Црква и политика | |||
Докле год римски папа у Јасеновцу не каже „Мea maxima culpa“, нема за шта српску земљу да походи |
петак, 25. октобар 2024. | |
Вијест да римски pontifex maximus има намјеру да посјети Србију некако се појављује на хоризонту српских медија одавно. Но чини се да су се напори у том правцу у скорије вријеме појачали, будући да су се у медијима почели појављивати текстови из пера озбиљних људи који су такву могућност разматрали из тачке позитивних учинака папине посјете.
И чињеница да је Београд „коначно“ добио кардинала (шта све у Београду нема, рекли бисмо ми из дубоке српске провинције!) такође може да се тумачи као знак дипломатске припреме за долазак папе Франциска у Србију. Геополитички значај те посјете не треба посебно истицати. Вјерски необразовани апаратчици из тзв „политичке елите“, од самог државног врха до нижих ешелона, углавном болују од културолошког комплекса источњака, па би се организацијом папине посјете Србија још једном саморедефинисала као дио Запада. Или, како то за своју културно-националну конверзију воле да кажу и украјински и црногорски сецесионисти: коначно бисмо промијенили цивилизацијску парадигму са византијске на „европску“. Папина посјета је углавном означавала скору или коначну интеграцију те традиционално православне земље у колективни Запад (тј у НАТО или ЕУ). Тако се шаље порука: или – ми смо Запад или: ми бисмо све дали да постанемо Запад. И онда се рачуна да је довољно аутоколонизованих умова такву поруку већ поунутрашњило. Јер, ма колико да је сам римокатолички свијет у неприлици пред постхришћанским Западом, културна машта наших аутоколониста латинском хришћанству даје магичну ауру „културе“, „умјетности“, „рафинисаности“ (понекад чак истовремено презирући „Цркву“ као „мрачњачку институцију“ пуну лешева у ормарима али и моћан симбол сањаног „Запада“). Па и сам Рим: и сам суочен са проблемима, и сам збуљен постмодерним папом, он и даље у духу ранијих епоха иде у правцу Истока. ИНТЕРЕС ВАТИКАНА Historia est magistra vitae – тако и данас уче наши гимназијалци у првој лекцији из латинског („А“ деклинација). Који је то интерес Ватикана да се интензивно бави „схизматицима“? Не морамо претјерано да ломимо главу будући да је један од гвоздених закона историје – када год се изгуби на једном простору, мора се продријети на другом. Када су се масе за вријеме Реформације отргнуле од духовног монопола Ватикана, најприје се Тридентским сабором консолидовала теологија и идеолога, а затим се кренуло ка Истоку и Југу. Пољска, која је до тада била уточиште прогнаних реформиста и религијских дисидената, кроз само једно покољење враћена је у ригидни римокатолицизам, а продор се наставио ка окупираној Западној Русији, што је крунисано унијом у Бресту. Јужни крак се већ тада протегнуо према манастиру Марчи, Херцеговини и Црној Гори, кроз коју су крстарили западноруски унијати како би плодове са једног краја поунијаћеног Словенства пренијели на друге (о чему постоје добри документи, које нам је доступним учинио Марко Јачов). Данас се демографски губици у Латинској Америци (која милионима душа клизи ка пентикосталству) и постхришћанској западној Европи морају надокнадити новим „присаједињеним источњацима“. Слично ствар стоји са грчим „великим пројектом“: хеленски генос се није усрећио тиме што је избјегао комунизам и укотвио се у колективни Запад будући да су посљедице на демографском и друштвено-етичком плану подједнако трагичне: народ који и изумире и који је изгубио свој Завјет, сада може само да се нада да ће његова Црква да замађија инфантилне Словене, наметне имагинарну власт „првога без једнаких“ и заузме доминантно словенску православну дијаспору широм свијета. На просторима колективног Запада тако би се власт подијелила у оквирима „традиционалног хришћанства“ које то више није: Ватикан дугиних боја показао би да је и даље Цркву у успону и добио нове културолошке робове-кандидате за своја сјеменишта, Константинопољ дугиних боја коначно би постао копија првог Рима, а шавови у Украјини, Румунији и Србији зашили би се на јубилеју Никејског сабора 2025. новом унијом али и подјелом плијена.
