Хришћанство и образ

На трибини под називом „Религије, национализам и култура сећања“, одржаној 23. децембра у Дому омладине Београда, свештеник др Зоран Деврња, доцент на Православном богословском факултету у Београду, оштро је напао Покрет Србски Образ и начела светосавског национализма, устврдивши да припадници Образа „врло често злоупотребљавају свој хришћански идентитет и каче се на ауторитет цркве, као да црква стоји иза њихових начела и њиховог деловања“.

„Они нису део цркве. Када кажу да се позивају на ауторитет цркве, они у ствари манипулишу. А црква би свакако требало да направи јасан отклон“, рекао је такође др Деврња, а пренела агенција Бета.

Као шлаг на торту, Деврња је, у типично другосрбијанском стилу, оценио да је у ратовима 90-их година на простору бивше Југославије дошло до „инструментализације религије“, а верске заједнице су биле „изманипулисане или су желеле да буду изманипулисане“.

Њу-ејџ „хришћанство“

Да би ствари биле јасније, ваља приметити да је трибина „Религије, национализам и култура сећања“ одржана након представљања истоименог филма, чији аутор је др Никола Кнежевић, члан Управног одбора Института за студије културе и хришћанства. Уз о. Зорана Деврњу и Николу Кнежевића, на трибини су говорили и Динко Грухоњић, председник Независног друштва новинара Војводине, проф. др Давор Џалто, предавач на Америчком универзитету у Риму и председник Института за студије културе и хришћанства, као и Александар Шибул, бивши свештеник а садашњи психолог и сарадник поменутог Института.

Занимљиво је да Институт за студије културе и хришћанства делује у сарадњи са америчком Националном задужбином за демократију (National Endowment for Democracy — NED) и немачком Фондацијом Конрад Аденауер (Konrad Adenauer Stiftung — KAS), који су, уз амерички Национални демократски институт (National Democratic Institute — NDI) и различите фондације Џорџа Сороша, чвориштаНАТО-агентуре на Балкану. Само у припрему петооктобарске револуције у Србији и довођење на власт западних послушника, САД и ЕУ су, посредством НЕД, КАС, НДИ, Сороша и других тзв. „невладиних организација“ уложили преко 70 милиона долара. Још од почетка 90-их година, поменута „дружина“ неуморно ради на разарању државности, националне свести, духовности и породичних вредности у Срба. У последње време нарочито роваре по Републици Србској, са циљем рушења законите власти, успостављања марионестког режима по узору на Србију и коначног гашења РС.

Колико деловање Института за студије културе и хришћанства има везе са Христом и Хришћанством, сведоче њихове активности под покровитељством НЕД и КАС, попут семинара „Родна равноправност и друштвена улога жена у Србији“. Чак и ако зажмуримо наподатак да су истакнуто место на овом скупу имале представнице Фонда за политичку изузетност Соње Лихт, чији газда је већ поменути Џорџ Сорош, сама чињеница да један институт који се кити хришћанским именом уводи у употребу појам „родна равноправност“ би морала да изазове озбиљну забринутост. Наиме, тзв. „родна равноправност“ је израз тежње полно изопаченог лобија да укине природну одредницу и разликовање полова (мушко — женско) те наметне тумачење по коме не постоје мушки и женски пол, већ такозвани „род“ (енг. gender) и „родни идентитет“, који може бити не само мушки и женски, већ и хомосексуални, лезбејски, транссексуални, трансродни, бисексуални, па чак и педофилски, будући да, према њиховим тврдњама, педофилија није чудовишан и одвратан злочин, већ „израз љубави“ у којој „постоји обострани ужитак“. Захваљујући том и таквом тумачењу, у појединим земљама Запада не само да је дозвољено полним изопаченицима да усвајају и „одгајају“ децу, већ су укинуте и, штавише, забрањене речи „тата“ и „мама“, уместо којих су наметнути изрази „родитељ 1“ и „родитељ 2“.

И тако, уместо да они који себе називају хришћанима укажу на Божији и природни закон, жигошу недопустиво брисање разлике између добра и зла, врлине и греха, истине и лажи, и стану у одбрану хришћанских и породичних вредности — они пружају оправдање безаконицима да истрају у своме греху и, што је још горе, да га наметну и онима који желе да живе у сагласју са Богом и боголиком људском природом, а све под плаштом „демократије“, „људских права“ и „универзалних вредности“.

