BiH između zahteva međunarodne zajednice i nejedinstva domaćih aktera

Sažetak: U radu autori ukazuju na brojne probleme koji prate proces ustavnih reformi u Bosni i Hercegovini. S tim u vezi se posebno skreće pažnju na različita viđenja budućnosti zemlje od strane političkih elita tri konstitutivna naroda (Bošnjaka, Hrvata i Srba), ali i na nemogućnost predstavnika međunarodne zajednice da usaglase vlastite stavove i predstave ih bosanskohercegovačkim političkim akterima. Poseban akcenat u ovom radu je posvećen konkretnim predlozima Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije u vezi sa izmenama i dopunama Ustava Bosne i Hercegovine tokom takozvanog Butmirskog procesa (2009). Međutim, autori zaključuju, da polazeći od činjenice da će naredni parlamentarni izbori u Bosni i Hercegovini biti održani tokom oktobra 2010. godine, neće biti postignut minimalni politički konsensus oko ustavnih promena.

Ključne reči: Bosna i Hercegovina, Dejtonski sporazum, Ustav, Bošnjaci, Hrvati, Srbi, međunarodna zajednica, Sjedinjene Američke Države, Evropska unija, Severnoatlantski savez

Uvod

Troipogodišnji rat u Bosni i Hercegovini zaustavljen je potpisivanjem „Opšteg okvirnog sporazuma za mir” u Dejtonu 21. novembra 1995. godine.[1] Već tokom prvih godina sprovođenja ovog mirovnog sporazuma pokazalo se da sve tri etničke zajednice i njihove političke elite različito vide budućnost Bosne i Hercegovine kao države. I dok, sa jedne strane, bošnjačke i građanske političke partije u osnovi insistiraju na dodatnoj centralizaciji ustrojstva zemlje i s tim u vezi predlažu uspostavljanje države sa nekoliko multietničkih regiona,[2] sa druge strane političke partije bosanskohercegovačkih Srba insistiraju na očuvanju postojećih ustavnih nadležnosti i teritorijalnog sastava Republike Srpske, koja je na određeni način verifikovana u Dejtonskom sporazumu.[3] Hrvatske političke partije, međutim, gotovo jednoglasno insistiraju na uspostavljanju trećeg, tzv. hrvatskog entiteta, koji bi se teritorijalno podudarao sa nekadašnjom takozvanom Hrvatskom Republikom Herceg–Bosnom.[4] Naime, ova tvorevina bila je uspostavljena na početku rata u Bosni i Hercegovini, ali je zahvaljujući Vašingtonskim sporazumom o formiranju Federacije Bosne i Hercegovine od 1. mart 1994. godine, na teritorijama koje su kontrolisale probošnjačka Armija Republike Bosne i Hercegovine i Hrvatsko vijeće obrane (HVO) formalno prestala da postoji.[5] Važno je, međutim, istaći i da je Federacija Bosne i Hercegovine, kao kasnije jedan od dva entiteta države Bosne i Hercegovine, od samog osnivanja imala brojne probleme u funkcionisanju. To i danas potvrđuje nefunkcionalnost federalnih institucija, nedostatak koordinacije između organa vlasti na nivoima kantona/županija i duboka etnička podeljenost teritorija sa bošnjačkom i hrvatskom većinom.[6]

I pored toga što su od 2000. godine do danas iznete brojne inicijative za izmenu Ustava Bosne i Hercegovini, koji zapravo predstavlja Aneks 4. Dejtonskog mirovnog sporazuma, u procesu utvrđivanja novog ustrojstva države se nije daleko otišlo.[7] Sa druge strane, vodeći činioci međunarodne zajednice pokušavaju da uspostave određenu ekvidistancu prema trima stranama u BiH. To najbolje pokazuje stav Sjedinjenih Američkih Država u vezi sa ustavnim promenama, a koji polazi od eliminacije takozvanih ekstremnih rešenja. Ovo podrazumeva očuvanje postojeće dvoentitetske strukture BiH, odsustvo mogućnosti ukidanja entiteta, ali isto tako i nemogućnost formiranja trećeg, odnosno hrvatskog entiteta.

