A ličilo je na dostojanstvene promene u SPC

Da će Artemije proći slično kao (na primer) srpski lideri na Kosovu koji su prepoznati kao lopovi koji u ime „odbrane srpstva“ rade svakojake nepojamne marifetluke (lažu, kradu i idu čak do te granice da isceniraju međunacionalne sukobe - da bi napravili što je veći moguće prostor za manipulacije novcem koji matica Srbija šalje na svoj branik otadžbine); da će, dakle vladika Artemije proći kao oni - trebalo je da bude jasno još od slučaja lečenja narkomana u manastiru Crna Reka. Trebalo je, tačnije, da bude jasno mnogo pre „slučaja Crna Reka“ ali je posle tog „incidenta“ sa snimkom gde nekakve grdosije lopatom isteruju đavola iz „jadnih narkomana“, te svedočenjem zgroženih roditelja i bivših pitomaca ove sulude „ustanove“ - moglo da bude jasno čak i onima koje to ne zanima.

Oni manje maliciozni, pak, zapamtili su Artemijevo neslaganje sa Sinodom a u vezi sa obnovom srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji. Maliciozniji među manje malicioznima ovo neslaganje registrovali su kao Atremijev lopovluk (prosto rečeno) koji se ogledao u tome što je vladika, insitirajući da se srpske svetinje obnavljaju srpskim novcem, zapravo insistirao na tome da ovaj „srpski novac“ prolazi kroz njegove ruke, to jest kroz račune rodbinskih mu firmi. Manje maliciozni među manje malicioznima protumačili su sukob kao razliku u viđenju politike koju Srbija treba da zauzme prema Kosovu i samoproglašenim kosovskim institucijama kojima se ne bi smelo dopustiti da peru savest (i novac) preko „obnove srpskih svetinja“.

U subotu, 13. februara 2010. leta gospodnjeg, sa dužnosti episkopa raško - prizrenske eparhije razrešen je, kao što je većma poznato, vladika Artemije, poslednjih godina monah previše voljen od strane raznih velikih i onih opskurnih desničarskoh grupa da bi bio politički prihvatljiv za ovo vreme, kada je potrebno sve, samo ne usijane glave. „Sveti Sinod je zaključio da taj duhovni lider ne može više da bude na toj poziciji jer se sumnjiči za proneveru miliona evra pomoći i vladinog novca u periodu od nekoliko godina. Artemije je poznat po svojim tvrdokornim ultranacionalističkim i antizapadnim stavovima“ - prenele su agencije.

Nakon što je vest o razrešenju vladike Artemija stigla do skoro svakog srpsko - pravoslavnog uha, pristalice (uglavnom članovi i simpatizeri rečenih grupa ali i monasi i poneki građanin) okupile su se ispred Patrijaršije u Beogradu. Kada nekoga u Srbiji podrže organizacije poput Pokreta 1389 ili Obraz - znak je da je dotini subjekat politički upokojen za duže vreme ako ne i doveka. Ne treba se podsećati odbrana heroja i „heroja“ u izvedbi ovi patriotskih organizacija i ne treba se posebno dovijati da biste „dokazali“ koliko se štetnom i naopakom ova odbrana pokazala svaki put kada bi stupila u akciju.

U nedelju 14 februara jedna druga vest je mogla da probije uši srpskog gledaoca televizije. „Tuča ispred manastira Gračanica“ ili u interpretaciji pojedinih učesnika u „odbrani Gračanice“: okupatorska vojska pomaže izdajnicima da zauzmu Artemijevo utvrđenje... Da nije tužno ovo bi naravno bilo smešno, jer ako nešto ne priliči crkvenim velikodostojnicima to je tuča, mada ovo nije prvi put da slušamo o tome.

Sa severa Kosmeta krenule su grupe patriota iz nekih minornih organizacija, na čelu sa kolegama iz Pokreta 1389, Srbije zemlje heroja, Obraza itd, itd, a predvođene Srpskim nacionalnim većem (SNV), parapolitičkim telom koje je uvek spremno za ovakve akcije. Isti oni koji su prošle godine bacali kamenice, ili pravdali i zastupali bacanje kamenica na kola srpskih ministara (što je na Kosovu katastrofalna poruka, poslednja koju treba poslati) ili, još grublje rečeno, isti oni koji su pre godinu i nešto dana bacali eksplozivne naprave, ili branili i zastupali bacanje eksplozivnih naprava na albanske lokale u Bošnjačkoj mahali. Isti oni, razume se, koji su letos izigravali protest meštana naselja Brđani i poslali u svet sliku o Srbima koji ne dopuštaju Albancima da se vrate u svoje domove.

