Šest "malih" razloga protiv NATO

Na godišnjicu NATO bombardovanja (24.03.1999 - 24.03.2008)

Srbija je jedina evropska zemlja koju je NATO bombardovao. To bombardovanje bilo je nelegalno, bez odluke Saveta bezbednosti. Bacajući bombe po Srbiji, NATO je počinio zločine nad civilnim stanovništvom. Zato Srbija ne može tek tako da uđe u NATO. To je moguće tek kada Srbija dobije jasno izvinjenje od čelnika NATO makar za “kolateralnu štetu” koja joj je nanesena 1999.

Takvo izvinjenje Srbija nikada nije dobila. Naprotiv, čelnici i službenici NATO, kao i SAD, neprestano ponavljaju da je agresija na Srbiju 1999. bila “neophodna”, a zločini se uopšte ne pominju. Brojne NVO u Srbiji, sa daljinskim finansiranjem iz SAD ili koje druge NATO zemlje, ovdašnju javnost neprestano ubeđuju da se svaki srpski zločin mora okajati. Nasuprot tome, NATO ne samo da ne pominje svoje zločine, već se od Srbije danas smatra nepristojnim da o tim zločinima uopšte i govori.

Tako se i moglo dogoditi da je u Beogradu, 13. jula 2006, svečano dočekan major Endru Vajls, američki pilot. On je kao član 555. eskadrona učestvovao u NATO agresiji na Srbiju. Neki srpski mediji su odmah utvrdili da su možda iz njegovog aviona bile bačene kasetne bombe na centar Niša. Međutim, to nije smetalo srpskom ministru odbrane da ga dočeka i poželi mu dobrodošlicu u Srbiju. Izgleda da se dobar deo “evroreformske” javnosti u Srbiji slaže sa američkim ambasadorom Kameronom Manterom, koji je u Evropi (22. 11. 2007) rekao: "Verujemo da je [bombardovanje Srbije] bilo teško, ali i neophodno. Ono je bilo nužno da bi se oterao Milošević.”

Zbog takvog stava, “evroreformska” javnost u Srbiji sistematski je radila na potiskivanju sećanja na NATO zločine. Danas se još prisećamo samo bombardovanja RTS-a, ali ne kao zločina NATO pilota, već kao zločina čelnika Miloševićevog režima. Tako je i sećanje na zločine podvrgnuto selekciji i političkoj manipulaciji.

Srbija mora jasno da prizove u sećanje šest “malih” NATO zločina, da ih postane svesna i da se o njima objasni sa NATO strukturama. I tek nakon tog objašnjenja Srbija i NATO mogu dalje da razgovaraju. Tih šest “malih” NATO zločina su ujedno i šest “malih” razloga zašto Srbija, pod sadašnjim uslovima, ne treba da ide u NATO.

Prvi “mali” razlog je dvogodišnji Marko Simić. Njega je otac Vladan poveo da se, tog 31. maja 1999. u podne, prošetaju po rodnom Novom Pazaru. Kada su došli do jedne stambene zgrade, u ulici Stefana Nemanje broj 74, odjeknula je eksplozija. Zgrada je pogođena projektilom koji je verovatno bio namenjen obližnjoj autobuskoj stanici. (Zašto je gađana civilna autobuska stanica, ostaje nedokučivo.) Uz Marka i Vladana, poginulo je još devetoro civila. Markova mama, ubrzo po tragediji, porodila se i na svet donela devojčicu. Kada devojčica poraste, možda će u knjizi NATO zločini u Jugoslaviji pronaći sliku svog mrtvog bratića kako krvava lica i otkinute leve noge leži na belom bolničkom čaršavu.

I majka jedanaestomesečne Bojane Tošović, drugog “malog” svedoka neokajanih NATO zločina, bila je u šestom mesecu trudnoće. Onda je na njihovu kuću, u selu Merdare (kod Kuršumlije), 10. aprila, pala bomba. Otac Božin upravo je držao bebu kada se gornja ploča srušila na njih. Majka Marija je mogla samo nemoćno da posmatra kako otac, pritisnut betonskom pločom i sa ćerkicom u naručju, lagano umire.