Upravo u tom kontekstu 19. oktobra 2009. godine je pokrenut Butmirski proces, odnosno serija sastanaka vodećih političkih partija, koji su zajedno inicirale Sjedinjene Američke Države i Evropska unija, a u vezi sa stvaranjem mogućnosti da se zahvaljujući reinženjeringu centralnih organa vlasti u Bosni i Hercegovini stvori okvir zahvaljujući kojem bi ova zemlja bila spremna da uspešno okonča proces evroatlantskih integracija (pristupanje Evropskoj uniji i Severnoatlantskom savezu). Međutim, i pored brojih sastanaka i pokušaja da se prevaziđu očigledne razlike u viđenju budućnosti ustavne strukture BiH, nije došlo do napretka, tako da se može zaključiti da je navedena inicijativa suštinski propala. Bitno je napomenuti i da je takozvani Prudski proces, kao autohtona inicijativa bosanskohercegovačkih lidera, u međuvremenu takođe propao, i pored jedne deklaracije koja je bila usvojena krajem januara 2009. godine i koja je predviđala mogućnost uspešnog okončanja reformi ustavnog sistema zemlje.

Uzimajući u obzir da se uskoro približavaju i parlamentarni izbori u Bosni i Hercegovini (tokom oktobra 2010), nije realno očekivati da se situacija s tim u vezi izmeni. Jedini izuzetak može predstavljati presuda Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu koji je pojedine delove Ustava BiH 22. decembra 2009. godine proglasio neusaglašenim sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, i to u vezi sa predstavljanjem nacionalnih manjina (ustavni naziv − „ostali”) na nivou Predsedništva i Doma naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine.

Različita viđenja strukture Bosne i Hercegovine – prepreka za postizanje minimalnog konsensusa političkih lidera u vezi sa izmenama Ustava

Može se zaključiti da su stanovišta političkih partija tri konstitutivna naroda u Bosni i Hercegovini i dalje gotovo sasvim vezana za period neposredno uoči izbijanja oružanih sukoba u ovoj zemlji aprila 1992. godine. U okviru bošnjačkog nacionalnog korpusa u Bosni i Hercegovini danas su se jasno izdiferencirala dva viđenja budućnosti države. Stranka demokratske akcije BiH, kao najuticajnija bošnjačka partija, prihvata realnost uspostavljenu Dejtonskim sporazumom i s tim u vezi postojanje dva entiteta. Sa druge strane, Stranka za Bosnu i Hercegovinu svoje političke stavove formuliše u težnji za ukidanjem postojećih entiteta i za stvaranje nove regionalizovane i decentralizovane države.[8] Ova neslaganja su došla do izražaja i prilikom otpočinjanja Butmirskog procesa, kojim je zapravo pokušano očuvanje temeljnih načela Dejtonskog sporazuma, uključujući i dvoentitetsku strukturu zemlje uz stvaranje funkcionalnijih institucionalnih okvira na nivou države. Bošnjačke političke partije su, međutim jednoglasno izričito protiv formiranja monoetničkih entiteta, svesni su pritom da bi to dovelo do stvaranja dve male teritorijalne celine sa bošnjačkom većinom u centralnoj Bosni i Bihaćkoj regiji. U političkom delovanju Stranke za Bosnu i Hercegovinu uočljivo je nastojanje da se uz podršku vodećih činilaca u međunarodnoj zajednici osigura donošenje novog Ustava BiH, a ne samo izmena postojećeg konstitutivnog akta, što bi rezultiralo i ukidanjem entiteta.