Светосавље као сметња

Ништа мање опасни нису ни покушаји овдашњих хипи-хришћана да облате србске православне родољубе и сам појам светосавског национализма. У својим јавним наступима, међу којима су и семинари у појединим епархијама СПЦ, они покушавају да поистовете здрави национализам са јересју етнофилетизма — лажног родољубља које уздиже приврженост одређеном народу изнад љубави према Богу.

Другим речима, они данас чине исто што је у XIII веку чинио охридски архиепископ Димитрије Хоматијан, који је, бесан што је Србска Православна Црква постала аутокефална, клеветао и нападао Светог Саву „због љубави према Отачаству“. На жалост, за Хоматијанове данашње настављаче, Свети Сава је само ружна успомена из прошлости, својеглави пустолов који нас је „издвојио из јединства са Васељенском патријаршијом“ и ударио темеље србском „етнофилетизму“.

Из таквог полазишта, у главама најекстремнијих противника светосавског Православља рађају се идеје попут оне да треба укинути Србску Православну Цркву, а уместо ње створити „Православну Цркву у Србији“, „Православну Цркву у Црној Гори“, „Православну Цркву у Босни и Херцеговини“, и тако редом, закључно са „Православном Црквом на Косову“ — и све то у име борбе против „етнофилетизма“, односно погрешно схваћеног и представљеног национализма.

Не упрежите се у исти јарам с неверницима“ (II Кор. VI, 14)

То, да поједини свештенослужитељи говоре и делају по вољи кнезова овога света, а не по Истини и Правди Божијој, није новост у историји Цркве.

Зна се, рецимо, да је свештеник Владимир Зечевић, као истакнути комуниста, учесник АВНОЈ-а и први министар унутрашњих послова у Брозовој Југославији, потписао злогласни указ којим је после „ослобођења“ забрањен повратак прогнаних Срба на Косово и Метохију. Додуше, још увек се не зна тачно колико је србских свештеника, официра, професора, домаћина, омладинаца и осталих „народних непријатеља“ отерао на робију и у смрт са високог места на коме се налазио, али и та истина ће једног дана избити на видело.

Његов колега, „црвени поп“ Милан Смиљанић, који је био Брозов министар пољопривреде у време присилног откупа, одузимања земље и свеопште репресије над србским сељацима, имао је обичај да каже: „Крст носим, звездом се поносим; Тита волим, а Богу се молим“.

Међу нашим савременицима има владика које су, да би се додвориле којекоме, позивале србске јунаке да се предају Хашком трибуналу, уз „мудри“ закључак да, ако су невини, немају чега да се боје, већ треба да „оду тамо“ и „докажу своју невиност“. Као да то није било довољно, отворено су подржавали и поједине, углавном прозападне, председничке кандидате.

Све ово, наравно, нипошто не значи да је већина свештенослужитеља, а поготово не СПЦ у целини, поклекла пред изазовима и искушењима овог нимало лаког доба. Али, указује да је било и биће оних који, да се послужим управо речима др Зорана Деврње, „злоупотребљавају свој хришћански идентитет и каче се на ауторитет цркве, као да црква стоји иза њихових начела и њиховог деловања“, а све то како би служили својим заблудама, земаљским моћницима и неправославним идејама.

Светосавски национализам

Нисам од оних који сматрају да Црква треба да буде потпуно изолована од државе и друштва, да јој уста буду запушена а руке свезане.Учешће представника Цркве у друштвеном животу и изношење ставова о важним питањима од општег значаја је пожељно и потребно, али оно мора бити засновано на вековном Предању Светих Отаца, а не на пролазним тзв. „модерним идејама“.

Учење о сагласју (симфонији) Цркве и Државе, коме је темеље ударио Свети Цар Константин Велики, а уобличио га Свети Цар Јустинијан у својим чувеним „Новелама“, нама Србима је у пракси спровео Свети Сава, а теоријски образложио Свети владика Николај Велимировић.

По учењу Владике Николаја, Црква и држава су као два вола која, упрегнута у исти јарам, служе једном Домаћину, то јест Богу. Најважнији задатак и Цркве и државе, и владара и народа, јесте служба Богу, или на грчком Теодулија. Ако с љубављу служе Христу, црквене и државне власти ће очински бринути о народу и тиме на најбољи начин испуњавати своју дужност.

