Zlokobno ćutanje srpskog pravosuđa

Posebnu patologiju koja je zla kob pravosuđa u Republici Srpskoj predstavlja servilno ponašanje nosilaca pravosudnih funkcija u Srpskoj prema nasilju visokih predstavnika u BiH. Bez te servilnosti visoki predstavnik u BiH ne bi mogao ništa učiniti.

Drugim riječima, visokom predstavniku je pošlo za rukom da uradi sve ono što je uradio, upravo zato što su prije svega srpski kadrovi u pravosuđu Republike Srpske sve ove godine poslušno prihvatali njegov kriminal, u obliku samovoljnog nametanja brojnih tzv. zakona, koje su ti kadrovi, što kao sudije, što kao javni tužioci zatim bezpogovorno primjenjivali u praksi. I za sve to uzimali (i uzimaju) visoke plate.

Činili su to iako im je bilo jasno da visoki predstavnik ni prema jednom izvoru prava na svijetu nema ovlašćenje da ovdje nameće zakone i da on kao pojedinac propisuje način života miliona ljudi na ovom prostoru. Sve su to srpski pravosudni kadrovi činili kako bi sačuvali svoje pravosudne funkcije i visoke plate.

Kada se radi o tim platama, zanimljivo je da je ohaerizam sa uvođenjem visokih plata, mjerenih hiljadama konvertibilnih maraka, počeo prije dvadeset i malo više godina upravo najprije u ovdašnjem pravosuđu. Tek potom su svoje plate onda počeli sebi povećavati parlamentarci i ostali nosioci javne vlasti.

Činili su to iako im je bilo jasno da visoki predstavnik ni prema jednom izvoru prava na svijetu nema ovlašćenje da ovdje nameće zakone i da on kao pojedinac propisuje način života miliona ljudi na ovom prostoru. Sve su to srpski pravosudni kadrovi činili kako bi sačuvali svoje pravosudne funkcije i visoke plate

Ne treba mnogo ni vremena ni intelektualne snage da bi se zaključilo zašto je to tako učinjeno. Shvatili su visoki predstavnici, i oni kojima su okruženi, da je to najbolji način kako bi nosioce pravosudnih funkcija u Republici Srpskoj pretvorili u poslušnike svog kriminala, to jest u osobe koje će bezpogovorno u praksi primjenjivati nametnute ohaerizovane zakone.

A upravo takvim tzv. zakonima i drugim kriminalnim aktima visokih predstavnika razarani su ne samo životi ko zna kojeg broja pojedinaca, već je time, malo po malo, razarana Republika Srpska, kojoj su visoki predtavnici doslovno otimali njene ustavne nadležnosti, čime su je obesmišljavali. Svemu tome oni su davali privid pravnosti, nazivajući to reformama, upravo zahvaljujući servilnosti srpskog pravosudnog kadra u Republici Srpskoj.

Takvo nasilje visokih predstavnika bilo je i nametanje Visokog sudskog i tužilačkog svajeta BiH, što je svojevremeno, prije dvadesetak godina, učinio Volfgang Petrič. On je, bez ikakvog uporišta u Ustavu BiH ili bilo kom izvoru međunarodnog prava, zatim počeo imenovati pojedince iz Republike Srpske u taj savjet, kao i u entitetske visoke sudske savjete koji su jedno vrijeme egzsistirali paralelno sa tim Petričevim savjetom na nivou BiH.

Sjećam se kako je, na primjer, Volfgang Petrič 6. avgusta 2002. godine imenovao Branka Perića za člana Visokog sudskog savjeta, a Branko je naravno prihvatio to imenovanje. I onda, malo po malo, ti tako imenovani pojedinci su agitovali za stvaranje jedinstvenog VSTS BiH, do čega je i došlo tokom 2003-2004. godine.

Takvo nasilje visokih predstavnika bilo je i nametanje Visokog sudskog i tužilačkog svajeta BiH, što je svojevremeno, prije dvadesetak godina, učinio Volfgang Petrič. On je, bez ikakvog uporišta u Ustavu BiH ili bilo kom izvoru međunarodnog prava, zatim počeo imenovati pojedince iz Republike Srpske u taj savjet, kao i u entitetske visoke sudske savjete koji su jedno vrijeme egzsistirali paralelno sa tim Petričevim savjetom na nivou BiH

Na taj način, dakle, razvlašćena je Republika Srpska od ove njene ustavne nadležnosti. To je bio dio njene dekonstrukcije koji se, kakvog li apsurda i licemjerja, danas naziva reformom pravosuđa. I niko od nosilaca pravosudnih funkcija u Republici Srpskoj nije digao svoj glas protiv ovog ogoljenog nasilja visokog predstavnika. Svi su ćutke to ne samo posmatrali, već su i bezpogovorno izvršavali.

