao „jevrejske države“, na razini pregovora i opsega dvosmislenih formulacija kojima se rešenje ovog spora pokušava učiniti jednom i drugom narodu prihvatljivim, iz upotrebe izbacuje kompromisno i pažljivo negovano prećutno razumevanje „jevrejskog karaktera“ države Izrael. Obećani ustupci SAD jesu ogromni, ali se odnose isključivo na pitanja bezbednosti, ponajpre prema Iranu. Od toga Obama ne može ništa više da ponudi ili da: pristanak moraju dati Palestinci i Arapi.

Sasvim u skladu sa pregovaračkim navikama Levantinaca predlog je propraćen pretnjom. U tom svetlu bi mogao da se razume govor ministra inostranih poslova Libermana u Generalnoj skupštini UN koji je u svetskoj javnosti odjeknuo kao otkriće eksploziva postavljenog ispod krhke i padu sklone konstrukcije pregovora u zastoju: tvrdi sekularni nacionalist smatra da teritorije unutar linije od juna 1967, u svakom ishodu pregovora potrebne da se trampe za naselja, treba da budu one na kojima većinu čine izraelski Arapi (Palestinci). Osim toga je rekao da rešenje vidi u procesu koji bi trajao decenijama, nasuprot premijeru koji smatra da bi se do ugovra moglo doći za godinu dana. Komentarišući incident Netanyahu se ogradio rekavši da govor nije s njim bio koordiniran niti ga je on odobrio. To nije, kako su neki komentatori požurili da zapaze, ništa neobično u izraelskoj političkoj kulturi. Od većeg je interesa to što Libermanove ideje nije ni odbacio. To bi moglo da se razume kao naznaka da on, ukoliko se njegov zahtev za priznanjem Izraela kao „jevrejske države“ ne usvoji, nema drugih alternativa do da se prikloni Libermanovom shvatanju, ali i tako da on sličan način razgraničenja, može biti,  podrazumeva. Postoji, uostalom, ozbiljna zabrinutost desnog centra nad pokretima među izraelskim Arapima (Palestincima). Iz tog političkog miljea povremeno se u javnost puštaju mišljenja u kojima se argumentuje, da bi se predupredila „kosovizacija“, takva vrsta solucije. Lišen talenta i volje za političku korektnost Liberman je ta mišljenja samo pretočio u politički program i kao treća po brojnosti snaga u Knesetu uneo u vladu.

Zahtev za priznanjem Izraela kao „jevrejske države“ je, međutim, preteran za Mahmuda Abasa i Arapsku ligu od koje je, ovo je još jedna od novosti koja karakteriše ovaj pregovarački pokušaj, koordinisao svaki potez.

Ideologija: pravo na povratak

Zahtev za priznanjem Izraela kao „jevrejske države“ je, međutim, preteran za Mahmuda Abasa i Arapsku ligu od koje je, ovo je još jedna od novosti koja karakteriše ovaj pregovarački pokušaj, koordinisao svaki potez. Abas svoj politički legitimitet, jer pravnog usled isteklog izbornog položaja reisa Palestinske autonomije jedva da ima, zasniva na znatno složenijim osnovama od Netanyahua: podršci SAD i EU, Egipta i drugih „umerenih“[4] arapskih država te dobrom radu vlade Salama Fajada koju je postavio krnjem i nelegitimnom Zakonodavnom savetu Palestinske autonomije. Osetljiv sklop interesa birokratske elite Palestinske autonomije i stranih sila koje projekat podizanja palestinske države na Zapadnoj obali podržavaju i finansiraju stoji na klimavoj podršci unutar Fataha i frakcija koje čine Palestinsku oslobodilačku organizaciju tako i u javnosti. U područjima podložnim vlasti u Ramali značajnu podršku i dalje uživa gospodar oblasti Gaze, islamistički Hamas, koji se oslanja na podršku Irana, Sirije i u novije vrijeme Turske. U nedostatku dogovora o nacionalnom jedinstvu Hamas, koji pored legitimiteta Abasove vlasti odbija i pregovore sa Izraelom na postojećim principima, predstavlja realnu alternativu zahvaljujući organizacionoj osnovi očuvanoj uprkos svakom pritisku Abasove vlasti.

