Realne pretnje od vehabizma u BiH

Poslednjih godina svedoci smo većeg broja događaja koji pokazuju koliko se vehabizam sa svojom ideologijom proširio, prvenstveno na našim prostorima, a zatim i po Evropi, i na taj način zaokružio jedan prostor koji je deterministički povezan. Upozorenja koja nam pristižu u poslednje vreme skoro sa svih strana dokaz su da opasnost od terorista i ovde postoji, te da je mreža vehabija i islamskih fundamentalista sve šira. Vehabijske zajednice kao što su Gornja Maoča i Bočinja služe kao jedna vrsta „bezbednosnog karantina“ za lica sa međunarodnih poternica, jer se tu sklanjaju dok im ne daju novi identitet, odnosno dok im se ne obezbede lična dokumenta BiH. Takve vehabijske zajednice funkcionišu kao vrsta vojnih formacija sa sopstvenim principima bezbednosti gde stražari sa dugim cevima čuvaju zajednicu. Iako već dugi niz godina brojni eksperti za terorizam kao i službe bezbednosti ukazuju na opasnost od širenja vehabijskog pokreta u BiH, tamošnje vlasti ostaju neme na ukazanu opasnost i bezbednosne rizike kojima na taj način izlažu građane, te kompromituju državu.

Gornja Maoča odavno je već poznata kao uporište lica sa međunarodnih poternica koja se tu skrivaju. Ne prate se tokovi novca, transferi oružja kao ni kretanje vođa vehabijske zajednice. Oni se nesmetano kreću po zemljama u okruženju i u Evropskoj uniji. Šire učenje i iznose ideje koje su potpuno radikalne i fundamentalističke, te rade na destabilizaciji državnog sistema. U vehabijskim zajednicama deca se ne školuju, a žene žive u poligamnim zajednicama. Svojim izgledom podsećaju na Arape ili Avganistance. Javna je tajna da u Sarajevu postoje takozvane tajne patrole ili „šerijatska policija“ koja rasteruje mlade parove sa njihovih okupljališta i na taj način pokušavaju sekularnim građanima nametnuti stroga pravila ekstremnog islama, optužujući ih za nedolično ponašanje suprotno pravilima Kurana. Dakle, reč je o ideologiji koja svako ponašanje suprotnoKuranu smatra protivzakonitim. Sledbenici insistiraju na doslovnoj i bukvalnoj interpretaciji Kurana. Reč je o tumačenju islama koje i muslimane koji drugačije razmišljaju karakteriše kao nevernike. Njihov ekstremizam ide dotle da čak i svojim majkama prete zbog nedoličnog ponašanja, nose kratke pantalone, bele čarape, košulje bez kragni i duge brade bez brkova, a drugačiji izgled i oblačenje osuđuju i nazivaju „nemuslimanskim“. U Bosni se već odavno oseća njihov galopirajući uspon, gde stvaraju čak i sopstvenu infrastrukturu džamija u kojima se zagovara ideologija sekte sa ciljem da se osnuje i posebna verska zajednica. Cilj je prvenstveno „vraćanje korenima“, kako oni to nazivaju, što bi značilo konvertovanje vere u rigidan režim, čiji se pobornici najviše nalaze među militantnim ili vojnim organizacijama, spremnim da svakog momenta krenu u sveti rat (džihad).