Srpske političke partije u Bosni i Hercegovini se, bez izuzetka, protive eventualnom ukidanju Republike Srpske ili daljnjem smanjenju njenih postojećih nadležnosti. Štaviše, svakog puta kada se od strane međunarodne zajednice, ali i bošnjačkih političkih stranaka pokrene pitanje ustavnih promena u Bosni i Hercegovini, vlasti u Republici Srpskoj najavljuju raspisivanje referenduma o pravnom statusu ovog bosanskohercegovačkog entiteta.[9] Pored vladajuće Stranke nezavisnih socijaldemokrata i vodeće partije opozicije (Srpska demokratska stranka, Partija demokratskog progresa i Demokratska partija Republike Srpske) su, takođe, protiv izmene postojećih ustavnih kompetencija Republike Srpske, a u korist centralnih organa Bosne i Hercegovine. Uporna insistiranja vlasti u Republici Srpskoj da se organizuje referendum o podršci Dejtonskom sporazumu, kao i izjašnjavanje građana o statusu ovog entiteta, međutim, koriste se najčešće da se izvrši dodatna etnonacionalna homogenizacija srpskog biračkog tela.

Političke stranke sa hrvatskim političkim predznakom zapravose zalažu za uspostavljanje entiteta u kojem će većinu predstavljati bosanskohercegovački Hrvati.[10] To je u poslednjih nekoliko godina više puta podvučeno, uz stalno naglašavanje da aktuelni status Hrvata u BiH, premda konstitutivnog naroda, nije zadovoljavajući i da su oni podvrgnuti pre svega bošnjačkoj majorizaciji. Navedeni zahtevi polaze od pretpostavke da se novi entitet mora formirati i na delovima teritorije Republike Srpske, na kojima su Hrvati živeli u većini do početka rata 1992. godine u oblasti Posavine. Oko ovog pitanja ne postoje bilo kakva razmimoilaženja između šest vodećih političkih partija bosanskohercegovačkih Hrvata,[11] a insistiranje na ovim zahtevima neretko dovodi do problema u funkcionisanju entiteta sa hrvatskom i bošnjačkom većinom – Federaciji Bosne i Hercegovine.

Sva navedena razmimoilaženja lokalnih bh. lidera u viđenjima budućnosti Bosne i Hercegovine kao države, rezultirala su tokom aprila 2006. i krajem 2009. godine neuspehom dve inicijative za promenu Ustava.[12] Oba puta je pokazana nekooperativnost domaćih političkih aktera u vezi sa prihvatanjem konkretnih rešenja, ali i stvarna nemoć predstavnika međunarodne zajednice da motivišu lokalne lidere da do dogovora dođe.

U završnom dokumentu sa sastanka lidera SNSD, SDA BiH i HDZ u Prudama, koji je bio održan 8. novembra 2008. godine, bilo je odobreno da se otpočne sa ustavnim promenama u cilju usaglašavanja Ustava BiH sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Predviđeno je da se kroz postojanje „središnje razine vlasti”, ali bez ikakvih preciziranja, nastavi sa ustavnim reformama.[13] U Banja Luci je krajem januara 2010. godine bila usvojena još jedna zajednička izjava lidera tri stranke u kojoj je bilo navedeno da će BiH nakon ustavnih promena biti decentralizovana država sa tri nivoa vlasti. Srednji nivo vlasti bi činile četiri jedinice, ali opet bez konkretnog navođenja o kojim jedinicama se radi. Nekoliko meseci kasnije sva tri lidera su suštinski različito tumačila navode iz ove zajedničke izjave, a takozvani Prudski proces je i formalno okončan bez rezultata.[14]

Još jedan sastanak predsednika tri stranke bio je održan u Sarajevu 25. marta 2009. godine i na njemu je bilo  reči o značaju nastavka procesa. U zajedničkoj izjavi sa ovog sastanka je „dogovoreno ... (da)... poslanički klubovi SDA BiH, SNSD i HDZ BiH u Parlamentarnoj skupštini BiH, zajedno sa drugim političkim strankama, pokrenu inicijativu za pristupanje izmenama Ustava Bosne i Hercegovine prema sadržaju i principima definisanim Prudskim procesom”. [15] Međutim, do takvog razvoja događaja nije došlo.

