Gregorijanski kalendar i SPC

(Politika, 11.1.2010)

Uoči Božića i na prelasku stare u novu godinu uvek se aktuelizuje „kalendarsko pitanje” i nedoumice da li bi Srpska pravoslavna crkva trebalo da prihvati proslavljanje Rođenja Hristovog po gregorijanskom kalendaru i pridruži se pravoslavnim pomesnim crkvama koje ga već slave istog dana kada i najveći deo hrišćanskog sveta. Protivnici napuštanja julijanskog kalendara ističu da bi prelazak SPC na gregorijanski kalendar među vernicima bio protumačen kao popuštanje prema rimokatolicima i unijaćenje, što bi dovelo do novih podela među vernicima i možda raskola.

Na drugoj strani, zagovornici promene crkvenog kalendara ukazuju na potrebu da svi hrišćani najveće praznike proslavljaju istog dana. O ovoj za SPC još uvek „osetljivoj” temi stavove su ukrstili protojerej-stavrofor dr Radomir V. Popović, profesor Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu, i Živica Tucić, verski analitičar.

Politika: Da li mislite da je reforma crkvenog kalendara aktuelno pitanje kojim bi Crkva trebalo da se bavi ili ne?

Tucić: Mislim da još nije, ni u Srpskoj pravoslavnoj crkvi ni u našoj zemlji, ali treba o tome da se razgovara. Kod nas vlada mit o crkvenom kalendaru – da je julijanski kalendar, koji sada koristimo, sveti i pravoslavni, a da je ma koji drugi papski. Međutim, ja bih rekao da je kalendar astronomsko pitanje i da ga tako treba gledati, a ne teološko i da su crkve u svim sistemima, u svim državama, koristile onaj kalendar koji je koristila država. Kalendar cara Julija nije ničim osvećen da bi bio sveti, on je bio čak paganski kalendar. Hristos u svoje vreme nije mogao u Jerusalimu drugi kalendar da koristi nego jevrejski. Da je julijanski kalendar pogrešan i da ga treba ispraviti, pisao je i sam patrijarh Pavle. Pitanje kalendara je jedno od onih kojima će se pozabaviti svepravoslavni sabor o kome se govori već decenijama. Jedan kalendar bi bio dokaz o jedinstvu pravoslavlja, a sada 10 od 14 pravoslavnih crkava koristi taj „novi kalendar”. Namerno se ne kaže gregorijanski jer da je on potpuno gregorijanski onda bi koristio i takvo proračunavanje Pashe, odnosno Uskrsa, a on to ne primenjuje. Znači, ovaj novojulijanski kalendar, kako ga neki nazivaju, a na kojem je radio i naš Milutin Milanković, smatran je u pravoslavnom svetu „srećnim i potpunim” rešenjem.

Otac Radomir: Po meni pitanje kalendara nije crkveno pitanje jer nema kanona crkvenih sabora koji su se bavili pitanjima kalendara. Nemamo nigde naznaka u prva tri veka hrišćanske vere da se crkva bavila pitanjima kalendara, dakle prihvatila je postojeći. Kalendar je civilizacijsko pitanje. Svaka civilizacija – hrišćanska, muhamedanska, konfučijanska, ima svoj kalendar. Vezivanje za gregorijanski kalendar opet nije dobro, jer su, ne samo Milanković, nego i drugi, pokazali da on nije najtačniji jer ne možemo govoriti o apsolutno tačnom kalendaru. To je, na kraju, kosmičko, astronomsko i matematičko pitanje u prvom redu. Prema Milankovićevim proračunima za 43.200 godina će biti greška za jedan dan, a po gregorijanskom kalendaru, to je za 3.323 godine. Milankovićev kalendar je apsolutno tačniji, mada ne savršeno tačan. Polemike i nedoumice koje su prisutne na relaciji pravoslavni i ostatak hrišćanskog sveta je nekakva bojazan od prozelitizma, unijaćenja, koje će biti, po mnogima, i putem kalendara. I tu reformu, nažalost, kod nas vezuju za pokušaj prevođenja pravoslavnih u rimokatolike. Kako će univerzalna hrišćanska crkva prihvatiti, rešiti ovo pitanje, to je, na kraju, stvar konsenzusa svih crkava u svetu, svih denominacija, ne samo pravoslavne, jer svima je stalo da najveće hrišćanske praznike svi hrišćani u svetu slave istog dana i datuma, posebno Vaskrs i Božić. Od 1924. godine, Božić ne slave svi pravoslavci zajedno, što je po meni besmislica. Tu smo negde svi pomalo pogrešili na kongresu u Carigradu. Neki su prihvatili reformisani kalendar, neki nisu i to traje preko 80 godina.

