Srebrenica u Evropi

Bosanska Srebrenica (na latinskom Argentina) je nakon odluke Evropskog Parlamenta da se 11. juli obeležava kao „Dan Srebrenice“ de facto postala deo Evrope. S obzirom da je tzv. „Evropski Parlament“, a u stvari Parlament Evropske Unije (dakle, ne i Islanda, Švajcarske, Lihtenštajna, Norveške... koji nisu u EU a jesu Evropa), doneo takvu odluku, možemo konstatovati da je Srebrenica, nakon Slovenije, druga oblast sa prostora bivše Jugoslavije koja je postala članica Evropske Unije i to bez zvaničnog zahteva za prijem (za razliku od Slovenije). Brisel je svoju odluku o prijemu Srebrenice u EU obrazložio na osnovu (Izetbegovićevih) tvrdnji o Srebrenici kao „najvećoj ljudskoj tragediji u Evropi poslije Drugog svetskog rata“ kada je nakon ulaska Vojske Republike Srpske (tj. povratka Srba nakon egzodusa iz Srebrenice ) nestalo „7-8 hiljada ljudi“ o čijoj se sudbini ništa ne zna, ali je ratni Predsednik BiH uveren da su ih Srbi streljali (Alija Izetbegović, Govori, pisma, intervjui '95, Sarajevo, TKP „Šahinpašić“, 1996, str. 107). Ostaje činjenica da je do sada u Memorijalnom Centru u Potočarima sahranjeno 2.000 srebreničkih žrtava a ostatak do Izetbegovićeve cifre od 7-8.000 do danas nije pronađen iako su manje-više čitava Bosna i Hercegovina „prekopane“ i uzduž i popreko uz korišćenje i satelitskih snimaka. Na osnovu svedočenja samih učesnika u „srebreničkom događanju“ iz jula 1995. g. u Haškom Tribunalu, kao i na osnovu drugih memoarskih izjava, može se zaključiti da je „streljano“ ne više od 2.300 (muških) Srebreničana uzrasta od 16-66 godina (dakle zvaničnih vojnih obveznika). Drugim rečima, tačno onoliko koliko su muslimanske snage iz Srebrenice pobile Srba po okolnim srebreničkim selima do ulaska Vojske Republike Srpske u ovu istočnobosansku varoš. Da li su brojke od 2.300 ili 7-8.000 dovoljne za Europarlamentarce da proglase opšteevropski dan žalosti/sećanja nije u kompetenciji autora ovog članka ali ostaje činjenica da su muslimanske snage samo do aprila 1993. g. na kako su tvrdili „oslobođenoj zoni“ od 850 kv. km. oko Srebrenice uspele da sprovedu sistematsko etničko čišćenje Srba: npr. samo je u Srebreničkoj i Bratunačkoj opštini od 93 srpskih naselja uništeno 82.

Šta se stvarno i zbog čega dogodilo u Srebrenici i oko nje? U ovom malom istočnobosanskom gradiću (varoši) je pre oružanih sukoba s proleća 1992. g. živelo ne više od 10.000 žitelja. Grad je dobio međunarodnu pozornost kada je u njega usled ratnih operacija između srpske Vojske Republike Srpske i muslimanske Armije Bosne i Hercegovine izbeglo sa užeg okolnog prostora do 70.000 muslimanskih izbeglica (prema podacima Organizacije Ujedinjenih Nacija). Neosporno je da je u toj varoši vladala teška humanitarna situacija usled nedostatka osnovnih životnih namirnica, stambenog prostora ali i terora muslimanskih vojnih i paravojnih formacija. Muslimanske oružane postrojbe su vršile zločine podjednako kako nad lokalnim Srbima tako i nad mesnim M/muslimanima (od septembra 1993. g. Bošnjacima) bez obzira da li se radilo o starosedeocima ili o novopridošlim izbeglicama. Postoje iskazi, npr. dve maloletne muslimanske devojčice (iz sela Glogova i Pobuđe), koje su uspele da se bekstvom izvuku iz Srebrenice preko minskih polja na okolnu teritoriju pod srpskom kontrolom o maltretiranju od strane muslimanskih vojnika pod komandom Nasera Orića. Prema njihovim iskazima, svakodnevno su bile podvrgavane silovanju i drugim oblicima fizičkog i psihičkog iživljavanja tako da je jedna od njih bila u devetom mesecu trudnoće kada je uspela da se dokopa teritorije pod kontrolom Vojske Republike Srpske gde je (isto kao i njena drugarica) dobila svu potrebnu negu u centru za izbeglice u Bratuncu. Obe devojčice su dale dosta podataka o žrtvama silovanja od strane Orićevaca u Srebrenici a njihovi iskazi su snimljeni na VHS trakama koje se mogu naći u arhivi Komiteta za prikupljanje podataka o zločinima u Beogradu i to pod brojem 158/94. Mnogi međunarodni posmatrači su tzv. zaštićenu zonu u Srebrenici nazivali „otvorenom tamnicom“ ili „lošim logorom za izbeglice“ bez dovoljnog broja lekara, vode i električne energije.