Trogodišnja Milica Rakić, iz Batajnice, naš je (i božji) treći “mali” anti-NATO svedok. Ona je zatražila, 17. aprila, oko pola deset uveče, od svoje majke Dušice da ide na nošu. Dušica ju je odvela do kupatila, stavila na nošu i otišla da namesti krevet. Osećali su se prilično bezbedno, jer je njihova kuća bila udaljena najmanje četiri kilometara od vojnog aerodroma. A onda je u blizini zgrade pala bomba. Odmah po eksploziji, otac Žarko utrčao je u kupatilo. Milica je ležala u lokvi krvi, pogođena parčetom čelika iz rasprsnute bombe. Odveli su je u obližnju ambulantu, ali nije bilo pomoći. I ona je slikana kako počiva na čaršavu batajničkog doma zdravlja. Na slici se vidi njena zavijena leva butina i lice samrtnički bledo, ali izuzetno lepo i nežno. Tako anđeoski lepo lice, valjda, može da ima samo mrtvo dete.

Nema slike mrtvog Branimira Stanijanovića, šestogodišnjaka iz Aleksinca. On je sa ocem Vidosavom i majkom Divnom, 12. aprila, putovao vozom koji se, dvadeset minuta pre podneva, našao na mostu iznad Grdeličke klisure. Pilot je, objašnjavali su docnije u štabu NATO, imao zadatak da sruši most. Ali suviše kasno je na kontrolnom ekranu spazio voz. Valjda je zato posle minut–dva, kažu očevici, voz još jednom pogođen. Voz, ne most. I to na isto mesto – u drugi i treći vagon. Cela porodica Stanijanović je poginula, zajedno sa još petnaestak putnika. Broj mrtvih nije bilo moguće tačno utvrditi jer su ugljenisana tela popadala u Južnu Moravu. Među njima i Branimirovo. Ako pilota koji je ovo uradio, i DŽejmija Šeja, glasnogovornika NATO koji je odbio svaku krivicu za ove namerne smrti, zanima koga su ubili, ima jedna Branimirova slika. Na njoj se vidi kako švrća, sa leptir mašnom i ozbiljnim izrazom lica, učestvuje na školskoj priredbi. Da li je tako obučen i sada dok šeta božjim vrtom?

U tom vrtu sada su i osmogodišnji Stefan i njegova sestra, petogodišnja Dejana Pavlović. Oni su spavali u svojoj porodičnoj kući, u Ralji kod Beograda, kada je na nju, 26. maja, pala bomba. Šta je u blizini bilo tako značajno da bi se gađalo, ostaje potpuno nejasno. Uz brata i sestricu, poginuo je i otac Vladimir. Majka Branislava je preživela. I njoj je za uspomenu na celu porodicu, izgubljenu u jednom časku, ostala slika mrtve dece. U šarenim dečjim spavaćicama, oni leže na plavom porodičnom jorganu. Dejana samo malo raskrvavljenog nosa, a Stefan gotovo bez ikakvih rana.

Eto to je šest “malih” svedoka NATO zločina, šest “malih” razloga zašto Srbija mora da zahteva objašnjenje od NATO čelnika. A objašnjenje je vrlo jednostavno. Eno ga u Tašmajdanskom parku spomenik deci stradaloj u NATO bombardovanju (istina, još uvek polusrušen: od devojčice sa leptirovim krilima ostala su, danas, još samo krila; ali valjda će jednoga dana čelnici Beograda izdvojiti malo novca da se spomenik vrati u prvobitno stanje; ako nemaju, neka nam kažu, skupiće se koliko treba). Dakle, pred taj spomenik treba da dođe Jap de Hop Shefer, generalni sekretar NATO, ili koji drugi NATO zvaničnik i da jasno kaže “Izvinite”. Ne treba da kleči, ne treba ni da zapali sveću. Neka samo donese jedan cvet i kaže “Izvinite”. I Srbija će oprostiti.

Dotle, bojim se da nemamo šta da pričamo. Ni u Beogradu, ni u Briselu, ni u Ohaju. Jedan cvet u Tašmajdanu – to je uslov za svaku narednu priču. Jedan cvet u Tašmajdanu – tek tada i mi i vi ponovo možemo biti ljudi.