Politika: Da li to što su pre 80 godina pojedine pravoslavne crkve prešle na novi kalendar utiče, na neki način, na krhko jedinstvo u pravoslavnom svetu? Carigradska patrijaršija je prihvatila novi kalendar, a Sveta Gora, koja je pod njenom jurisdikcijom, zadržala je julijanski?

Tucić: I Moskovska patrijaršija ima određeni broj parohija, na primer u Americi, koje koriste novi kalendar. Čak i unijati u Srbiji, grkokatolici, koji priznaju papu za poglavara, koriste dva kalendara. Pravoslavno jedinstvo ne zavisi samo od kalendara, ono zavisi od mnogo čega. Kulturna osobenost našeg naroda i Rusa je ta da mi Hristovo rođenje proslavljamo u januaru, ali nemojmo od toga stvarati neku mitologiju da je to sveto, osvećeno. Veoma je nepraktično imati dva kalendara. Sveštenik, na primer, mora da navede datum krštenja po oba kalendara, a obično ne zna napamet koji je kalendar. Crkva nema pravo da jednom društvu nameće kalendar. To je pitanje države i državnog poretka.

Politika: Stiče se utisak u javnosti kao da je SPC „ukočena” i da neće da prihvati promene. S druge strane, muslimani imaju lunarni kalendar. Nikada im niko nije nametao da ga reformišu?

Otac Radomir: Činjenica je da su u 20. veku stvorene izvesne raskolničke grupe, koje se baziraju na starom kalendaru, „starokalendarci”. Možda nije mnogo poznato, ali u Grčkoj ima oko 700.000-800.000, po nekima čak i milion onih koji ne pripadaju zvaničnoj Atinskoj arhiepiskopiji, upravo zbog kalendara, koji je uveden 1924. godine. Neke manje grupe postoje i kod Bugara i Rumuna, verovatno i u rasejanju. Ipak su izazvane nedoumice zbog nesaglasnosti svih pravoslavnih crkava. Na kongresu u Carigradu bili su i predstavnici naše crkve, profesor Milutin Milanković, mitropolit Gavrilo (Dožić), potonji patrijarh. Postignuta je saglasnost da treba korigovati kalendar, izbrisati 13 dana, što su mnoge crkve i učinile u tom trenutku. Dogovor je bio da to bude stav svih pomesnih crkava, ali, nažalost, to se nije desilo. Sedamdesetih ili osamdesetih godina jedna od predsaborskih konferencija u Ženevi se bavila tim pitanjem. Doveli su matematičare i astronome i iznet je zanimljiv predlog da se usaglase kalendari. Sprovedeno je anketiranje u svim pomesnim crkvama i međupravoslavna komisija je stekla utisak da će se napraviti veći raskol ako se krene u tom pravcu. Tako su odgovorile Ruska pravoslavna crkva, Jerusalimska patrijaršija, bugarska crkva, naša i mnoge druge.

Politika: Vi ste, gospodine Tuciću, naveli da je u Rusiji, procenat onih koji su za prelazak na gregorijanski kalendar četiri odsto. U Bugarskoj je u decembru ponovo pokrenuta inicijativa pojedinih parohija da Sinod prihvati julijanski kalendar. Dakle, i u onim zemljama koje su prihvatile gregorijanski kalendar ima odstupanja.

Tucić: Da, ali, kad pogledate te raskolničke starokalendarske grupe, najbrojnije u Grčkoj, one su u haosu. U Grčkoj imate ne jedan, nego osam, devet, deset sinoda, koji se međusobno anatemišu. U Rusiji se, s druge strane, to pitanje daleko hladnokrvnije razmatra. Imate zanimljivog teologa u Petrogradu, Vladimira Hulapa, on piše članke o potrebi demitologizacije kalendara. Niko mu zbog toga nije rekao da je jeretik ili otpadnik. Mi zapažamo netačnost julijanskog kalendara već 500 godina. Zamislite ako bi ostao julijanski kalendar još 10.000 godina, onda bismo došli do toga da Božić ne bude sedmog januara, nego sedmog marta!