Skupština zajednica opština Kosova i Metohije (specijalna paraorganizacija čije se aktivnosti uglavnom svode na olajavanje države Srbije i tužbe protiv izdajnika srpstva, a čiji su ciljevi nepoznati široj javnosti) nakon razrešenja vladike Artemija uputila je, kao i obično, svoj protest i izrazila negodovanje zbog ovog sramnog i izdajničkog čina.

Ukratko, mobilisani su svi dežurni „gubitnici“ u modernoj srpskoj priči. Sve je jasno sem jednog (izgleda najmanje bitnog) pitanja koje u Srbiji naivno ponavljaju još samo deca. Ono glasi: „a zašto?“

Oni koji sebe smatraju pravovernim patriotama daće vam svoj „svetska zavera“ odgovor. Naime, „zna se“ da je Amfilohije vatikanski čovek (logično, zavrbovan je još dok je studirao u Rimu), Irinej bački je „poznat“ kao ekumenista, kao i uostalom naš patrijarh, vladika Grigorije je „Dodikov lopov“ a svi su se oni zajedničkim snagama urotili protiv jedinog Srbina među vladikama srpske pravoslavne crkve - vladike Artemija. Radi se o čistki u režiji žutih, nema tu nikakvih malverzacija, sve je laž.

Ova „odbrana“ naravno više šteti nego što koristi branjenom.

Ono što, međutim, nije „svima jasno“ jeste kako je vladika Artemije od „izdajnika“ koji je zajedno sa dr Zoranom Đinđićem bio kamenovan 1998. u Gračanici postao „ultradesničar“ i čuvar srpstva na način blizak Pokretu 1389? Nije retka pojava u Srba, razume se, od ekstremno desnog otići u LDP, malo ređi je slučaj da se transformacija dogodi u obrnutom smeru, ali u ovoj priči nešto ostaje nejasno. Naravno da ja ne znam odgovor, što je u Srbiji (suprotno logici) neophodno da bi se steklo pravo za postavljanje pitanja, ali ono što znam jeste to da je najblaže rečeno neobično, da jedan čovek koji je (uz sav rizik da bude proglašen za izdajicu što mu se i desilo) pre i za vreme i posle bombardovanja Srbije zbog Kosova putovao u SAD, slikao se sa Medlin Olbrajt, razgovarao sa okupatorima i ulagao ogromne napore da srpsko monaštvo na Kosovu i Metohiji ne napusti manastire u vremenu kada je to parče zemlje napuštao narod; da jedan takav čovek, naprasno poludi, negde za Koštuničine „vladavine“ i preobrazi se u materijalizaciju viceva o pohlepnom sveštenstvu, koji su svojevremeno služili za zabavu i opravdanje onima koji su nalazili da je na mestu jahati popove.

Moguće je da jeste vladika Artemije pretrpeo takav preobražaj. Moguće je i da je, shvativši da se Srbija odriče Kosova, izgubio sve kriterijume i uhvatio se sa najgorima, samo jer su najgori ostali na „braniku otadžbine“. Moguće je i da su ti „najgori“ u liku „ultradesničarskih“ organizacija –  specijalna državna ispostava zadužena za političke sahrane, da je to specijalni odred narikača i zadušnih baba koje država šalje da drže opelo političkim upokojenicima i da su oni i njihova podrška siguran znak da se država sprema da nekoga pusti niz vodu. Moguće je da Artemije sa svim svojim znanjem i obrazovanjem to ne zna. Sve je moguće, samo je blago rečeno - nejasno.