U međuvremenu je usledila i presuda Evropskog suda za ljudska prava po tužbi Jakoba Fincija i Derva Sejdića, pripadnika jevrejske i romske zajednice, koji su zajedno pokrenuli postupak protiv države Bosne i Hercegovine pred ovim sudom, a u vezi sa diskriminacijom etničkih zajednica koje ne pripadaju konstitutivnim narodima.[16] Presuda u ovom predmetu doneta je 22. decembra 2009. godine i u njoj je nagovešteno da postoji ustavna diskriminacija manjinskih zajednica prilikom kandidovanja za funkcije člana Predsedništva BiH i Doma naroda Parlamentarne skupštine. Još uvek, ipak, nisu utvrđena ustavna rešenja koja će eliminisati diskriminaciju manjinskih zajednica u Bosni i Hercegovini. U Bosni i Hercegovini, prema popisu stanovništva iz 1991. godine, živi sedamnaest nacionalnih manjina – Albanci, Crnogorci, Česi, Italijani, Jevreji, Mađari, Makedonci, Nemci, Poljaci, Rumuni, Romi, Rusi, Rusini, Slovaci, Slovenci, Turci i Ukrajinci. Njihov status je regulisan „Zakonom o zaštiti prava pripadnika nacionalnih manjina”, koji je donet 1. aprila 2003. godine, a u ovom zakonu su navedena sva kolektivna prava pripadnika ovih zajednica.

Zahtevi međunarodne zajednice u vezi sa stvaranjem okvira za funkcionalniju državu Bosnu i Hercegovinu

Sjedinjene Američke Države i Evropska unija su tokom proteklih pet godina insistirale na boljoj funkcionalnosti države Bosne i Hercegovine, ne dovodeći pritom u pitanje opstojnost njena dva entiteta (Federacije BiH i Republike Srpske). Do sada su postojala dva veoma ozbiljna pokušaja da se izmeni postojeći Ustav Bosne i Hercegovine, ali su oba u međuvremenu doživela neuspeh. Prvi put je još aprila 2006. godine bila pokrenuta inicijativa da se usvajanjem Amandmana na Ustav Bosne i Hercegovine ojačaju ovlašćenja centralnih organa vlasti, kao i da se u isključivu nadležnost ovog nivoa vlasti odrede nova i proširena ovlašćenja. Međutim, u Parlamentarnoj skupštini Bosne i Hercegovine ovaj predlog nije bio usvojen zahvaljujući odsustvu dvotrećinske većine poslanika u oba doma.

U međuvremenu, od oktobra 2009. godine je otpočela nova inicijativa da se na temeljima tzv. aprilskog paketa iz 2006. godine započnu pregovori vodećih političkih partija u Bosni i Hercegovini u vezi sa promenama konstitutivnog akta ove zemlje. No, zahvaljujući odbijanju probošnjačke Stranke za Bosnu i Hercegovinu, koja se protivila očuvanju tzv. entitetskog glasanja, kao i jednoglasnom neprihvatanju ponuđenog dokumenta od strane hrvatskih političkih partija usledila je najpre kriza takozvanog Butmirskog procesa, a potom i njegovo okončanje. Reč je naime o nizu sastanka vodećih političkih partija u Bosni i Hercegovini koji su bili održavani u vojnoj bazi NATO u sarajevskom naselju Butmir od 19. oktobra 2009. godine. Sastancima su prisustvovali predstavnici Stranke nezavisnih socijaldemokrata Republike Srpske, Stranke za BiH, Stranke demokratske akcije, Socijaldemokratske partije BiH, Hrvatske demokratske zajednice, Hrvatske demokratske zajednice 1990. i Partije demokratskog progresa Republike Srpske.

