Aferim, vladiko!

(Pečat, 19.12.2008)

Nekada se govorilo o oblomovštini, a danas se, zahvaljujući modi zvanoj obamomaniji, moguće govoriti o obamovštini. Ni nas ovaj pokret, koji u svetu uzima sve više maha, nije zaobišao. Ali, za razliku od ostalog dela sveta, kod nas je obamovština najuočljivije prisutna u Srpskoj pravoslavnoj crkvi! Rodonačelnik ovog pomodnog pokreta, naš svojevrsni Obama, jeste niko drugi do vladika Zahumsko-hercegovački Grigorije, samoproklamovani kandidat za patrijarha srpskog.

GREH PREMA KOSOVU

Vladika Grigorije svojevremeno je skrenuo veliku pažnju na sebe kada je pozvao Radovana Karadžića i Ratka Mladića da se predaju Haškom tribunalu. Preduzimljiv u biznisu, poslovan, mlad i lep muškarac, „koji ide u korak sa vremenom i ima bolje veze sa Zapadom“, koji je u „dobrim odnosima sa Miloradom Dodikom i Borisom Tadićem“, pun reči hvale za „mladog Vuka Jeremića koji je uradio neuporedivo više za Kosovo od onog što su toliki drugi uradili“, veliki poštovalac lika, dela i značaja ministra vera Srbije Bogoljuba Šijakovića. Njegovu jedinstvenost u istoriji pravoslavlja duguje, kako pišu jedne naše novine, i nadimku „Griška CIA“.

Međutim, više od svega, njega je za funkciju Patrijarha SPC preporučivalo što je pravilno razumeo ulogu i krivicu Slobodana Miloševića, kada je Kosovo u pitanju. Greh prema Kosovu blagorodno je oprostio mitropolitu Amfilohiju, i nastavio: „Jedino smo vladika Atanasije i mi iz Hercegovine govorili da ćemo izgubiti Kosovo jer je Slobodan Milošević učinio toliko pogrešnih poteza. On je bio pravi gubitnik, bez istinske svesti o tome šta je Kosovo i kako ga sačuvati“! Od slova do slova ponovljeno je ono što uporno, poput papagaja, govore britanski i američki zvaničnici i njihova propaganda: „niste vi krivi, Miliošević je izgubio Kosovo, vi ga samo priznajete“.

I reče vladika: Kosovo je izgubljeno.

Aferim, vladiko!

PREDIZBORNA KAMPANjA U SPC

Sve tajne pripreme da se na Saboru za patrijarha izabere vladika Grigorije, srpski Obama, obavljane su znatno ranije. Vlasti triju država predano su radile na tome, a truda očigledno nisu žalile ni neke strane službe, niti ambasadori. Jedan dnevni list objavio je preko cele naslovne strane sliku vladike Grigorija i najavio njegov izbor za patrijarha. Ima li boljih preporuka od pobrojanih?!

U skladu sa novim vremenima i političkim izborima u Americi, „vladika je sam neko vreme pre Sabora lobirao za svoju kandidaturu za patrijarha, što je, naravno (čuj, naravno!), sasvim legitiman postupak“. Naravno, naš Obama uporno se zalaže i za „lustraciju u crkvi, lustraciju vladika koju je na Saboru eksplicirao episkop Fotije i koja se, pored Amfilohija i Vasilija, koji su imali kontrverzne uloge u ratovima, najviše odnosi na Nikanora i episkopa mileševskog Filareta“.

Međutim, samo Bog zna kako do tog izbora ne dođe. Sabor odluči da zamoli Patrijarha Pavla da nastavlja da obavlja svoju funkciju. Bio je to znak da se sa plana A pređe na plan B.

Vladika Grigorije, posle noći u kojoj „nije mogao da spava“, svojim kolegama napisa pismo i otposla ga po eparhijama na izjašnjavanje, baš kao što je nekada radio Broz koji je između ostalog vladao i pismima koja su odlazila na „proradu“ svim partijskim komitetima širom zemlje. Doduše, Brozova pisma bila su tajna, a ovo vladike Grigorija odmah je postalo javno. Postalo je javno još pre nego što su ga neki arhijereji uopšte i primili. Sva je prilika da se u to nisu upetljali Božiji, već ljudski prsti.

Ovo pismo odmah je prigrlila naša „demokratska javnost“. A u pismu je više „prljavog crkvenog veša“ nego u svim unutarstranačkim borbama i sukobima oko vođstva. Raskol SRS-a- i Tome Nikolića bila je učtiva razmena udaraca u odnosu na ono s čim se javnost suočila čitajući pismo našeg Obame, vladike Grigorija. Svi u glas povikaše da je neophodno da se crkva reformiše, da prestane da bude konzervativna i da, konačno, kako crkvi i doliči, bude najmodernija u društvu. Vladika Grigorije je pravi čovek za taj zadatak.

I poče prava pravcata predizborna kampanja.

Jer on je naš Obama!

SUROVA BORBA VLADIKA

Vladika Grigorije govori na masovnim predizborniim mitinzima, kao što je, primera radi, onaj u Čačku, održan pred 700 ljudi. On, pobornik „dijaloga i ljubavi“, naziva neke svoje neistomišljenike „pravoslavnim vehabijama“(!?), potpuno u skladu sa političkom korektnošću koju propoveda. Svi mediji kontrolisani od vlasti stavljaju na dnevni red Sinoda koji zaseda Grigorijevo pismo, insistiraju da Sinod promeni dnevni red, da pozove Grigorija. Zakazuju, odlažu i otkazuju sastanke mitropolita Amfilohija i vladike Grigorija. Ultimativno se zahteva da se svi članovi Sabora izjasne odmah i da svoja izjašnjenja dostave vladi i medijima, i to po hitnom postupku.

