Šta je EU donela Bosni i Hercegovini?

Komesar za proširenje EU Štefan File je 8. oktobra 2014. godine izjavio prilikom predstavljanja izveštaja o napretku Bosne i Hercegovine da ''postoji zastoj'' u evropskim integracijama. U stručnoj javnosti je takav komentar odlazećeg komesara protumačen kao ''najgora ocena'' za BiH u poslednjih 13 godina.[1]

Negativan stav Štefana Filea je veoma čudan kao se zna da je EU u BiH godinama prisutnija nego u svim drugim državama u regionu, uključujući i države članice ove nadnacionalne organizacije. Tačnije, u kontekstu međunarodnog javnog prava se čak može tvrditi da se radi samo o formalno suverenoj i nezavisnoj državi. U suštini, BiH je pod faktičkom upravom EU. (Takav stav je prisutan i u međunarodnoj pravnoj teoriji u kojoj se iznosi i da je državni sistem BiH ''politički projekat'' takozvane međunarodne zajednice.). [2]

Preciznije, nema sumnje da je visoki predstavnik EU ubedljivo najvažniji političar u BiH. (Njega bira Evropski parlament, a pored visokog predstavnika postoji i još jedan evropski činovnik u BiH, to je šef delegacije EU Peter Sorensen.) Ovlašćenja visokog predstavnika su s vremenom bila sve veća. (Postepeno su ona predviđena Dejtonskim sporazumom zamenjena bonskim ovlašćenjima.) Na osnovu bonskih ovlašćenja predstavnik EU donosi privremene mere. Tačnije, ima pravo da se direktno meša u politički život BiH.

Kako u praksi na osnovu bonskih ovlašćenja postupa visoki predstavnik EU (austrijski diplomata Valentin Incko), možda najbolje pokazuje izveštaj Repbulike Srpske Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, iz novembra 2013. godine. U izveštaju se navodi da se Incko ponaša ''diktatorski''.[3]

U BiH su pored visokog predstavnika prisutne i policijske i vojne snage EU (oko 1.600 vojnika). Takođe, tri člana Ustavnog suda BiH bira Evropski sud za ljudska prava (sud Saveta Evrope) uz '' konsultacije '' sa predsedništvom BiH. Međutim, te konsultacije ne obavezuju Evropski sud za ljudska prava.

Ipak, i pored ovakvog ustrojstva političkog sistema u BiH, tek 2005. godine (ili deset godina posle završetka građanskog rata) Bosna i Hercegovina je otpočela pregovore sa Briselom o zaključivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Tačnije, skoro dva meseca posle Srbije, u junu 2008. godine, BiH je potpisala sa EU Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.

Kada se prethodno ima u vidu, onda nije iznenađenje što su ''pregovori'' između EU i BiH u suštini bili samo ispunjavanje uslova i zahteva Evropske komisije.

O tom procesu (koji se ne primenjuju samo prema BiH) piše magistar evropskih nauka Duško Glodić, šef Odeljenja za koordinaciju procesa stabilizacije u Direkciji za evropske integracije BiH: "Radi se o pasivnom preuzimanju zakonodavstva Unije, to jest acquis communautaire od strane organa države kandidata, potencijalnog kandidata ili bilo koje treće države''. Zatim Glodić ističe: "U pitanju je potpuno pasivna i unilateralna harmonizacija, jer država koja usklađuje svoj pravni sistem ne može ni na koji način da utiče na zakonodavstvo koje preuzima... Zbog toga se ovaj proces zakonodavstva u političkom žargonu sasvim opravdano naziva 'briselizacija' pravnog sistema''. Konačno, Glodić zaključuje da se nameću i pravna pravila koja nisu deo pravnog sistema EU: "Na taj način, moguće je nekoj pridruženoj državi, odnosno kandidatu, nametnuti i obaveze koje stricti iuris ne čine dio komunitarnih tekovina''. [4] Međutim, takvo dominantno prisustvo EU u BiH, nije donelo ekonomski napredak. Sledeća tabela to pokazuje.