U skladu sa finalnim dokumentom koji je ponuđen u okviru Butmirskog procesa 21. novembra 2009. godine ovlašćenja centralnih organa vlasti u BiH bi bila ojačana u oblastima odbrane i obaveštajnog rada, kao i regulisanja pitanja migracija i imigracija. Ona bi trebala biti proširena i koordinacijom međunarodnih komunikacija i transporta, ali i uspostavljanjem jedinstvenog sistema indirektnog oporezivanja.[17] Sa druge strane, u podeljene nadležnosti između države BiH i njenih entiteta bi se ubrajali unutrašnja bezbednost, oporezivanje, izborni proces, pravosuđe, poljoprivreda, nauka i tehnologija, zaštita životne sredine i lokalna samouprava.[18]

U tekstu Ustavnih amandmana je navedena i neophodnost pune koordinacije organa države, entiteta, kantona/županija i Brčko Distrikta BiH u vezi sa usaglašavanjem stavova vezanih za proces evropskih integracija.[19] Zato se jedan deo predloga amandmana na Ustav BiH tiče odnosa ove zemlje prema međunarodnim organizacijama. S tim u vezi je navedeno da je isključiva nadležnost Bosne i Hercegovine podnošenje zahteva za članstvo u međunarodnim organizacijama. U tom kontekstu BiH može preneti i određene nadležnosti na te organizacije. U navedenom kontekstu posebno je istaknuto da BiH može da zaključuje sporazume sa Evropskom unijom, ali i da preuzima pravne i političke obaveze koje iz toga proističu. Takođe, u ovom delu se napominje i da BiH i njeni entiteti preuzimaju odgovornost za sprovođenje sporazuma koji su zaključeni sa Evropskom unijom. BiH se zato obavezuje i na donošenje zakonodavstva, uspostavljanje institucija i osiguranje načina implementacije navedenih sporazuma.

Na ovaj način je zapravo pokušano da se jasno podvuče značaj državnog nivoa vlasti u odnosu prema entitetima kako bi se ubuduće izbegao sukob nadležnosti u toku procesa evropskih integracija. Uzimajući u obzir da se prvi stav ovog člana odnosi na sve međunarodne organizacije može se zaključiti da se slična procedura očekuje i u toku pristupanja Bosne i Hercegovine Severnoatlantskom savezu.

Bikameralni sistem Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine bi, u skladu sa navedenim dokumentom, trebao biti očuvan uz povećanje broja poslanika u Domu naroda i u Predstavničkom domu.[20] Novost je da se u Predstavničkom domu Parlamentarne skupštine BiH predviđa i najmanje jedno poslaničko mesto za manjinske etničke zajednice, odnosno one zajednice koje ne pripadaju konstitutivnim narodima. I institucija Predsedništva BiH bi prema navedenim amandmanima na Ustav pretrpela izvesne promene kroz uvođenje funkcije predsednika i dva potpredsednika, koji bi bili iz reda različitih konstitutivnih naroda.[21] No, ovde, suprotno presudi Evropskog suda za ljudska prava nije bilo predviđeno da i manjinske zajednice budu predstavljene. Novost je i izbor članova Predsedništva putem glasanja u Predstavničkom domu Parlamentarne skupštine, a ne neposredno na izborima kako je to do sada bio slučaj. Uloga ovako struktuiranog Predsedništva bi bila značajno izmenjana na međunarodnom i unutrašnjem planu u odnosu na dosadašnju praksu. Takođe, taksativno su pobrojane i nadležnosti u okviru kojih Predsedništvo BiH mora donositi odluke konsensusom.[22]

Savet ministara, kao najviši organ izvršne vlasti, bi prema navedenom predlogu takođe imao umnogome ojačanju ulogu.[23] Predsedništvo BiH, nakon konsultacija sa partijama u Predstavničkom domu Parlamentarne skupštine, imenuje mandatara za sastav Saveta ministara. Savet ministara bi trebao da vodi spoljnu politiku, izvršava akte Parlamentarne skupštine, predlaže zakone i godišnji budžet, usmerava rad institucija BiH i ispunjava domaće i međunarodne obaveze. Međutim, važno je istaći da je funkcija predsednika Saveta ministara veoma ojačana.