Tako se ponašaju i danas, za šta nema jačeg dokaza od činjenice da niko od nosilaca pravosudnih funkcija u Republici Srpskoj, niti bilo ko srpskih pravosudnih kadrova u Tužilaštvu BiH, Sudu BiH, srpskog ombudsmana BiH i sudija iz Republike Srpske u Ustavnom sudu BiH, ne diže svoj glas protiv ogoljenog nasilja Valentina Incka iz jula prošle godine, kada je nametnuo svoj privatni tzv. "zakon o zabrani negiranja genocida".

I kao što već decenijama ćuti i primjenjuje kriminal ohaerizma u svojim presudama, srpsko pravosuđe zlokobno ćuti i sada, kada Republika Srpska želi da vrati svoju ustavnu nadležnost nad svojim Visokim sudskim i tužilačkim savjetom. Niko se o tome iz srpskog pravosuđa ne oglasi, da podrži tu legitimnu i ustavno dozvoljenu borbu Republike Srpske. Ni Vrhovni sud Republike Srpske, ni Udruženje sudija Republike, ni Udruženje tužilaca Republike Srpske, ni Advokatska komora Republike Srpske. Svi ćute i, štaviše, priželjkuju da od toga ništa ne bude. Kažem ovo zbog toga što mi jedna osoba zaposlena u pravosuđu Republike Srpske reče kako je neposredno zapazila, u razgovoru sa njima, da upravo srpski nosioci pravosudnih funkcija najviše zaziru od vraćanja ove nadležnosti Republici Srpskoj i neće o tome čak ni privatno da razgovaraju.

To je, dakle, suština zlokobnog ćutanja srpskog pravosuđa, na koju treba ukazati našoj javnosti. Jer bez tog pravosuđa, bez njegove želje i spremnosti da podrže sadašnja nastojanja vlasti u Republici Srpskoj, neće biti ništa od vraćanja ove njene ustavne nadležnosti.

Bez glasa podrške srpskog pravosuđa svemu tome, glasa kojeg nema, svo to ćutanje će se tumačiti kao nepristajanje srpskog pravosuđa vraćanju ove nadležnosti Republici Srpskoj, a onda će eventualni izostanak plata tom pravosuđu, koje se isplaćaju parama iz bueta Srpske, od neprijatelja Srpske biti korišćeno kao argument o navodnom nedozvoljenom pritisku vlasti na nezavisnost i samostalnost pravosuđa u Republici Srpskoj

Iako se iz vlasti moglo čuti kako će pravosuđe u Republici Srpskoj morati da prihvati vraćanje ove nadležnosti i uspostavljanje Visokog sudskog i tužilačkog savjeta Republike Srpske, kad zakon o tome bude donesen, jer se to pravosuđe finansira iz budžeta Republike Srpske, neće to dati pozitivne efekte.

Bez glasa podrške srpskog pravosuđa svemu tome, glasa kojeg nema, svo to ćutanje će se tumačiti kao nepristajanje srpskog pravosuđa vraćanju ove nadležnosti Republici Srpskoj, a onda će eventualni izostanak plata tom pravosuđu, koje se isplaćaju parama iz bueta Srpske, od neprijatelja Srpske biti korišćeno kao argument o navodnom nedozvoljenom pritisku vlasti na nezavisnost i samostalnost pravosuđa u Republici Srpskoj.

Morao sam na ovo ukazati, jer je to suština problema kada se govori o ovom pitanju. Jednostavno rečeno, bez otpora srpskog pravosuđa nasilju visokog predstavnika, koji otpor mora biti transparentan i konstantan do prestanka tog nasilja, kao i bez podrške tog istog pravosuđa vraćanju Visokog sudskog i tužilačkog savjeta Republike Srpske, neće biti ništa od inače legitimnih nastojanja vlasti u Republici Srpskoj da se sve to učini.