Tabela br. 67. Spoljni dug BiH u periodu pregovora sa EU 2005-2013.[5]

Rast spoljnog duga je pratila i katastrofalna stopa nezaposlenosti, najveća u Evropi i jedna od najvećih na celoj planeti. Ona je 2013. godine dostigla skoro katastrofalnih 44%. Tabela broj 68 pokazuje rast nezaposlenosti u periodu od 2007. do 2013. godine

Tabela br. 68. Porast nezaposlenosti u BiH u periodu pregovaranja sa EU 2007-2013.[6]

Slično tome, spoljnotrgovinski deficit BiH je bivao sve veći uprkos dugogodišnjem upravljanju EU u ovoj državi od oko 4 miliona stanovnika. Tabela broj 69 to pokazuje.

Tabela br. 69. Spoljnotrgovinski deficit BiH u periodu 2003-2012.[7]

Kakva je ekonomska situacija u BiH pod dugogodišnjom upravom EU, pokazuju i socijalni nemiri koji su izbili u februaru 2014. Naravno, treba istaći da u zemlji u kojoj je surovi građanski rat trajao skoro 4 godine, nemiri uvek imaju i političku konotaciju (na primer, oni se mogu iskoristiti i kao sredstvo za stvaranje unitarne države i za rušenje rukovodstva Republike Srpske koje pokušava da vodi samostalniju politiku). Međutim, masovnost demonstracija, njihov intenzitet i trajanje, pokazuju da je narod posebno u muslimansko-hrvatskom delu BiH (ili u Federaciji BiH koja je uz Republiku Srpsku konstitutivni entitet Bosne i Hercegovine) duboko nezadovoljna svojim socijalnim statusom, kao i da je podložan manipulaciji upravo zbog svog beznadežnog ekonomskog statusa.

Demonstracije su otpočele 4. februara u Tuzli. Neposredan povod je bio zatvaranje (i prodaja) fabrika u tom industrijskom centru. Demonstracije su trajale nekoliko dana. Nekoliko dana kasnije oko 10.000 demonstranata je probilo kordon policije i i zapalilo sedište kantona Tuzla. Nemiri su ubrzo proširili i na ostale gradove u kojima su muslimani i Bošnjaci u većini. Demonstranti su osvojili i zapalili zgradu predsedništva BiH, kao i sedišta vlada kantona Sarajevo i Zenica. U nemirima je povrđeno preko 400 demonstranata i policajaca (Demonstracije su održane i u Mostaru, Jajcu, Brčkom, Bihaću, Doboju, Travniku, Cazinu, Sanskom Mostu, Novom Travniku, Livnu, Prozoru i drugim gradovima). Manje demonstracije su održane u Sarajevu u oktobru 2014. godine. Trenutnu situaciju u BiH komplikuje i predizborna kampanja i najava nemira (ukoliko rezultati ne budu u skladu sa željama opozicije, posebno u Republici Srpskoj).

Dakle, može se zaključiti da je u BiH veoma teška ekonomska situacija. Zemlja koja koja je pod faktičkom upravom EU najmanje je napredovala od svih država u regionu kada se radi o takozvanim evropskim integracijama. To je apsurd. Preciznije, BiH nije dobila čak ni status kandidata za EU (Albaniji je Savet ministara EU odobrio status kandidata u junu 2014. godine).

Logično bi bilo da rad administracije EU koja poseduje toliku faktičku moć (i koju često zloupotrebljeva) dovede do minimalnog ekonomskog napretka u BiH. Međutim, dešava se upravo suprotno. Spoljni dug BiH raste, slično kao i spoljnotrgovinski deficit. Žestoki socijalni nemiri potresaju zemlju. Nezaposlenost je na afričkom nivou, čak i viša kada se uporedi sa onom u državama poput Sudana (i u tom zemlji je vođen građanski rat) u kojem je stopa nezaposlenosti oko 20%[8] ili sa onom u Nambiji u kojoj je stopa nezaposlenost oko 28% (dvadeset godina se ratovalo na toj teritoriji)9].

Jedna od retkih afričkih država u kojoj je stopa nezaposlenosti veća od BiH je Republika Kongo, u kojoj je nezaposlenost prešla stopu od 50%.[10] Nažalost, ako se nastavi dosadašnja politika EU u BiH, nije nemoguće da će ova država u narednih nekoliko godina preteći i Republiku Kongo na ovoj crnoj listi.