U dosadašnjem toku implementacije Dejtonskog sporazuma uvedene sudske institucije (Sud BiH, Tužilaštvo BiH, Državna agencija za istrage i zaštitu i Savet tužilaca) su, takođe, navedene u navedenim amandmanima na Ustav Bosne i Hercegovine bez preciziranja njihovog sastava, procedura rada i ovlašćenja.[24] Istovremeno je predviđeno da ubuduće Predstavnički dom Parlamentarne skupštine BiH na predlog Saveta ministara, a ne Predsedništva BiH kako je ranije bilo predviđeno, usvaja godišnji državni budžet.[25]

Ukoliko se detaljnije analiziraju navedeni Ustavni amandmani dolazi se do zaključka da su temeljni principi utvrđeni dejtonskim Ustavom BiH (navedeni u članu I) ostali nepromenjeni a da su suštinske izmene ustava vezane za najpre za utvrđivanje nadležnosti države BiH, podeljene nadležnosti između države i entiteta i odnose države sa međunarodnim organizacijama. U tom smislu ojačana je uloga institucija Bosne i Hercegovine pre svega na međunarodnom planu. Reinženjering institucija Bosne i Hercegovine, sa druge strane, potvrđuje da su tvorci izmena ustava ove zemlje polazili od tekovina savremenog parlamentarizma. Do sada uspostavljene institucije pravosuđa na centralnom nivou u Bosni i Hercegovini samo su dodatno potvrđeni taksativnim navođenjem u članu VIbis Ustavnih amandmana.

Navedeni predlog Ustavnih amandmana, oko koga je bilo postignuta saglasnost Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije nije bio usaglašen i sa drugim državama članicama Saveta za implementaciju mira u BiH, koji je osnovan nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma. To je uticalo i na nedostatak koordinacije SAD i EU sa drugim partnerima, a pre svega sa Ruskom Federacijom i Narodnom Republikom Kinom. Posle dodatnih konsultacija SAD i EU sa lokalnim političkim akterima u Bosni i Hercegovini krajem 2009. godine i izražavanja njihovog nezadovoljstva ponuđenim predlozima bilo je jasno da se ne može osigurati neophodna većina koja bi u oba doma Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine mogla usvojiti navedeni paket ustavnih amandmana. Takođe, i u bošnjačkom nacionalnom korpusu je došlo do vidnog razmimoilaženja između Stranke demokratske akcije BiH, koja je u načelu bila saglasna sa predlozima Ustavnih amandmana, i Stranke za Bosnu i Hercegovinu, koja ih je odmah po prezentiranju odbila.

Stranka nezavisnih socijaldemokrata Republike Srpske je takođe odbila navedeni paket ustavnih amandmana. Hrvatske političke stranke, takođe, nisu bile saglasne sa predlozima Ustavnih amandmana. One i dalje uporno insistiraju na, kako navode, punoj jednakopravnosti bosanskohercegovačkih Hrvata sa druga dva konstitutivna naroda (Bošnjacima i Srbima), što podrazumeva i formiranje njihove teritorijalne autonomije u delovima zapadne Hercegovine, centralne Bosne i Posavine.

Nedovoljna odlučnost SAD i EU da sankcionišu nekooperativost bosanskohercegovačkih lidera doprinela je konačnom kraju Butmirskog procesa i faktičkom blokiranju procesa ustavnih reformi. Istovremeno, Severnoatlantski savet je 4. decembra 2009. godine odbio da ponudi Bosni i Hercegovini Akcioni plan za članstvo (Membership Action Plan – MAP) sa obrazloženjem da je neophodno uspešno okončanje ustavnih reformi i stvaranje funkcionalnih institucija vlasti na nivou države.[26] Jedna od ocena šefova diplomatija država članica Severnoatlantskog saveza se odnosila i na političku nestabilnost zemlje i brojne unutrašnje podele.