Да ли ипак постоји макар какви очекивани позитивни резултати евентуалне посјете великог понтифекса? Медијска стратегија којом се до сада бранила, по свој прилици у државним органима већ договорена посјета, углавном се сажимају око аргумента о непризнавању УЧК администрације у Приштини у својству независне државе од стране Ватикана као државе. Но, са тим приступом постоји огромна потешкоћа. Да ли сте икада чули да су приштинске власти забраниле долазак неком ватиканском прелату због тако тврдог и принципијелног става Ватикана? Нисте? Зашто? Можда зато што Ватикан никада није прекинуо активну литургијско-симболичку агресију према српским светињама на Косову и Метохији (случај: Ново Брдо). Или узмимо други примјер: паралелни позиви на хришћанско јединство и чињеница да католички факултети акредитовани од стране Ватикана историју „Цркве у Хрвата“ и даље уче по конфабулацијским књигама Доминика Мандића и Крунослава Драгановића. Наравно, ватиканска политика увијек има неколико нивоа и лице за сваки од тих нивоа. Када је деведесетих година дон Бранко Збутега активно подржавао тзв „ЦПЦ“ (као што данас украјински унијати, дакле, католици подржавају исту организацију са новим „поглаваром“), узалуд се митрополит Амфилохије распитивао код својих познаника кардинала које од лица Ватикана јесте оно право – оно када дају изјаве о томе да је унијатство „ствар прошлости“ или оно када подржавају сваку псеудо-црквену организацију маскирану у Православље?: „Не можемо ништа на локалу, Рим се тиме не бави“, био је типски одговор. Такав одговор не само да је нечастан, него подразумијева да онај ко га је дао свог саговорника сматра идиотом. Не постоји ниједно важније рјешење у ма ком ћошку свијета за које Ватикан не даје бар сагласност, ако не и импулс. Наравно, постоје и „православци“ који нам кажу да вјештину „нијансираних“ тј „различитих одговора“ у различитим околностима и сами треба да учимо. Уколико сте један од њих, извините за изгубљено вријеме приликом читања овог текста. Наше представе о добру и злу тј о моралу и животу дијаметрално су супротне. Но уколико вам чуло за честитост није у толикој мјери руинирано, можда бисте се сложили да би добро било да, рецимо, Ватикан коначно обузда молитвено спомињање блаженог Алојзија Степинца али и престане да даје медијску платформу за сваки могући глас упућен против Српске и Руске Православне Цркве.
РЕЗЕРВНИ ПОЛОЖАЈ Друга линија „аргументације“ углавном налази „заједничког непријатеља“: од либералног трансхуманизма до исламске демографско-политичке експанзије. Но ту постоје два проблема. Први је историјски: показало се да је свака „помоћ са Запада“ условљена не међухришћанском солидарношћу већ нашом политичком употребљивошћу која је и сама условљена нашим покоравањем. И у најтежим тренуцима Цариграда, прво се тражила унија, па су се слали (иначе за одбрану недовољни) одреди. О томе колико смо крви за рачун Венеције, Аустрије и Европе пролили, а да смо при том и крвљу стечене привилегије морали да бранимо од католичког клира – написани су већ томови. Но ситуација је тренутно утолико бесмисленија што су главни заговорници „уједињеног хришћанства“ и сами експоненти „нове нормалности“, етичке и догматске релативизације и комформизма. Они би се ујединили да се супротставе свијету али не у Истини – јер не вјерују да Истина уопште постоји. Они би заједнички фронт свијету који је изгубио компас, али и сами нас убјеђују да стране свијета не постоје већ само човјеков животни експеримент, један свијет без оријентације у њему. Најбесмисленије од свега: уједињено постмодерно хришћанство као рецепт који ће да излијечи свијет од постхришћанства? O tempora, o mores! Посљедице за живот СПЦ биле би у непосредној пропорцији са симболичком штетом коју би колективни Запад том посјетом успио да нам нанесе. Можда наш просјечан Србин и није баш онај најхришћанин из сопствене маште, али духовно чуло нам није толико затупило и историјско памћење још нам није сасвим појео комфор да бисмо престали да заборављамо не само Јасеновац већ и пацовске канале којима су крвници овог народа, сакривајући се некад у ренесансним капелама Ватикана, скривали од казне за смрт преко 700.000 душа само у логору на обали Саве. Па и прије и послије тог најужаснијег часа – нисмо још толико масовно обољели од Стокхолмског синдрома да бисмо заборавили биланс римског тоталитаризма који је, од 1204. до Украјине данас умио да промијени средства али не и циљ: „поновно присаједињење шизматика светој Мајци Цркви“. У ситуацији у којој Србији и српском народу не недостаје искушења која нас раздјељују, а епископат, свештенство и народ често раслојавају и удаљавају међусобно, најмање што нам је као Цркви потребно јесте ситуација у којој држава, због незалијечиве инфантилности политичке класе, доноси одлуку о позиву римском понтифексу да дође у Србију, а свештенство или пасивно трпи ту политичко-симболичку репризу византијске политике из 1439. или чак активно „контролише штету“ коју би тај догађај неповратно учинио за односе вјерног народа и свештенства. Ако ће нас нова псеудо-симфонија довести до симболичког пораза, треба ли да се присјетимо резултата претходног, византијског цезаропапизма? Или је за нас поучније да се присјетимо да су наши средњовјековни владари умјели да буду мудри у односу и са латинским хришћанством али непоколебљиви у заштити православља? Ако ништа друго, скорији примјер јасно неповољних посљедица Хаванског сусрета папе Франциска и патријарха Кирила добро нам показује резултате тренутка када се државна и црквена дипломатија занесу у сопственим културолошким комплексима, не сјећајући се основног питања: „а шта о томе мисли народ?“ Иначе трпељиви руски народ (и свештенство) први пут је почео гласно да ропће, незадовољан „линијом“ и „корацима“ који су на симболичком плану показивали слику која не одговара нашем поимању ствари. Vox populi – vox Dei. А populus serbicus (бар онај који није servicus) докле год pontifex maximus у Јасеновцу не каже mea maxima culpa осјећа и мисли да нема за шта да српску земљу походи макар овај постмодерни vicarius Christi. (t.me/darkoristovdjogo) |