Mogućnost daljeg jačanja Abasovog položaja zasniva se na poticanim očekivanjima da će Izrael da zaustavi gradnju naselja, dodatno povlači vojsku iz palestinskih područja i prenosi nadležnosti prema dogovorima iz vremena Oslo procesa. Time bi bio omogućen dalji rad na građenju palestinskih državnih institucija prema programu Fajadove vlade od avgusta 2009. godine (tzv. Fajadov plan) kojim je predviđen dvogodišnji period do ostvarenja funkcionalne državnosti. Tome, kada se podvuče crta, vodi palestinska pregovaračka taktika bez obzira na konačan ishod. Svaka nova runda pregovora bila je praćena određenim prenosom teritorija i vlasti sa Izraela na Palestinsku autonomiju što bi s protokom vremena postajalo trajnim, makar formalnim, dobrom ili mogućnošću. Da bi formalno postalo realno uslov je sprečavanje nasilja prema Izraelu i njegovim građanima, kako je definisano u Mapi puta miru iz aprila 2004. godine, što današnja vlada Palestinske autonomije, ruku na srce, prilično uspešno radi. Takav pristup u pregovorima – mnogi u Izraelu smatraju da po sredi nije način nego cilj današnjeg palestinskog pregovaračkog pregnuća – malo čemu vredi ukoliko se gradnja naselja nastavi.

Ukoliko bi se Abas, hipotetično govreći, odlučio da prihvati princip jevrejske države za povoljan princip podele Jerusalima ili sličnu srazmerno veliku ponudu ostaje problem izbeglica. Palestinski identitet i političke platforme izgrađivani su na ideji povratka svih izbeglica uključujući i njihove potomke.[5] Princip povratka je sačuvan u Povelji PLO u kojoj je tokom Oslo procesa anuliran član koji poziva na uništenje Izraela. Prihvatanje Netanjahovog zahteva bi za Palestince značilo da Abas svesno urušava načelnu saglasnost u nekoliko principijelnih pitanja (granice od 1967, državnost, povratak svih izbeglica iz 1948-9 i 1967) dvaju sukobljenih palestinskih državotvornih pokreta i konsenzus palestinske javnosti. Prihvatanje Izraela kao „jevrejske države“ bi, shvatanje je, značilo indirektno međunarodno pravno odricanje od principijelnog zahtjeva za povratak izbeglica baziranog na tački 11 Rezolucije Generalne skupštne UN br. 194 iz 1948 godine kojeg Palestinci smatraju temeljnim.[6]

K tome, to bi moglo da nosi implikaciju mogućnosti odustajanja od materijalnih kompenzacija za izbeglice, što bi u današnje vreme novčanih teškoća Zapada, za razliku od devedestih, moglo da se pokaže kao realan problem. Takvo šta bi teško politički preživeo i Jaser Arafat sam: on od toga bežao dokle god je mogao iako mu je bilo ponuđeno da pravo na povratak, time i na materijalne kompenzacije bude implicitno priznato, ali ugovorno ograničeno na repatrijaciju desetak do dvadeset hiljada uglavnom starih ljudi. Takva se ponuda, koja omogućava fleksibilnost u formulacijama ugovora, podrazumevala i za Abasa sve dok Netanyahu svojim zahtevom na sto nije bacio novu kartu. Zato se taj zahtev među Palestincima i Arapima smatra ne samo neprihvatljivim već i malicioznim. Naglas se sumnja da je u pitanju manevar čija je svrha da se Abas potkopa i sruši da bi na vlast u Zapadnoj obali došao Hamas s kojim Izrael ne bi razgovarao drugačije do vojno-policijski, a naselja bi se ničim više ograničavano zidala i proširivala.

