Pokušaj stvaranja bosanske nacije

Govoriti o dvostrukim standardima zvaničnika zemalja zapadne Evrope i SAD ne predstavlja novost. Međutim, čini se da je posebno zanimljivo sagledati slučaj Bosne i Hercegovine, koji predstavlja neoborivi argument u prilog tvrdnji da se, doista, radi o dvostrukim standardima.

Mit o lošim momcima

Već nakon okončanja ratnih dejstava i potpisivanja mirovnog sporazuma u Dejtonu, kancelarija visokog predstavnika (OHR) započela je sa pritiscima na zvaničnike srpskog entiteta. Tokom godina raznih pritisaka, Republici Srpskoj su oduzete mnoge nadležnosti garantovane Dejtonskim mirovnim sporazumom, odnosno, Ustavom Bosne i Hercegovine. Razlog za ovakav tretman Srba u Bosni i Hercegovini može se pronaći u uverenju stranih diplomata da su Srbi, ako ne jedini, onda najveći krivci za raspad SFRJ i da im kao takvima ne treba omogućiti da imaju entitet u okviru Bosne i Hercegovine. Potporu za ovakav stav imaju u javnom mnjenju sopstvenih država. Amerikanci i narodi zapadne Evrope još uvek pamte medijsko prikazivanje Srba, koje se jedino može opisati terminom – demonizacija.

Pogrešno smatrajući da bi se SFRJ sigurno održala da je „Srbi nisu urušili” i da u njoj, pre pojave Slobodana Miloševića, nije bilo nikakvih etničkih i verskih sukoba, zapadne diplomate već trinaest godina (ukoliko izuzmemo ratni period i bombardovanje Republike Srpske) rade mirnim putem na gašenju srpskog entiteta. Krajnji cilj njihovih nastojanja jeste kreiranje nove nacije- bosanske nacije.

Veštačka nacija – svojevrsni „melting pot“

Bosanska nacija bi imala svoj jezik i pismo, dok bi veroispovest bilo pitanje ličnog izbora.

U prilog tome je i želja bošnjačkih političara da u zakonu o popisu ne postoje kategorije nacionalnosti i veroispovesti kao deo upitnika.

Nastojanja bošnjačkih političkih lidera, da se iz popisa izostavi izjašnjavanje o veroispovesti i nacionalnosti, govore o želji da se ne prikaže pravo stanje stvari.

Činjenica je da bi popis, koji bi obuhvatao izjašnjavanje o nacionalnosti i veroispovesti, prikazao svu težinu etničkog čišćenja kome su Srbi bili izloženi, i doveo u pitanje tezu o multikulturalnoj i tolerantnoj BiH naspram netolerantne Republike Srpske. Takođe, ovakav potez pokazuje želju da se negira posebnost posebnih konstitutivnih naroda.

Zapadni centri moći vide bošnjačke lidere kao sredstvo koje im može pomoći da ispune krajnji cilj, dok bošnjački lideri vide Zapadne diplomate i visokog predstavnika kao saveznike u borbi protiv srpskog entiteta. U pitanju je obostrana korist – Bošnjaci će dobiti celu državnu teritoriju pod svoju upravu, a zapadne diplomate rezultat koji će, konačno, potvrditi opravdanost njihove vojne intervencije u BiH.

Međutim, često se u analizama situacije u BiH previđa uticaj hrvatskog faktora. Projekat tadašnjih hrvatskih lidera, tzv. Herceg-Bosna, nestao je potpisivanjem Dejtonskog mirovnog sporazuma. Nekadašnje postojanje hrvatske Herceg-Bosne i njeno učestvovanje u borbenim dejstvima pobija tvrdnju da je u pitanju bila srpska agresija na Bosnu i Hercegovinu – u pitanju je bio građanski rat.

