Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |||
Тиранија и ауторитарност охаеризма |
четвртак, 01. јул 2021. | |
Упркос томе што Савјет безбједности УН није одобрио његово именовање за високог представника у БиХ, како је иначе прописано чланом 1. став 2. Анекса X Дејтонског споразума, Кристијан Шмит себе већ види на тој позицији па нам из Берлина, и то ни мање ни више до за говорницом њемачког Парламента, шаље пријетеће поруке да ће, како пишу домаћи медији, “користити паметне алате који су му стављени на располагање кроз Дејтонски споразум”, тврдећи да су му “за то на располагању извршна овлашћења”. Међутим, стварност, она правна и морална, сасвим је супротна од онога што тврди господин Шмит, јер Дејтонски споразум не прописује било какав основ да високи представник може владати над нама домаћима, већ је до тога овдје дошло буквалним удруженим насиљем високог представника и Запада (САД и ЕУ). Зато господин Шмит својим пријетњама, као и његови претходници, само показује колико је охаеризам, а тиме и Запад који га је створио, савремени облик тираније као морално изопаченог поретка. То је, како говоре и наредни редови, насилна владавина високог представника у дејтонској БиХ, за коју не постоји основ ни у једном извору међународног и унутрашњег права. Стога смо сви ми овдје истински поданици високог представника и Запада, а не грађани.
Осим ове тиранске, а тиме и аутократске и тоталитарне црте која сопственим насиљем држи под својом централном контролом свеколики живот у БиХ и управља њиме, охаеризму је својствена и ауторитарност, у смислу да је то систем владања у којем не само већина овдашњег становништва него ни они његови дијелови који само формално врше власт, у стварности немају могућности да дјелотворно учествују у вршењу те власти. Е управо том својству охаеризма посвећени су наредни редови. У њима ћу на примјеру из праксе доказати ту ауторитарну црту охаеризма, уз једну важну претходну напомену. Наиме, примјер који слиједи, као и други које узгредно спомињем у тексту, не потврђују само ауторитарност, а тиме и тиранију и тоталитаризам ОХР-а, већ и доказују да је охаеризам својим насилним владањем неповратно усмјерио овдашње друштво и наше животе у правцу који одговара искључиво интересима Запада. Тиме се једино правилно објашњава чињеница да се ОХР посљедњих неколико година повукао, јер је већ одрадио све стратешке задатке па сада лагодно само посматра шта се догађа у овдашњој политичкој арени, у којој је, као и у сваком другом ауторитарном режиму, народ лишен могућности истинског учешћа у вршењу власти. Али, осим народа, ауторитарни охаеризам онемогућава и домаће политичке актере да дјелотворно врше власт. Како стоје ствари Истина која слиједи све то необориво доказује, а до те спознаје дошао сам захваљујући мом судијском послу. Наиме, одлучујући у једном судском предмету видио сам да је високи представник 2005. године наметнуо свој тзв. закон о привременој забрани располагања државном имовином. Пошто га ниједан пропис међународног и унутрашњег права не овлашћује на то, одбио сам да као судија примијеним ту самовољу охаеризма. На то ме, осим начела владавине права на којем почива уставно уређење у БиХ и Републици Српској, овлашћује и одредба члана 70. важећег Закона о Уставном суду Републике Српске. Из ње произлази да сваки редовни суд у Републици Српској има право да одбије примјену прописа због његове несагласности са Уставом, које право није дерогирано ни Уставом БиХ.