Vladici stižu pisma i mejlovi podrške. Nema nikoga u Srbiji ko se tih „telegrama podrške“ ne seća. Kao da se u okrilju Srpske pravoslavne crkve odigrava parodija drame koju bi mogli nazvati „Događanje vernika“. A učesnici su „moderno“ i „konzervativno“ krilo u crkvi. Razvija se prava pravcata politička predizborna borba. SPC se ovih dana, zahvaljući pre svega javnom pismu i istupima vladike Grigorija i medijima pod kontrolom vlasti, pretvorila u političku stranku.

I krenuše surove borbe vladika.

I pred njima iđaše „Griška CIA“.

CRKVE KAO IZBORNA MESTA

Da ni za trenutak ne posumnjamo u sve ovo, svakodnevno se stara sam vladika Grigorije. Daje izjave za RTS i za, pravoslavnoj crkvi posebno blisku, televiziju B52, ali i svim novinama redom. Poput Obame, on potpuno otkriva svoju političku taktiku pa kaže u tekstu „Gađao sam Amfilohija“: „Najdirektnije sam išao na to da, metaforično rečeno, 'povredim' mitropolita Amfilohija, jer on je ipak najodgovorniji od svih nas“. On udara na Amfiloija ne samo da bi ga eliminisao kao rivala, već poput Obame pokazuje da je posle svog izbora spreman da napravi Sinod kao „vladu rivala“.

Naš Obama izjavljuje da bi neko „mogao da shvati da je njegovo pismo bilo namenjeno javnosti“, a on je samo i „zbilja želeo da se obrati samo arhijerejima, onda oni da razgovaraju sa svojim sveštenicima, a ovi sa narodom o pitanjima koja su tu pokrenuta“! Očigledno je reč o već poznatom metodu masovne partijske „prorade materijala na širem terenu“.

Pravi cilj je, izgleda, da se posle žestoke izborne kampanje patrijarh bira kao što se, recimo, biraju stranački socijalistički lideri u Francuskoj ili Italiji. Tako bi svi oni koji se smatraju pravoslavnim mogli uz određenu uplatnicu da glasaju i biraju patrijarha između jednog ili više kandidata. Prema nekim mišljenjima trebalo bi omogućiti i svim pripadnicima drugih veroispovesti da glasaju. Zašto da oni ne odluče koga bi najviše voleli da vide na mestu Patrijarha SPC? Političke partije bi se sa svojim glasačkim telom takođe ukljkučile u izbore. To bi bila demokratija.

I Crkve postadoše izborna mesta.

Gde se glasa za i protiv našeg Obame.

NI KAMENA NA KAMENU

Bauk reformi koji se Srbijom kao pošast širi od oktobra 2000. godine sada je zahvatio i SPC. Već se radi na svojevrsnoj arondaciji, prekomponovanju i komasaciji eparhija i posvemašnjoj globalističkoj modernizaciji. Potpuno se „primila i zaživela“ ideja da Beograd treba da dobije svog episkopa. Sve u cilju modernizacije. Međutim, stiče se utisak da se prilično okleva da se učini nešto odista radikalno.

Tako se krajnje osnovano čuju predlozi da bi za episkopa beogradske eparhije trebalo po automatizmu birati gradonačelnika Dragana Đilasa. Ali prema mišljenju mnogih i to je konzervatizam koji opterećuje pravoslavnu crkvu. Trebalo bi ići direktno na izbor, recimo, Radmile Hrustanović za episkopa. Žena episkop uz određene elemente međukonfesionalne tolerancije i dijaloga – to bi bila prava modernizacija SPC-a! Ali tu se ne treba zaustaviti. Tako se čuju i sve glasniji predlozi da se za patrijarha nikako ne bi smeo birati neko ko nije oženjen. Dakle, neka se prvo oženi pa neka onda bude patrijarh! Tako naše borkinje i borci iz nevladinog sektora ne bi više mogli da zameraju patrijarhu i episkopima svojevrsni mačizam. Na prijeme i svečanosti uvek dolaze bez svojih supruga, prigovaraju ove dične Srpkinje i „drugosrbijanci“. Možda bi pravo rešenje bilo da Srbija ovako raspolućena dobije dve crkve – jednu za Srbiju, a drugu za „drugu Srbiju“.

Postoje čak i oni koji u ovoj velikoj debati o Obaminom pismu govore da „državi treba patrijarh za nezavisno Kosovo“. Ukoliko je to zaloga borbe protiv konzervatizma, ne bi ni takve ideje trebalo odbacivati. Uostalom, zar ne reče naš Obama: „Kosovo je izgubljeno“. No, debata se tek rasplamsava. Naš Obama, vladika Grigorije, nepokolebljivo, kaže: „idem dalje“!

Na red je, u dugogodišnjoj precizno razrađenoj strategiji uništavanja srpskog naroda, došla i Srpska pravoslavna Crkva. Očigledno je da je konačan cilj ove strategije da se srpskom narodu, nakon uništenja svih institucija, slomi i duša.

Da ne ostane kamen na kamenu.

Aferim, vladiko!