Kao konstitutivan narod, Hrvati i dalje imaju značajan uticaj na kreiranje bosanske politike. Za razliku od Srba, njima je matična država Hrvatska dozvolila da glasaju i na izborima unutar nje same. Težnja Hrvata za trećim entitetom u Bosni ima potporu vladajuće parlamentarne stranke u samoj Hrvatskoj- Hrvatske demokratske zajednice. Podržati Hrvate u nastojanju da dobiju svoj, poseban entitet, predstavlja možda i najpametniji potez koji politička elita Republike Srpske može učiniti. To je odlučan odgovor unitarizaciji zemlje i otvoreno protivljenje dva konstitutivna naroda željama trećeg. Samim tim, politička pozicija bošnjačke elite biće oslabljena. Uz prećutno slabljenje zapadnog faktora u Bosni i Hercegovini i eventualno zatvaranje kancelarije visokog predstavnika, pozicija bošnjačkih lidera će dodatno oslabiti.

Republika Srpska ima relativno stabilnu ekonomsku situaciju, njeni lideri su relativno jedinstveni ili bar pokazuju saglasnost oko ključnih stavova. Nacionalno gledano, Srbi iz Republike Srpske predstavljaju vitalniji deo srpskog naroda uopšte, uz jako osećanje sopstvenog identiteta i zavidno poznavanje srpske tradicije i kulture. Institucionalno, Republika Srpska poseduje mehanizme koji je mogu zaštititi od preglasavanja u Skupštini BiH, a sama vladajuća srpska stranka predstavlja jednu od najuticajnijih stranaka u državi.

Pokušaj da se stvori nova, bosanska nacija, osuđen je na propast, pošto se temelji na staroj jugoslovenskoj zabludi. Suživot da, gubitak identiteta nikako. Potiskivanje nacionalnih osećanja može dovesti samo do novih sukoba, daleko pogubnijih nego što su to bili prethodni.

Pitanje dvostrukih standarda

Zanimljivo je da se postupak unitarizacije BiH i otimanje nadležnosti od Republike Srpske naziva „evropskim standardom” i uslovom za članstvo u EU. Međutim, na primeru Srbije vidimo svu nedoslednost zapadnih zvaničnika. Od Srbije se traži da dopusti maksimalnu regionalizaciju sa elementima državnosti i kritikuje navodni „centralizam”, a sve pod maskom „evropskog standarda” i uslovom za članstvo u EU. Išlo se dotle da, čak i Evropska komisija u svom izveštaju traži od Srbije da potvrdi statut AP Vojvodine. Dakle, dok se od Srbije zahteva da Vojvodini prenese nadležnosti, od Republike Srpske se zahteva da vrati nadležnosti BiH (koje sama BiH nikada nije ni posedovala), i učini je „funkcionalnijom”. U jednom slučaju radi se o centralizaciji, u drugom o funkcionalnosti, a ista je stvar u pitanju.

U ime istih standarda i evropske budućnosti zahtevaju se dve dijametralno suprotne stvari od susednih zemalja. Zašto?

To nije sve. Tvrdi se da se Kosovo i Metohija mogu otcepiti od ostatka Srbije, pošto je to želja Albanaca koji tamo žive. Oni imaju pravo na samoopredeljenje, kažu nam. Kažu nam da Albanci više ne žele da sarađuju sa zvaničnim Beogradom. U isto vreme, Srbima iz Republike Srpske se isto pravo ne dopušta. Obrazac je jasan sva prava koja zahtevaju Srbi neće biti ispoštovana, dok će se sve činiti na štetu Srba i Srbije, kako bi se isti oslabili i predstavljali što slabiji faktor u odlučivanju o budućnosti Balkana.

Zanimljivo je da zapadni centri moći nikada nisu izrazili želju za unitarnom Srbijom i predlagali Alabancima, i npr. Mađarima da se odreknu svog nacionalnog identiteta i prihvate srpski u cilju približavanja evropskim vrednostima.

Dvostruki standardi?

Čini vam se.