Treba primetiti da je izuzetno teško voditi borbu protiv ovakvih struktura. Oni ne nose nikakve iskaznice koje ih svrstavaju u bilo koju grupu, pored toga skoro nikada ne istupaju javno, uglavnom se kreću u zatvorenim krugovima. Generalno rečeno, koriste ovo malo jada od demokratije u našem društvu kako bi iznutra sprovodili svoj „plan“ porobljavanja Evrope, a koji je i opisan u dokumentu Al Kaida 2020, u kome se doslovno propagira vojno osvajanje Evrope do 2020. godine. Takav dokument se može pronaći i na internetu, to više nije nikakva tajna. U tom smislu oni su preduzeli i konkretne korake u pravcu radikalizacije postojećeg muslimanskog stanovništva i konvertovanja što više hrišćana u muslimane, i to upravo ovu radikalnu formu. U organizaciji Aktivne islamske omladine u BiH (AIO), kažu da moraju menjati ljude, ukazivati im na njihovo islamsko poreklo, jer se svako dete rađa u islamu „samo ga roditelji, društvo i sredina naprave hrišćanina, ateistu ili židova“. Odgovor na pitanje ko su prijatelji, a ko neprijatelji muslimana, aktivisti ove organizacije nalaze u Kuranu i citiraju: „O, vernici, za prisne prijatelje uzimajte samo svoje, ostali vam propast žele. Jedva čekaju da muka dopadnete. Mržnja izbija iz njihovih usta, još je gore ono što njihova prsa kriju.“ Na ovo dodaju i to da im „Alah nalaže da se pristojno ophode prema hrišćanima i židovima, kako bi ih pozvali u islam“. Međutim, to ne znači „prijateljevati“. Lep odnos-da, prijatelji-ne. „Alah kaže i ovo –ane prijateljujte sa židovima i hrišćanima, oni su jedni drugima prijatelji“, dodaju oni.[1]

Organizacija AIO osnovana je 1995. godine i tada je brojala nekoliko stotina članova, dok ih je danas nekoliko hiljada, pokrivajući tako kompletan prostor BiH. I pored skoro svakodnevnih alarma i upozorenja, institucije u BiH jednostavno neće da pronađu metode efikasne borbe protiv ovih rušilaca države, a sve je evidentnije da na tome rade samo pojedinci. Evropske zemlje, kao i Amerika, imaju daleko moćnije obaveštajne sisteme nego što je naš, pa terorizam nađe put do ostvarenja svojih ciljeva. Setimo se samo 11. septembra. Osvrnimo se i na vehabijski skup koji je održan u kulturnom centru u Sarajevu, na kojem je govorio i Nusret Imamović, neformalni vođa vehabijskog pokreta u BiH, koji je javno pozvao na uspostavljanje društva uređenog na šerijatskom pravu i osvrnuo se na neraskidivu vezu islama i politike. Na skupu je takođe izneta sledeća tvrdnja: „Sekularisti su, obzirom na to da su čitavo vreme držali vlast u svojim rukama, preko vlasti i preko zakonodavstva pokušali da razdvoje šerijat od islama. Oni koji znaju šta je islam, znaju da je to nemoguća stvar, jer ono što se odvoji od šerijata, neće se više zvati islamom.“ Dakle, radi se o realnim pretnjama, koje se nažalost kao i ostale činjenice o terorističkoj mreži stavljaju pod tepih. To ne treba da čudi ako se zna da su vehabije i došle na naše prostore upravo zahvaljujući vladajućim bošnjačkim strukturama u BiH. Odred „El Mudžahid“, osnovan je 1993. godine po nalogu Rasima Delića, koji je osuđen na sramotne tri godine zatvora zbog propusta da spreči ili kazni iživljavanje odreda mudžahedina nad srpskim zarobljenicima u Livadama i Kamenici 1995. godine. Prema obaveštajnim informacijama, oko 1.500 vojnika je prošlo kroz ovu jedinicu u BiH. Unutar odreda delovali su arapski borci ali su primali i bosanske muslimane, koji bi pre stupanja u odred morali proći obuku i šerijatski kurs. Čak i u Haškom tribunalu se raspravljalo o ovom odredu i na 100 strana napisan je izveštaj o mudžahedinima. Osnovni razlog njihovog dolaska jeste pomoć „muslimanskoj braći“, međutim pozadina toga je formiranje vehabijske države u Evropi. Posle rata, većina vehabija ostala je da živi u Bosni sa urednim državljanstvima i papirima BiH. Za većinu zločina počinjenih nad Srbima, niko nije odgovarao, a zločinci se i dalje slobodno kreću spremajući se za buduće delovanje.