Koliki je tačno bio broj izbeglica u Srebrenici pre njenog pada teško je reći – srpska strana je tvrdila da ih ima oko 40.000. Činjenica je da u ovoj varoši nije moglo biti čitavih 70.000 muslimanskih izbeglica jer je pre 1992. g., po poslednjem predratnom popisu stanovništva na nivou čitave bivše Jugoslavije, Srebrenička opština brojala oko 27.000, a susedna opština Bratunac oko 22.000 M/muslimana. Ako uzmemo u obzir neosporne činjenice da su okolni M/muslimani bežali na sve strane a ne samo u Srebrenicu, da je okolina Srebrenice bila uglavnom srpska, da su i Srebreničani bežali iz svoje varoši i da u Srebrenicu nije izbeglo stanovništvo iz drugih opština, nameće se logičan zaključak da je prevelik broj izbeglica u Srebrenici višestruko zloupotrebljavan kako bi se patnje naroda (koje su neosporno bile velike) prikazale u inostranim medijima još većim (što je bio slučaj npr. sa posetom Srebrenici generala Filipa Morijona – komandanta UNPROFOR-a u BiH). Inače, sam general Morijon je nakon posete Srebrenici izjavio da u varoši nije bilo masovnih ubistava od strane Srba uz demantovanje izveštaja bošnjačkih i zapadnih medija o gladi i nasilju (potsetimo se da je bio zatočen čitavih deset dana u samoj varoši).

Suština Euro-fenomena Srebrenice, tj. „Bosanske Argentine“ počinje u proleće 1993. g. kada je po rečima Alije Izetbegovića, ratnog Predsednika Bosne i Hercegovine, (muslimanska) Vlada BiH u Sarajevu „u poslednjem trenutku“ uspela da ostvari status „zaštićenih zona“ za Srebrenicu i Žepu, ali i odmah „poslije toga armija [BiH] se potrudila, koliko je mogla, da tamo [u Srebrenicu] doturi oružje“. Sve u svemu, na osnovu relevantnih iskaza, u Srebrenicu je „ukupno poslato osamdeset helikoptera oružja“ (Alija Izetbegović, Govori, pisma, intervjui '95, Sarajevo, TKP „Šahinpašić“, 1996, str. 86-87). Dakle, ono što bode oči svakom neutralnom posmatraču je činjenica da je „zaštićena zona“ Srebrenice trebala da bude zona bez ratnih dejstava, tj. prevedeno na lokalni jezik stanovnika zaštićene zone – bezratna teritorija. To podrazumeva u prostornom smislu dvojake obaveze zaraćenih strana: 1. da oni koji su u okolini Srebrenice (Vojska Republike Srpske) neće upotrebljavati svoje oružje protiv onih koji su u „zoni“; niti će 2. oni koji su u „zoni“ (de fakto Orićevci) koristiti svoje oružje protiv onih koji su u okolini „zone“. Jednostavno rečeno - bilateralni prekid vatre. Čak šta više, general Ratko Mladić (komandant VRS, rođen 1943. g. u selu Božanovići kod Kalinovika u istočnoj Hercegovini kome su hrvatsko-bošnjačke ustaše ubile oca pre nego što je Ratko napunio dve godine) i Safer Halilović su 17. aprila te 1993. g. potpisali sporazum u jedanaest tačaka koji je uključivao ne samo prekid vatre i svih borbenih dejstava u rejonu Srebrenice, razmeštanje jedne čete UNPROFOR-a u samoj varoši, otvaranje vazdušnog koridora Tuzla-Srebrenica (za evakuaciju ranjenih i bolesnih) već i sporazum o demilitarizaciji čitave „zone“ (tj. svih naoružanih formacija u varoši i oko nje). Istog dana je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija usvojio Rezoluciju 819 koja je Vojsku Republike Srpske obavezivala da obustavi borbena dejstva i povuče se iz tzv. „zaštićene zone“ koja je stavljena pod kontrolom UNPROFOR-a. Srpska strana je ispoštovala kako sporazum sa Halilovićem, tako i Rezoluciju SBUN tako da su u Srebrenicu ubrzo ušli kanadski „plavi šlemovi“.