Inače, nedavno usvojenim Nacrtom zakona o Visokom sudskom i tužilačkom savjetu Republike Srpske (VSTS RS) nećemo imati duple nadležnosti, jer će VSTS RS, ako ovaj zakon bude usvojen, biti nadležan za izbor i razrješenje nosilaca pravosudnih funkcija u Republici Srpskoj, od osnovnih sudova do Vrhovnog suda Republike Srpske, odnosno okružnih tužilaštava do Republičkog javnog tužilaštva Republike Srpske. U tome nema ništa negativnog niti je protivno Ustavu BiH, jer taj ustav nijednom odredbom ne zabranjuje entitetu da se povuče iz bilo kog sporazuma o prenosu nadležnosti i da ponovo uspostavi tu nadležnost kao svoju nadležnost, koja prema Ustavu BiH i pripada entitetima.

Pošto Ustav BiH ne zabranjuje entitetu da se i jednostrano povuče i raskine ugovor o prenosu nadležnosti, pravo je Republike Srpske da to učini, pa zbog toga u odnosu na njeno pravosuđe prestaju da važe odredbe Zakona o VSTS BIH, kad Republika Srpska donese svoj Zakon o VSTS

Zakon o VSTS RS ne znači ukidanje VSTS BiH, taj savjet će i dalje postojati ali sa nadležnostima za izbor sudija i tužilaca na nivou Suda BiH, Tužilaštva BiH, te pravosuđa u Federaciji BiH i Brčko distriktu. U tom smislu je očito da ova dva zakona mogu postojati i funkcionisati, jer bi sadašnje nadležnosti VSTS BiH prestale važiti samo u odnosu na pravosuđe u Republici Srpskoj.

S tim u vezi treba imati u vidu da bi u preambuli sadašnjeg Zakona o VSTS BiH trebalo da stoji da je donijet na osnovu odredbe Ustava BiH o sporazumnom, dakle ugovornom prenosu nadležnosti sa entiteta na BiH. Ali sve i da u preambuli tog zakona nije napisana ta odredba Ustava BiH, jasno je da je upravo ona bila osnova za donošenje tog zakona. Stoga, pošto Ustav BiH ne zabranjuje entitetu da se i jednostrano povuče i raskine ugovor o prenosu nadležnosti, pravo je Republike Srpske da to učini, pa zbog toga u odnosu na njeno pravosuđe prestaju da važe odredbe Zakona o VSTS BIH, kad Republika Srpska donese svoj Zakon o VSTS.

Nijedan ustavni sud na svijetu nema pravo da stvara svoje norme kada sudi, već samo da tumači ono što piše u ustavu, pa ako u Ustavu BiH nema zabrane entitetu da se povuče iz sporazuma o prenosu nadležnosti, a nema takve zabrane, onda ne može ustavni sud stvoriti svoju normu da je to ipak zabranjeno i onda suditi po toj svojoj normi.

Procedura za uspostavljanje VSTS RS treba biti propisana u ovom zakonu. To znači da bi sudovi i tužilaštva u Republici Srpskoj trebalo da izaberu one članove VSTS koje oni biraju, a Narodna skupština bi izabrala preostale članove za koje ona ima nadležnost.

Praksa Ustavnog suda BiH, na koju se pozivaju srpski protivnici vraćanja ove nadležnosti Republici Srpskoj, do sada je pokazala da on ne sudi na osnovu normi koje pišu u Ustavu BiH, već neustavno stvara svoju normu po kojoj sudi. U konkretnom slučaju, očekujem da će taj sud, iako Ustav BiH ne sadrži nijednu normu kojom bi zabranjivao entitetu da se povuče iz sporazuma o prenosu nadležnosti i da vrati svoju nadležnost, neustavno stvoriti svoju normu tako što će reći da to nije dozvoljeno i time po ko zna koji put pogaziti Ustav BiH.

Jer, nijedan ustavni sud na svijetu nema pravo da stvara svoje norme kada sudi, već samo da tumači ono što piše u ustavu, pa ako u Ustavu BiH nema zabrane entitetu da se povuče iz sporazuma o prenosu nadležnosti, a nema takve zabrane, onda ne može ustavni sud stvoriti svoju normu da je to ipak zabranjeno i onda suditi po toj svojoj normi. To je zloupotreba ustavnosudske funkcije i ona će onda dovesti do ko zna koje po redu ustavne i političke krize.

(www.frontal.rs)