Dvostruka „kosovizacija“

Osvrnimo se i na arapsku, jer je ona iz celine neodvojiva, precepciju problema „jevrejske države“. Ukoliko po strani ostavimo brojne istorijske, spoljnoplitičke i emotivne argumente videćemo da arapske elite odbijaju mogućnost stvaranja nacionalne države klasičnog evropskog tipa na Bliskom istoku. Takva namera se u javnosti arapskog sveta smatra za promišljeni cionistički plan, kao cionističko-imperijalistička zavera čiji je srednjoročni cilj razbijanje arapskih država u regionu na niz etničko-verskih entiteta kojima bi se lako ovladalo, što bi bio međukorak ka konačnom cilju, stvaranju „Velikog Izraela“. [7] Današnjim rečnikom rečeno, arapske i bliskoistočne elite zebu od mogućnosti „kosovizacije“ čitavog regiona kao što Liberman zebe od mogućnosti „kosovizacije“ Izraela. Pred očima im je Sudan iz kojeg će se sledeće godine gotovo izvesno izdvojiti hrišćansko-animistički jug, Darfur čeka u redu, te Liban koji je isto ono bure baruta kakvo je od nastanka bio. Državno jedinstvo bliskoistočnih država bilo bi ugroženo otvorenim priznavanjem jevrejske nacionalne države što je u intervjuu izraelskoj televiziji na diplomatski način jezgrovito defisao egipatski predsednik Mubarak: "U Egiptu mi imamo muslimane, hrišćane i Jevreje i nema problema. Kada su želeli muslimansku državu na Kosovu svet je protiv toga istupio jer nije želeo muslimansku državu u centralnoj Evropi.“[8]

Što god bude bilo odlučeno, a vesti već više od mesec dana daju naznaka o burnim konsultacijama između Jerusalima, Vašingtona, Kaira, Amana i Rijada, prekid mirovnih pregovora bi za sve strane bio čist gubitak.

Visak i mistrija

Što god bude bilo odlučeno, a vesti već više od mesec dana daju naznaka o burnim konsultacijama između Jerusalima, Vašingtona, Kaira, Amana i Rijada, prekid mirovnih pregovora bi za sve strane bio čist gubitak. Toga su svi svesni. Palestinci bi se suočili sa daljim i ničim ograničavanim širenjem naselja, Izrael sa međunarodnom i osudom Baraka Obame te daljim derogiranjem odnosa sa Egiptom i Jordanom, koji bi bili osramoćeni. Kao dobitnici bi izašli protivnici mirovnog procesa Iran, Hisbalah, Hamas, donekle i Sirija koja vešto sjedi na ogradi te Turska koja s jedne strane te pregovore podržava ali u isto vreme ne žali truda da se ugura u rešavanje palestinskog problema, baš kao što se vratila na Kavkaz, u Irak, na Balkan.

Ukoliko do obnove pregovora bude došlo, što prema poslednjim vestima nije verovatno, može da se očekuje da će Netanjahu, pored pristanka da se nastavi zidanje na petstotinjak u međuvremenu postavljenih temelja u zamenu za odustajanje od netom proglašene gradnje 1300 stanova u spornom istočnom delu Jerusalima i 800 u kompaktnom bloku Ariel, od Obame iznuditi izdašnije garancije, a od Palestinaca neku vrstu saglasnosti u pogledu budućeg vojnog prisustva u dolini Jordana. Time bi mogao da ubedi koaliciju da ga podrži u nameri da obnovi moratorijum na neki razuman rok, dakle ne do dovršenja pregovora kako to zahteva Abas. To bi, uz povlačenje zahteva za brzim priznanjem „jevrejske države“, do daljeg za sve bilo dovoljno jer se sa rezultatima izbora za Kongres pokazalo da je Abasova procena da će Obama uspeti da natera Bibija bilo na šta pokazala potpuno pogrešnom. Alternativno, u javnost se plasiraju tri rešenja. Prvo je autodestruktivno: Abas daje ostavku i povlači se bez jasnog naslednika ili raspušta Palestinsku autonomiju da bi narod stavio pod nadzor Ujedinjenih nacija. Drugo je rizično: samoproglašenje države po kosovskom modelu. Treće je teoretski ostvarivo: zahtev Ujedinjenim nacijama da proglase palestinsku državu. U svakoj varijanti Izrael, što je zvanično rečeno, zadržava slobodu da deluje unilateralno. Interesantna vremena na Bliskom istoku, prema svemu sudeći, postaju još interesantnija.