Otac Radomir: Minimum minimuma je da svi hrišćani bar Vaskrs slave istog dana. Čitao sam predlog kako bi se usaglasili svi oko tog praznika. Predlog je bio da fiksni datum bude prva nedelja posle druge subote u aprilu. Na tome se stalo, čak su dati i mnogi matematički proračuni. Sad je pitanje astronomsko, koje nas manje zanima, kad počinje dan u različitim delovima naše planete. Vladika australijski Irinej kaže: „Mi slavimo Vaskrs šest sati pre vas”. Neko je predlagao da aršin bude i paralela koja ide kroz Jerusalim i Hram groba Gospodnjeg. Praznici koji prethode i slede Vaskrsu, koji su vezani, pokretni praznici, takođe bi se usaglasili. Dešava se da mi slavimo Vaskrs čak mesec dana pre ili posle rimokatolika i protestanata, što je apsurd.

Tucić: Mislim da Crkva previše ćuti po pitanjima koja se javljaju među vernicima i među onima drugima. Vidimo da se pitanja koja postavljaju vernici, a na koja Crkva ne daje odgovor, ponovo postavljaju, ali u mnogo ekstremnijem obliku. Mi bismo morali da objasnimo vernicima i kao Crkva zašto nismo bolji pravoslavci od Grka. Kada u šali čestitam Božić 25. decembra, odmah se neko trgne i kaže: „Ja nisam katolik”, a ja odgovorim: „Ja sam te pitao da nisi možda Grk ili Bugarin. A zašto ti vezuješ taj kalendar odmah za katolike?” Treba, dakle, opušteno i mirno da razgovaramo. Šteta je što nemamo jednu naučnu, stručnu i hladnokrvnu analizu, nego imamo iskazivanje emocija. Zašto SPC ili Bogoslovski fakultet, na primer, ne bi okupili teologe i da oni na jednoj svepravoslavnoj konferenciji, budućem Saboru, upute svoj elaborat, svoje mišljenje. Na obeležavanju 1.700 godina od donošenja Milanskog edikta, 2013. godine, u Nišu, biće skup svih svetskih poglavara pravoslavnih, katoličkih, anglikanskih, protestantskih i hrišćani bi tada mogli da razmotre pitanje opšteg kalendara.

Politika: Možda bi ta reforma, ipak, lakše prošla kada ne bismo sami istupili kao Crkva, nego kada bi se i druge pravoslavne crkve uključile u to...

Otac Radomir: Nepotrebno se stvara atmosfera koja nema mnogo veze sa Crkvom, ali je ukorenjena u dugoj tradiciji. Imamo naviku koja je duga, 1.500 godina i više, i sada to menjati, na bilo koji način korigovati, izaziva reakciju i zaista treba biti oprezan i uviđavan. Strah koji imamo da ne napravimo veće raskole nego što jesu je uvek prisutan, treba zaista biti mudar i obazriv, poput našeg patrijarha koji je vrlo trezveno pisao o tome šezdesetih ili sedamdesetih godina. Imamo mnogoljudnu rusku crkvu, možemo pretpostaviti šta bi tek tu nastalo. Neko je napisao da treba mnogo da se molimo i da imamo mnogo strpljenja da sve dobro prođe.

Tucić: Potreban nam je daleko intenzivniji doprinos bogoslovskih nauka. Mislim da one u ovom trenutku nedovoljno doprinose. Srpska teologija je u 20. veku dosta toga doprinela i u ovom trenutku Crkva mora da donese o tome odluku. Novi patrijarh treba da napravi jedan veliki simpozijum o tim pitanjima, da se čuje šta o tome misle i Grci i Rusi i ovdašanji naši teolozi. Ali, da se stvore uslovi za jedan zaista otvoren dijalog. Ne da bude „Ja sam Srbin, bojim se svojih vladika pa ne smem da kažem šta mislim”. Srbi su dosta sekularizovani u veri. Oni veru prihvataju iz praktričnijeg razloga: krštenje, venčanje, sahrane, ponekad sveća, ne može da naškodi, ako može da pomogne. A cela liturgija, ko će da odstoji sat i po vremena? Kod nas je prisutna površna pobožnost za koju krivim i Crkvu. I sada imate mali broj vernika koji je pun neke energije, neke neostvarenosti, nekog zanosa, na granici nerealnog gledanja. Nije bitno koliko vi imate ekstremista u Crkvi, bitno je koliko su oni glasni i koliko mogu da zaplaše većinu.