I Evropska unija je, istovremeno, u brojnim aktima svojih institucija napominjala da je neophodno uspešno okončati proces ustavnih reformi, a još uvek je zadržala i vizni režim za građane Bosne i Hercegovine. Takođe, aktuelna je i rasprava o budućoj ulozi Kancelarije Visokog predstavnika za Bosnu i Hercegovinu. I po ovom pitanju lokalni akteri pokazuju različito raspoloženje. Bošnjački politički lideri su protiv ukidanja ove institucije, dok su srpski politički zvaničnici za prestanak njenog mandata.

Zaključak

Za razliku od većine savremenih političkih sistema u kojima građani neposredno na referendumu iskazuju svoju političku volju u vezi sa izmenama postojećeg ili donošenja novog konstitutivnog akta, konstitutivni narodni i građani Bosne i Hercegovine to nisu u prilici. Polazeći od toga da je Ustav Bosne i Hercegovine donet 1995. godine u okviru šireg mirovnog sporazuma njime nije predviđeno da građani utiču na njegove izmene i dopune. Naprotiv, procedura izmene ili usvajanja novog ustava podrazumeva osiguravanje dvotrećinske većine prisutnih u Predstavničkom domu, a mora biti osigurana i većina u Domu naroda Parlamentarne skupštine.[27] Ovo zapravo podrazumeva da je neophodno osigurati podršku vodećih političkih partija u Bosni i Hercegovini, kao i nacionalnih elita. Istovremeno, imajući u vidu veoma izražene razlike u političkom viđenju Bosne i Hercegovine od strane vodećih političkih partija u ovoj zemlji, nije realno da do postizanja minimalnog konsensusa uskoro dođe. I evidentni pritisci administracije Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije do sada nisu urodili plodom i pored obećanja da će usvajanje amandmana na Ustav Bosne i Hercegovine doprineti ukupnom procesu evroatlantskih integracija zemlje.

Celokupni politički sistem Bosne i Hercegovine struktuiran je na dominaciji etnonacionalnog principa, te kao takav ne dozvoljava da se uspostavi građanska alternativa. Štaviše, bitno je napomenuti da političke elite tri konstitutivna naroda upravo jedni u drugima prepoznaju probleme za funkcionisanje države Bosne i Hercegovine. Međunarodna zajednica je, takođe, neretko sklona simplifikaciji svodeći složene probleme u Bosni i Hercegovini na personalna pitanja, tj. na dva nacionalna lidera – Milorada Dodika i Harisa Silajdžića, kao predvodnike dva dijametralno suprotna viđenja budućnosti Bosne i Hercegovine.[28] No, to naravno ne odgovara realnosti koju karakterišu izrazito loše ekonomske prilike, još uvek veoma izražena etnička distanca kao i novi talas etnonacionalne homogenizacije.

Pokušaj međunarodne zajednice da kao primamljivu ponudu nacionalnim liderima Bosne i Hercegovine ponudi intenziviranje procesa pridruživanja Evropskoj uniji i Severnoatlantskom savezu neće dugoročno doneti poželjne rezultate. Mada je jasna njihova namera da se na nivou države Bosne i Hercegovine formiraju stabilni institucionalni okviri koji će zadovoljiti kriterijume za intenziviranje dijaloga Sarajeva i Brisela. Istovremeno, trebala bi biti zaobiđena i nesloga međunarodne zajednice u vezi sa zahtevima prema Bosni i Hercegovini. To podrazumeva nužne konsultacije SAD i EU sa drugim partnerima u okviru Saveta za implementaciju mira u Bosni i Hercegovini, a pre svega sa Ruskom Federacijom.

