Glas crkve

Blic, 09.02.2009

Crkva je odvojena od države, samo treba to još neko da objasni Svetom arhijerejskom sinodu, crkvenoj vladi. Protekle nedelje oglasili su se povodom vojvođanskog statuta. Nemam ništa protiv i smatram da je crkva i njena vlada legitiman sagovornik u društvenim poslovima, aman se ovaj Sinod ponaša kao stranka i oglašava, osim u uskršnjo-božićnim poslanicama, kao ekskluzivan politički partner države. Kada smo poslednji put čuli glas crkve u poslovima koji nisu baš državni. Recimo, da kažu nešto o nasilju u školama i porodici, korupciji i gramzivosti, neku reč utehe za nezaposlene i bolesne... Jok, slabo ih to zanima, za razliku od pastve koju to i te kako zanima.

Sinod se ne laća mastila ako pismo, kao u poslednjem slučaju, ne ide na adresu Borisa Tadića, a u konkretnom slučaju dokumenta kojim se definiše obim vojvođanske autonomije, još na ruke premijera i predsednice Skupštine Srbije. Vojvođanska vlast mala je adresa za tako uobraženu crkvenu vladu koja opšti samo s bogovima. A kamoli da se crkva udostojila da učestvuje u raspravi kada se taj statut pisao, pa da svojim sugestijama i uticajem, obezbedi, možda, da u tom statutu ne piše ono što sad hoće da poništi.

Crkva u nas dođe više kao neka grupa za pritisak nego interesna grupa, mada je ovo drugo legitimniji status crkvene organizacije. Nenad Čanak je, po običaju, preterao, pa izjavljuje da su ovakve aktivnosti crkve protivustavne i protivzakonite, a bolje bi bilo da je rekao da su ovakve aktivnosti crkve licemerne i neproduktivne.

Pismo crkvene vlade, naime, u granicama je zakona, ali ovozemaljskih, ali nešto nisam siguran da je u skladu s božjim zakonima, jer ovaj Sinod sve više liči na stranku u osnivanju.

Mogućno je da njihovo ponašanje diktira i politička borba za nasleđe, unutar crkve i samog Sinoda, ali ako je to tačno, onda bi to bio doprinos kritici, a ne olakšavajuća okolnost.

Crkva se, dakle, sve više meša u poslove države, jer se ne obraća narodu i pastvi, već opšti s promenljivim elementima društva, onima koje biramo svake četiri godine ili češće, onima koji dolaze i prolaze, dok su, valjda, narod i crkva dati zauvek, ili, oni u to veruju, barem za sebe.

Nedostaje samo još da počnu da pišu amandmane na pojedinačna zakonska rešenja i da ih u propisanoj formi dostavljaju nadležnim službama.

Pitanje je, dakle, s kim crkva opšti u ovom društvu. S narodom i vernicima ili s Borisom Tadićem danas, a sutra s nekim drugim Borisom Tadićem. I šta on da radi s tim pismom. Formalno, ono nema veću vrednost od bilo kog drugog pisma o ovoj ili nekoj drugoj temi.