Barjak na Manjači

(Politika, 12.09.2009)

NATO je započeo vojnu vežbu na poligonu Manjača kraj Banjaluke. Kažu, odličan poligon za vežbe pešadije i tenkova. Znam najmanje još pet sličnih odličnih poligona u zemljama NATO-a gde bi mogle da se odigravaju takve vežbe. A izabrana je Manjača. Verovatno je na ostalim poligonima gužva, nema mesta. Ali hajde neka bude i Manjača, jer nije samo u tome „kvaka 22”. Naime, na Manjači je ovih dana na šatoru vojnika armije BiH osvanula verska, zelena, islamska zastava. A u šatoru i oko tog šatora su vojnici sva tri naroda BiH. A BiH je zvanično sekularna država. Naravno, stvar je brzo zataškana, u komandi NATO-a u Sarajevu o tome ćute, u štabu vežbe na Manjači o tome niko ne želi da priča. Ipak, možda ja to gledam paranoično, možda je ta zastava, taj zeleni barjak zapravo i deo vežbe, deo scenarija da se vidi kako Srbi na Manjači gledaju na tu versku zastavu? Pa će onda timovi za „psiop” (proučavaju psihu ljudi) operacije NATO-a da naprave studije o„balkanskim divljacima koji nikako da prevaziđu istoriju”.

Skoro istovremeno, političko Sarajevo uzbudilo se zbog posete predsednika Srbije Borisa Tadića Palama i otvaranja škole „Srbija”. Kada je u Sarajevu u oktobru 2000. godine otvorena džamija kralja Fahda, uz saudijski kulturni centar, koliko se sećam niko se u političkom Beogradu nije zbog toga uzbudio. A i što bi, to je versko pitanje u drugoj državi. Istina, te godine i tog oktobra mnogi su bili zauzeti drugim stvarima, pa i nije bilo vremena diviti se otvaranju još i nekih kulturnih centara u komšiluku. Koje je finansirala Saudijska Arabija. A sada ovoliko uzbuđenje i protesti iz Sarajeva zbog škole „Srbija” na Palama.

BiH je nacionalno duboko podeljena zemlja, podeljeno društvo, nasleđeni konflikt. Dok je u Zapadnoj Evropi Drugi svetski rat izgubio istaknuto mesto u javnoj istorijskoj kulturi i u stvorenom identitetu nacija, zemlje bivše Jugoslavije nisu učestvovale u toj promeni. Pretvaranje nedavnih ratova u sadašnjost, sećanje na zajedničku patnju i zajedničku borbu u ratu pretočeno je u državnu politiku pamćenja, u nešto što treba da služi kao pokretač državne i ideološke integracije u jednom sistemu kome su inače preostali tek malobrojni instrumenti stvaranja identiteta. Zvanična slika rata spada u neophodni arsenal legitimnosti, u koji ne sme da se dira, koji ne sme da se dovodi u pitanje i za koji su vezani svi oblici izražavanja i sve aktivnosti državne politike obeležavanja prošlosti: gotovo svi praznici, većina spomenika, neproporcionalan deo istorijskih istraživanja i školske nastave istorije vrte se oko ratova iz devedesetih godina, a beletristika i film skoro su u potpunosti u službi stvaranja jedne herojske slike tih ratova. Pri tom su u državnoj politici Sarajeva i Zagreba prema prošlosti drugi, prethodni, ratovi pali u drugi plan. Javno se pamtio samo deo istorije, a time je sebe u ovom pamćenju mogao da nađe samo deo društva. „Primarno iskustvo” pojedinca i „sekundarna institucionalizacija pamćenja” u javnom mišljenju na taj način su se za delove društva razilazili i to je poznati fenomen „plivajućeg jaza” između individualnog i kolektivnog pamćenja. U BiH i u Hrvatskoj ova pitanja su bila i još su lišena slobodnog diskursa, pa je i slika poslednjeg rata postala merilo preraspodele političkog, pa i društvenog statusa. „Integrišuće mišljenje”, odnosno zvanično sankcionisana slika rata, svu krivicu i odgovornost eksternalizuje na „velikosrpstvo” i time rasterećuje svoje društvo svojevrsne „obrade prošlosti”. Naravno, to nije i ponuda pomirenja u regionu. U okviru aktiviranja tradicionalističkih slika prošlosti, simbolika i praksa inscenacije – rat ponovno dobija centralno mesto kao forma pamćenja u formiranju identiteta. To je jedna stilizacija rata u smisaoni kvalitet, insistiranje na sopstvenoj poziciji žrtve kojoj je u to ime sve dozvoljeno, pa i ratni zločini u cilju odbrane sopstvene egzistencije kao nacije.

Države bivše Jugoslavije moraju da se potrude da stvore jedan identitet koji bi ih oslobodio fiksacije na iskustvo rata kao jezgra sopstvenog identiteta. Sećanje na rat mora da postane „za identitet neutralna priča”. No, za ovakav preokret potrebna je, pre svega, politička volja prema ratnoj prošlosti. Jer sećanje na rat može da proizvede kako katarzu tako i misao o osveti. Dva naroda, Srbi i Hrvati imaju u tome i najveću odgovornost. I kod jednih i kod drugih crkva i vojska institucije su od najvećeg narodnog poverenja. Sklonost ka autoritarnim rešenjima? Sličnost Srba i Hrvata?

Za razliku od njih Bošnjaci daju prednost kulturnim centrima. Iz Saudijske Arabije...