Убрзо потом Канцеларија дисциплинског тужиоца ВСТС-а БиХ оптужила ме је да сам наводно “озбиљно прекршио службену дужност на начин да сам Закон о привременој забрани располагања државном имовином у БиХ огласио неуставним” па је против мене у току дисциплински поступак. У тој оптужби дисциплински тужилац је изнио тврдњу да је Парламентарна скупштина БиХ наводно усвојила Закон о привременој забрани располагања државном имовином у БиХ па да сам ја због тога наводно озбиљно прекршио моју судијску дужност. Ствари наравно стоје сасвим другачије од те тврдње дисциплинског тужиоца, који је пропустио да уочи нешто што је од пресудне важности не само за тај дисциплински предмет, већ и за правилну и потпуну спознају ауторитарног карактера охаеризма. Наиме, наметнувши противправно своју самовољу као наводни закон о забрани располагања државном имовином, високи представник је те 2005. године рекао да његов закон наводно ступа на снагу и важи све док га у истовјетном тексту, без икаквих измјена и допуна, не усвоји Парламент БиХ. И управо на том мјесту на површину избија сва ауторитарност охаеризма. Јер, посланици и делегати тадашњег Парламента БиХ (што значи и сва данашња власт и опозиција у Републици Српској) су у марту 2007. године донијели не свој Закон о забрани располагања државном имовином, већ Закон о усвајању закона ОХР-а о забрани располагања државном имовином. Управо зато сам ја као поступајући судија у мојој пресуди због које сам оптужен и написао да Парламентарна скупштина БиХ није усвојила Закон о привременој забрани располагања државном имовином БиХ. То је правна чињеница која је необорива, јер такав закон, под тим називом, никада до данас није усвојио Парламент БиХ и због тога сваки судија у Српској, па и ја, на основу члана 70. Закона о Уставном суду Републике Српске има право да у својој одлуци одбије примјену таквог акта због његове несагласности са Уставом, баш као што из тих истих разлога има право да одбије и самовољу ОХР-а, јер самовоља је противна владавини права и за судију никада не смије постати закон. У чему се огледа неуставност Закона о усвајању Закона о забрани располагања државном имовином, како га је иначе крстио Парламент БиХ. У преамбули тог такозваног закона Парламент БиХ је као основ за његово усвајање навео члан IV 4. а) Устава БиХ. Међутим, та уставна одредба, а ни било која друга одредба Устава БиХ, не даје право Парламенту БиХ да доноси закон којим усваја закон наметнут од стране ОХР-а. Јер, чланом IV 4. а) Устава БиХ је прописано да је Парламентарна скупштина БиХ надлежна за: “доношење закона потребних за спровођење одлука Предсједништва БиХ или за извршавање надлежности Скупштине по овом Уставу”. Јасно је да цитирана одредба даје надлежност Парламенту БиХ да доноси само своје законе, а не законе о усвајању закона ОХР-а, при чему Парламент БиХ те своје законе може доносити само када је то потребно за спровођење одлука Предсједништва БиХ (дакле, не и одлука ОХР-а) те за извршавање надлежности Скупштине по Уставу БиХ, који Устав, како сам већ нагласио, ниједном својом одредбом не прописује да Скупштина има надлежност да доноси закон о усвајању закона ОХР-а. Криминал Због свега тога је, дакле, све оно што је ОХР овдје учинио, намећући бројне уставне амандмане и законе, попут закона којима је оснивао Суд БиХ, Тужилаштво БиХ, као и друге законе, груба противправност, али и доказ ауторитарности охаеризма, у којем систему ни народ ни домаћи само формални носиоци јавне власти немају могућност дјелотворног вршења те власти, већ су само пуки поданици који у дјело спроводе самовољу високог представника.
И сада, да трагедија и апсурд буду комплетни, мене дисциплински тужилац оптужује да сам предметном пресудом као судија наводно “озбиљно прекршио службену дужност”, иако су своју службену дужност грубо, тачније речено криминално, прекршили најприје високи представник у БиХ противправно наметнувши тзв. Закон о привременој забрани располагања државном имовином, а затим и посланици и делегати Парламента БиХ који су неуставно усвојили тзв. Закон о усвајању закона ОХР-а о привременој забрани располагања државном имовином БиХ, иако Устав БиХ Парламентарној скупштини БиХ ниједном одредбом не даје надлежност да доноси закон о усвајању закона ОХР-а. Такво понашање ОХР-а и чланова Парламента БиХ није само тежак криминал, за који би сваки од њих требало да одговара, већ је и доказ да све што је самовољом ОХР-а учињено у БиХ (нпр. наметањем Суда БиХ, Тужилаштва БиХ и других институција) у протеклих 25 година представља криминал. Када судија у пресуди разоткрије тај криминал и његове размјере, онда се у погон против њега ставља комплетна апаратура са јединим задатком да, заодјенуто плаштом дисциплинског поступка, осуди тог судију и да га јавности прикаже као особу која је наводно “озбиљно кршила закон и своју службену дужност”. Ја их разумијем, јер ако ме не осуде и не разријеше од судијске функције то би значило да су двије деценије џаба кречили, односно да све оно што је охаеризам овдје наметнуо у протекле двије деценије својим такозваним законима јесте противправно и представља велику историјску превару и злоупотребу. А јесте управо све то и више од тога. Аутор је судија Окружног суда у Бањалуци |