Politika: Ali ako je Sabor doneo odluku, kao što nedavno izjavio episkop šumadijski Jovan u jednoj televizijskoj emisiji, da će SPC poslednja reformisati kalendar, čak i posle Svete Gore, da li to znači da je stavljena tačka na to pitanje?

Otac Radomir: Nije stavljena tačka, pitanje je aktuelno i ono će sigurno biti, po meni, veoma brzo na dnevnom redu, ne naše pomesne crkve, nego svih crkava. To će pitanje, tako, doći možda čak i nezavisno od naše pomesne crkve, biće izneto na dnevni red i tako će biti i rešavano u saglasju svih pravoslavnih crkava, a pogotovo onih koje se drže julijanskog kalendara, bilo formalno ili neformalno. Po meni, tu se može naći dobro, razumno rešenje, a da se ne prekrši nijedan kanon. Kalendar reguliše svakodnevni život i vernika i nevernika i onda nema ni potrebe da se to ne reši na najbolji mogući način. Mada uvek treba računati da će to pitanje izazvati ostrašćenost, opravdanu ili neopravdanu.

Tucić: Treba napomenuti da nije julijanski kalendar pravoslavan. Pravoslavni je kalendar taj po kome crkvena godina počinje 1. septembra. To je crkveni kalendar, a ovaj julijanski je građanski, vizantijski. I to je dokaz jednog nepoznavanja činjenica. Ako neko hoće da drži pravi pravoslavni kalendar, onda godina treba da mu počinje 1. septembra. A to što godina počinje u zimu, to je rimsko nasleđe. Nije potrebno da SPC uvodi ili ne uvodi novi kalendar dok se ne postigne svepravoslavni konsenzus. Šta bi značilo da uvede SPC taj kalendar, a da ga ne uvede ruska crkva. Jerusalimska patrijaršija slavi po julijanskom kalendaru iz praktičnog razloga. Zamislite vreme Božića. Pa se guraju i jerusalimski latinski patrijarh, i pravoslavni, i jermenski, i svi hoće u isto vreme da služe na istom mestu. Zato toga nema i zato je to jako praktično: 25. decembra će ući jerusalimski latinski s procesijom, 7. januara pravoslavni, a Jermeni 19. januara.

Otac Radomir: Jedna od najstarijih podela u ranoj crkvi odnosila se na praznovanje Vaskrsa. Taj spor je rešen tek na Prvom vaseljenskom saboru u Nikeji 325. godine. Tako je odlučeno da se Vaskrsenje Hristovo slavi posle prolećne ravnodnevice, posle judejskog Pesaha (14. dan meseca nisana) i uvek u nedelju posle punog meseca. Međutim, crkva nije u kanonima davala toliko važnost datumima i kalendarima, jednostavno je smatrala da ima preča posla. Ali u vremenu koje dolazi, a po mojim procenama neće proći dugo, usaglašavanje kalendara, slavljenje velikih hrišćanskih praznika, mora biti na dnevnom redu, ne samo unutar Pravoslavne crkve, nego unutar celog hrišćanskog sveta. Na taj način ćemo dati sliku nehrišćanskom svetu da smo, ipak, oko nečega saglasni, da nismo potpuno razbijeni. Sve je stvar dogovora. Ne bismo mnogo pogrešili, više bismo bili svi u dobitku, kao univerzalni hrišćanski svet, a ovako dajemo dosta lošu sliku pred drugim verama i ubeđenjima. Minimum konsenzusa je više nego nužnost da ponudimo savremenom svetu, hrišćanskom i nehrišćanskom.

(Razgovor vodili J. Beoković, T. Bojković i M. Pešić)