Ceo svet plače, a samo on se raduje

(Iz Arhive NSPM-a)

Životni podvig Patrijarha Pavla je najbolji odgovor na pitanje kako da nam budu jasnija neka pitanja naše vere. U času kada predstavljamo troknjižje tog naslova, sutrašnjeg dana se ne pribojava jedino Patrijarh Pavle. Njegov narod se na svako crkveno zvono trza i na svaki pomen njegovog imena strepi samo od jedne vesti moleći se da ga ta čaša mimoiđe, u ovom času kad mu je najpotrebniji i kad se svako pita kako bismo bez njega. Jedini koji je tu brigu prebrinuo je Patrijarh Pavle koji se podvizavao da u svakom trenu bude spreman da izađe pred lice Božje, živeći kao da će mu svaki dan biti sudnji i svaka reč poslednja. Kao da je ispunjavao sopstvene reči: „Kad se čovek rodi, ceo svet se raduje, a samo on plače. Ali treba da živi tako da, kad umre, ceo svet plače a samo on se raduje".

Odavno je postao čuven odgovor onog deteta koje je na pitanje Ko je ovo? odgovorilo: „To je Patrijarh srpski Gospodin Pavle - budimo ljudi!" Za ovaj dodatak svojoj tituli Patrijarh Pavle je založio i svoj život i svoj pontifikat. I u bolesničkoj postelji ne prestaje da služi ponavljajući budimo ljudi i izdržimo do kraja.

„Nismo birali ni zemlju gde ćemo se roditi ni narod u kome ćemo se roditi ni vreme u kojem ćemo se roditi, ali biramo jedno - da li ćemo biti ljudi ili neljudi."

- I sinoć kad smo odlazili od njega tražeći blagoslov, svojom već iznemoćalom rukom zakrstio je vazduh savršeno spokojnim i sigurnim pokretom da se činilo da će taj krst ostati tamo zauvek. Niko u bučnije vreme nije govorio tiše, a da se čuo dalje, niko nije govorio manje a da je rekao više, niko u bezočnije doba nije duže gledao istini pravo u oči.

Niko se za slavu zemaljsku nije grabio manje, niko se nije ukrasio s više ukrasa da se svakog ukrasa lišavao. Niko nije bio prirodniji u neprirodnijim prilikama, niko svoj autoritet nije uspostavio jednostavnije, bez viška reči i viška pokreta. Niko svoju reč nije ovejao od svega suvišnog, a sebe i svoju dušu otrebio od svakog truna, a ipak rekao: „Srećan sam što nisam bezgrešan".

Bog zna je li slučajno što se kosovska drama poklapa sa dramom Patrijarha srpskog Pavla, dugogodišnjeg Episkopa raško-prizrenskog i današnjeg Arhiepiskopa pećkog. I rečenice koje ponavlja najčešće se tiču Kosova. U najveće svetinje uz Pećku Patrijaršiju, Dečane, Bogorodicu Ljevišku, Gračanicu, Patrijarh Pavle ubraja i Kosovo Polje „na kojem je odbranjen naš najvažniji nacionalni i duhovni princip". 3a njega Kosovo nije samo kraj i zemlja na kojoj su naše najvažnije svetinje „nego i nauka koja je u njima predavana i kojoj su nas one učile".

Sve definicije Kosovskog Zaveta i Carstva Nebeskog nadvisuje reč Patrijarha Pavla. To je reč koja pre njega možda nikad nije izgovorena ni na jednom jeziku, a pogotovo je nije izgovorio duhovni vođa jednog naroda.

„Kad bi osnivanje naše nezavisne države i njeno održanje i napredak bili mogući samo zločinom, ja bih pre pristao da nestane ne samo velika nego i mala Srbija i svi Srbi zajedno sa mnom, nego što bih pristao na neljudsko i nečovečno. Eto to je za mene Kosovski Zavet i opredeljenje za Carstvo Nebesko".

„Sveti knez Lazar nije protiv života na zemlji niti protiv carstva zemaljskoga. Ali kad već treba jedno da se gubi, bolje izgubiti zemaljsko nego nebesko".

Ali „ništa nije izgubljeno dok nije izgubljeno". Uz sve rečeno, Patrijarh Pavle je i jedan od najizvedenijih pisaca srpskog jezika. Njegov glas i dikcija najproduhovljenija je melodija našeg javnog govora. Patrijarh piše kao što govori, a govori kao što živi onaj koji je postao najubedljivija ličnost našeg vremena. Takva naracija je mogla doći jedino iz knjiga. Naš Patrijarh je i usmen i pismen, ali je pismeniji nego usmeniji. Došao je iz knjige i služio knjizi, onoj jednoj jedinoj i najvažnijoj, čije ga je slovo rodilo i čiji je junak i on sam.

Reč akademika Matije Bećkovića na predstavljanju troknjižja Patrijarha Pavla: »Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere", na Kolarčevom narodnom u niverzitetu, 29. novembra 2007. godine

(Objavljeno u Politici, 08.12.2007)