Светосавски, или јеванђељски национализам, како га је називао Свети Николај, јесте заправо израз племените љубави премаближњима — својим сународницима, односно сродницима по духу, пореклу, језику и обичајима. „Љуби ближњега свога као самога себе“, једна је од двеју највећих заповести Божијих (Мт. XXII, 39). Наравно, ова љубав треба да извире из љубави према Богу, а не да постане замена за њу; јер, како каже Господ у Јеванђељу, „ко љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан“ (Мт. X, 37).

У складу са Христовом заповешћу: „Идите и крстите све народе у име Оца и Сина и Светога Духа“, Црква је с љубављу омогућила онимнародима који су то желели да остваре сопствени обичајни израз православне вере. Зато данас имамо бројне помесне православне Цркве, чије постојање је омогућило Србима, Русима, Грузинима, Бугарима, Румунима, православним Пољацима, Јапанцима,Арапима, Финцима и другима да очувају свој верски и национални идентитет упркос свим недаћама кроз које су пролазили. Тобрижно чување и неговање своје духовне и народне баштине и јесте оно што данас називамо национализмом.

„Национализам је љубав према духу свога народа“, учио је велики руски мислилац Иван Иљин. А наш Свети Николај Жички и Охридски, „највећи Србин после Светога Саве“, како га је описао Свети Јустин Ћелијски, у свом изванредном спису „Србски народ као Теодул“ указује: „Национализам србски је универзално хришћански, никад уски и глупи шовинизам. Овако би се могао дефинисати србски светосавски национализам: уређивати своју кућу и сувишком своје снаге и свога блага помагати сваком народу да уреди своју кућу. Или: служити Христу Богу на својој земљи и у својој отаџбини, и по могућству и са претеком служити Христу Богу по другим земљама, блиским и далеким, тј. до Русије и до Горе синајске, чак и до крајева васељене. Хришћански национализам у универзализму и универзализам у хришћанском национализму. Срби су једини носиоци овога идеала, великим делом и до сада оствариваног, а уз Србе још једино Руси од чланова православне фамилије народа Божјих на земљи. Има ли што спасоносније за сав свет?“.

Са Образом или без њега

Из свега наведеног, јасно је зашто несавесним саучесницима у разарању србског духовног и државотворног наслеђа смета Покрет Србски Образ.

Смета им то што Образ од оснивања па до дана данашњег јавно и доследно заступа начела светосавског и светониколајевскогнационализма.

Смета им то што смо ми, саборци Образа, православни Срби и што јесмо део Цркве Христове — и то не само зато што смо крштени, већ и зато што се, у мери својих моћи, трудимо да живимо у Цркви кроз Свете тајне и хришћанске врлине.

Смета им то што је Небојша М. Крстић основао Образ по благослову епископа будимског Данила Крстића и што верујемо да су обојица сада у Небеској Србији.

Смета им наше име, које указује и подсећа да је сваки човек створен по Образу и Подобију Божијем.

Смета им наш знамен, којим је Свети Цар Константин Велики победио незнабожачку тиранију и даровао слободу хришћанима.

Смета им то што знамо да се слобода за Добро задобија кроз борбу против зла и греха, најпре у самоме човеку, па онда и око њега.

Сметају им црвена и плава боја наше заставе, које симболишу Божанску и човечанску природу Господа Исуса Христа.

Смета им то што је Небојша М. Крстић храбро следовао Христовим речима: „Од ове љубави нема веће, да ко положи живот свој за ближњега свога“.

Смета им то што се држимо пастирске поуке Светог Филарета Московског: „Гнушајте се непријатеља Божијих, побеђујте непријатеље Отачаства, љубите непријатеље своје“.

Смета им то што пишемо „србски“, онако како су вековима чинили наши преци и како су писали наши узори из новијег времена:Његош, Николај Велимировић, Данило Крстић…

Смета им то што следимо витешки кодекс србског народа: „Своје не дај, а туђе не дирај“.

Смета им то што се, по завету Владике Николаја, залажемо за „школу са вером, политику са поштењем, војску са родољубљем и државу са Божијим благословом“.

* * *

Смисао нашег постојања није у томе да се никоме не замерамо и да будемо свима допадљиви, већ да сведочимо Истину која ће нас ослободити.

Зато Образ постоји и зато се бори.

Све за Образ, а Образ ни за шта!