Treba pomenuti i upozorenje radikalnog islamiste Omara Bakrija da su mogući napadi na Bugarsku, Rumuniju, Srbiju (uključujući KiM), BiH, Albaniju i Makedoniju, što se u suštini i poklapa sa planom Al Kaida 2020. Međutim, vehabizam nije više problem samo BiH ili Republike Srpske koja je uvek prva na meti udara. Vehabizam odavno ima svoje korene, kako u Srbiji – na Kosovu i u Sandžaku – tako i u Crnoj Gori, Albaniji i drugim evropskim zemljama. Među njima se posebno ističe Austrija. Prema obaveštajnim podacima, vehabijama se u BiH komanduje direktno iz Beča. Razvoj mreže trgovine oružjem, pod okriljem radikalnih islamista u glavnom gradu Austrije obezbedio je prihode koji su, po evidenciji nemačkih i austrijskih službi bezbednosti, premašili 35 miliona dolara. Nedavno je u Sloveniji otvorena istraga o transferima naoružanja u kojoj je uhapšeno preko 60 lica, koja dvadeset godina učestvuju u mreži trgovine oružja koja je dirigovana iz Beča. Ta jedinstvena družina trgovaca oružjem koja je poslužila kao široka logistička podrška izgradnji velike i militantne mreže radikalnih islamista i njihovih organizacija svoje prisustvo i delovanje pravdala je potrebom da se „pomogne žrtvama rata“ u Bosni i Hercegovini. Pravni okvir svog delovanja ponudila je kroz Agenciju za pomoć zemljama trećeg sveta (Third World Relief Agency, TWRA). Ova agencija službeno je počela sarađivati sa vladom BiH 1992. godine. Novac za nabavku oružja išao je preko Prve austrijske banka (DieErsteBank), od strane Saudijske Arabije, Irana, Turske, Sudana, Bruneja, Malezije i Pakistana. U septembru 1995. godine, austrijska antiteroristička jedinica upala je u prostorije ove organizacije u Beču i pokupila svu dokumentaciju. Prema austrijskim istražnim organima koji su radili na ovom slučaju, 350 miliona dolara islamske zemlje donirale su islamskom pokretu u BiH.

Sa TWRA su direktno povezivani pojedini bosanski političarikao što su Alija Izetbegović, koji je 1993. godine napisao pismo DieErsteBank potvrđujući da sudanacEl Fatih Hassanein[2], koji je ujedno bio i osnivač ove agencije, ima puno poverenje bosanskih vlasti, zatim IrfanLjevaković, za koga se veruje da je bio direktno uključen u projekat dovođenja 500 islamskih plaćenika u BiH pod patronatom ove organizacije, te Husein Živalj i FarisNanić kao članovi upravnog odbora ove organizacije u kojem je bio i Hasan Čengić. U jednom intervju iz 1994. godine El Fatih Hassanein je rekao: „Bosna na kraju mora biti muslimanska, jer ukoliko se to ne dogodi, celi rat nema smisla. U BiH treba pomoći onom muslimanima koji nisu dovoljno religiozni da se probude. Uglavnom, situacija još uvek nije dobra i moramo pronaći adekvatne metode da proširimo pravilno učenje islama u Bosni“.

Sagledavajući sve realne aspekte i osluškujući poruke kojima smo skoro svakodnevno izloženi, možemo zaključiti da opasnost od terorista na našim prostorima postoji, te da smo stekli skoro sve uslove za izvođenje nekog terorističkog napada. Dakle, prvi uslov je operacioni, tj. dostupnost oružja, a drugi i mnogo važniji je motivacioni. A da bi se neko motivisao da izvede napad potrebna je radikalizacija, promena identiteta, a mi smo na Balkanu svedoci upravo te promene, počevši od jezika koji je nekada bio srpsko-hrvatski, dok danas bosanski muslimani govore nekim drugim jezikom koji zovu „bosanskim“, a koji su proglasili zajedno sa izmišljenom nacijom – „Bošnjacima“. Pri tome je za svaku ozbiljniju akciju vlasti neophodno razumeti međusobni odnos islamskih zajednica, njihovu duboku solidarnost, te njihove rodbinske i personalne veze kao i izvore iz kojih se finansiraju. Potrebno je obezbediti nadzor nad transferom ljudi iz sveta radikalnih verskih ideologija i nadzor nad izvorima finansiranja, jer samo na taj način moguće je obezbediti mir.