Nije realno, međutim, očekivati i da će lideri tri naroda samostalno otpočeti nove pregovore o ustavnim reformama. To potvrđuje i slučaj četvoromesečnog Prudskog procesa (novembar 2008–mart 2009), koji je rezultirao jedino usvajanjem amandmana na Ustav BiH, koji se odnosi na status Brčko Distrikta.[29] I ovaj proces je imao značajnu podršku međunarodne zajednice, ali nije uspeo da dovede do izmena postojećeg Ustava Bosne i Hercegovine. Dakle, veoma udaljene pozicije lidera nacionalnih stranaka u Bosni i Hercegovini ne stvaraju realnu mogućnost da se izvrše ustavne promene u narednom vremenskom razdoblju, a posebno imajući u vidu skorašnje otpočinjanje kampanje uoči parlamentarnih izbora.

Sa druge strane, može se očekivati hitna procedura za izmene delova Ustava Bosne i Hercegovine koji su vezani za način predstavljanja nacionalnih manjina, tj. pripadnika nekonstitutivnih etničkih zajednica, u okviru Predsedništva i Doma naroda Parlamentarne skupštine BiH. S tim u vezi je formirana i posebna komisija parlamenta BiH koja ima za cilj da u skladu sa presudom Evropskog suda za ljudska prava reguliše navedeno pitanje.

(Rad je realizovan u okviru projekta „Srbija i savremeni svet: perspektive i putevi učvršćivanja spoljnopolitičkog, bezbednosnog i spoljnoekonomskog položaja Srbije u savremenim procesima u međunarodnoj zajednici“, Ministarstva nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije, br. 149002D, za period 2006–2010. godine.)

LITERATURA

„Amandmani na Ustav Bosne i Hercegovine“, Predsjedništvo BiH, Sarajevo, 25. mart 2006. godine

Dejtonski sporazum, IP „Naša Borba”, Fininvest, Beograd, 1996.

Đukanović, Dragan, „Bosna i Hercegovina između centralizacije i disolucije“, Međunarodna politika, god. LIX, broj 1130–1131, Beograd, 2008, str. 34–44.

Đukanović, Dragan, „Hrvatsko pitanje u (post)dejtonskoj Bosni i Hercegovini“, Nova srpska politička misao – analize, godina III, broj 5–6, Beograd, 2007, str. 77–84.

Đukanović, Dragan, „Izmene ustavnog ustrojstva Bosne i Hercegovine – inicijative i mogućnosti“, Međunarodni problemi, godina LVI, broj 2–3, Beograd, str. 305–322.

 „Kreševska deklaracija“, Kreševo, 21. rujna 2007.

 „Okvirni sporazum o Federaciji Bosne i Hercegovine“, Vašington, 1. mart 1994.

“Sejdic and Finci v. Bosnia and Herzegovina (application nos. 27996/06 and 34836/06) – Prohibiting a Rom and a Jew from standing for election to the House of Peoples of the Parliamentary Assembly and for the state Presidency amounts to discrimination and breaches their electoral rights”, European Court of Justice, Strasbourg, 22 December 2009.

 „Ustav Bosne i Hercegovine“, Dejton, 21. novembar 1995.

„Ustavni amandmani“, Butmir, 21. novembar 2009.

 „Zajednička izjava o Ustavu BiH“, Banja Luka, 26. januar 2009.

 „Zajednička izjava predsjednika HDZ BiH, SDA i SNSD – dr Dragana Čovića, Sulejmana Tihića i Milorada Dodika“, Prude, 8. novembar 2008.

„Zajednička izjava predsjednika HDZ BiH, SDA i SNSD“, Sarajevo, 25. mart 2009.

„Zeleno svjetlo za Crnu Goru, BiH na čekanju“, Radio Slobodna Evropa – Radio Sloboda, Program na južnoslovenskim jezicima (bosanskom, crnogorskom, hrvatskom i srpskom), Prag, 4. decembar 2009, Internet, http://www.slobodnaevropa.org/content/nato_map_bih_crna_gora/1894771.html, 14/03/2010.