Nakon Rezolucije 819 SBUN srpska vojna komanda je definitivno odustala od ulaska u Srebrenicu, prihvatila je evakuaciju civilnog stanovništva iz same varoši kao i dostavljanje humanitarne pomoći Srebrenici, ali je za uzvrat tražila saradnju UNPROFOR-a za evakuaciju 15.000 Srba iz Tuzle koji su bili pod nesnosnom torturom lokalnih muslimanskih paravojnih formacija umirujući od gladi. Kao rezultat svih ovih razgovora i pregovora vozilima UN je iz Srebrenice izveženo oko 5.000 Bošnjaka, ali je iz same Tuzle izašlo samo 80 Srba. Sam general Mladić je kasnije svedočio da je „UNPROFOR učinio sve da zaštiti muslimansko stanovništvo i pruži mu svestranu podršku. Ali ništa nisu učinili da bi izašli Srbi iz Tuzle, kao što su se zakletvom obavezali“ (Janjić J., Srpski general Ratko Mladić, Novi Sad, Matica srpska, 1996, str. 111). Ispostavilo se na kraju da su tuzlanske bošnjačke vlasti (i legalne i nelegalne) sistematski sprečavale izlazak građana srpske nacionalnosti iz grada Tuzle (na srpskom Soli) uz obrazloženje da bi njihova evakuacija iz grada mogla biti pogrešno shvaćena u svetskim medijima kao etničko čišćenje.

Ono što se događalo nakon proglašenja Srebrenice za „zaštićenu zonu“ je poznato svima onima koji su pratili sudski proces u Hagu protiv Nasera Orića (rođenog 3. marta 1967. g. u Potočarima, bivšeg profesionalnog pripadnika JNA, policijskog starešine koji se obučavao u Zemunu i Beogradu, policajca koji je službovao na KosMetu, pripadnika ličnog obezbeđenja Predsednika Srbije Slobodana Miloševića i čoveka koji je učestvovao u hapšenju Vuka Draškovića nakon demonstracija 9. marta 1991. g.) – „Srebreničkog kasapina“. Krvave ekskurzije njegove soldateske iz „zaštićene zone“ u Srebrenici po okolnim srpskim selima (Kravica, Siljkovići, Bjelovac, Fakovići i Sikirić) su ostavile neizbrisivu stranicu građanskog rata u Bosni i Hercegovini 1992-1995. g. S toga nije daleko od pameti da su holandski „plavi šlemovi“, nakon ko zna kojeg po broju upozorenja Orićevcima da prekinu vatru iz varoši i da ne izlaze iz nje radi kupljenja danka u krvi konačno dozvolile Ratku Mladiću da uđe u varoš. Drugim rečima, svakome ko je do sada pratio sudske procese u Hagu u vezi sa Srebrenicom je jasno da su Holanđani DOZVOLILI Vojsci Republike Srpske da uđe u Srebrenicu a ne pobegli pred njenom ofanzivom (do koje ne bi ni došlo bez zelenog svetla „plavaca“). Potsetimo se da je zbog ove dozvole već pala i jedna holandska vlada a koliko će ih još pasti zavisiće od svedočenja velikog broja holandskih pripadnika UNPROFOR-a koji su najavili davanje svojih iskaza u Hagu u korist Ratka Mladića i VRS.

Na kraju, predlažemo „Evropskom Parlamentu“, a na osnovu relevantne arhivske građe (domaće i inostrane) i iskaza učesnika u događajima, da se pored 11. jula (1995. g.) za „Dan opšteevropske žalosti“ proglasi i 21. oktobar (1941. g.) kada su Euro-Nemci streljali 2.300 Kragujevčana u obližnjim Šumaricama (uključujući i 300 maloletnih đaka Kragujevačke Gimnazije) – dakle isto onoliko koliko su i pripadnici Vojske Republike Srpske streljali 1995. g. vojnosposobne (tj. potencijalne ratnike-ubice) muške žitelje Srebrenice uz obrazloženje da su se oba zločina dogodila u istom veku i na istom etno-lingvističkom prostoru, da su u oba slučaja streljani muški civili „vojnoobvezničkog uzrasta“, da je broj streljanih podjednak i da su obe države (BiH i Srbija) zvanično podnele zahteve za prijem u Evropsku Uniju. Ipak, u jednoj odrednici upoređivanja ova dva slučaja „Evropa“ daleko odskače od „Balkana“: godine 1941. Euro-Nemci su streljali 100 srpskih civila za jednog ubijenog Euro-Nemca i 50 za jednog ranjenog; godine 1995. „Balkano-Srbi“ su streljali jednog Bošnjaka za jednog ubijenog Srbina dok se broj ranjenih Srba nije uzimao u obzir.