Da sve ovo gorenapisano nije istina - dokazuje poseban izbor administratora u čijoj će se ulozi naći po srpstvu poznati vladika Atanasije. Da li to znači da država koja se odrekla svojih ratnika iz devedesetih rehabilituje umirovljenog ratnog vladiku, ili je to znak da se država ipak nije odrekla svoje nedavne ratne prošlosti? Umirovljeni zahumsko - hercegovački episkop, treba podsetiti, bio je miljenik opozicije, po sličnom principu po kojem je to bio i Radovan Karadžić, u času kada je postao neprijatelj Miloševiću. Predstavnici evropske Srbije i moralne sudije učesnicima u ratovima umeli su da se slikaju na Palama, u vreme kada su Amfilohije, Atanasije i Artemije bili njihovi omiljeni predstavnici SPC. Deo Miloševićeve opozicije zamerao mu je što je, pojednostavljeno, ratove započinjao a deo što je ratove gubio a zemlju predavao. Ova dijametralna razlika, međutim, postala je važna tek posle 5. oktobra, kada su na vlast došli oni koji su podržavali Karadžića samo zato što se suprotstavio Miloševiću, zajedno sa onima koji su ga podržavali jer su verovali da je ono što radi ispravna stvar. Na kraju, i Karadžić je, kao i danas Artemije, spao na to da ga ozbiljno zastupaju samo oni koji ni sebe ne zastupaju kako treba. Monasi prokaženog manastira Crna Reka koji se sukobljavaju sa KFOR-om isped Gračanice i viču Teodosiju da je Šiptar - nisu dobra slika. Iza toga usledila je serija tekstova na internetu o milionima evra, dolara i ostalih stranih valuta koji se prelivaju sa računa manastira Visoki Dečani, što kod vernika i onih koji to nisu (svejedno) samo dodatno povećava gađenje prema SPC. Najblaže što se može reći za ovaj prizor jeste da to nije ni malo podsticajno za Srbe, pogotovo one na Kosovu, da je to poslednje što im treba, da se njihov pastir, Artemije, proglašava lopovom i javno ponižava na ovakav način, a da se oni koji su prihvatili da budu odgovorni za to nazivaju „Šiptarima“ i, naravno, još većim lopovima. Čemu to služi, i ko onda tom narodu ostaje? Da li je onaj ko je to smislio mislio da je to dobro? Ako je dobro, za koga je dobro?

Drugo pitanje koje se ovde nameće bilo bi: da li je ovo što se upravo dogodilo vladici Artemiju početak i kraj čistke u SPC ili se čistka neće završiti na tome. Da se radi o političarima ili mafijašima (ako postoji neka bitna razlika) umesno bi bilo pitati: ko je sledeći? (Kažu da je sledeći iguman manastira Banjska na severu Kosmeta)

Ali, pošto crkva ipak ne bi trebalo da bude mafija (iako ima sličan stajling bar što se voznih parkova tiče), jedino umesno bi bilo poželeti tom mogućem „sledećem“ da ga ne brane oni koji brane vladiku Artemija. Da ga Sinod i država ne ponize na ovako vulgaran način i da sam, na prvi signal da je počela  hajka na njega, ode u nepoznatom pravcu. Nažalost, svaki obračun u Srbiji, uključujući i obračune među onima koji bi trebalo da to rade malo više hrišćanski ili malo više ljudski, poprima oblik hajke. Kada se završi hajka, uglavnom iza nje ne ostaje ništa. Ostaje velika praznina, nepoverenje i strah. Ovaj put strah zbog hajke na vladiku Artemija najviše osećaju Srbi na Kosovu i Metohiji. Odatle je sve i počelo, još onda, a sada se čini da ni Bog sveti ne zna kako će se završiti.

Vladika bi, verovatno, za ljubav vremena u kojem živimo trebalo da prestane da se ponaša kao pukovnik. Iskustvo nam pokazuje da ovde pukovnik najčešće završava kao pokojnik, pre vremena, ali pukovniku se pruža šansa da se pokaje i prizna da nije znao šta čini. Tako se i vladici ukazuje jedna mogućnost. Da krivicu za sve svali na svoje bliske saradnike, uz uveravanje da on nije znao šta se dešava. Možda je za jadne Srbe, iscrpljene svim tim sukobima i stalnim pristiskom da se za (protiv) nekoga opredeljuju - najbolje da to i uradi. A možda i nije. Možda bi to pružilo onaj ružan primer, kako treba biti što manji i ako treba i  lagati - samo da bi „ostao u igri“. A „igra“ je prilično otužna.