Kosovski identitet nije mazohizam poraza, već opredeljenje za život

(Pečat, 17.04.2009)

„Možda je prilika da danas, kada najradosniji praznik čovečanstva proslavljamo u senci ekonomske krize, koja je zahvatila ceo svet, dublje i istinskije doživimo i shvatimo tajnu Krsta Hristovog, Raspeća i Vaskrsenja. Vrhunac ljubavi svakako jeste Vaskrsenje Hristovo koje je, kao pobeda nad smrću, najveći trijumf i dar života. Ugledajući se na neuporedivu žrtvu Sina Božjeg i mi sami, pogotovo u ove dane Praznika nad Praznicima, treba da se žrtvujemo za naše bližnje, susede, prijatelje, a posebno sunarodnike sa Kosova i Metohije, koji su najveće žrtve, ne samo ekonomske krize, nego krize morala koja je zahvatila čitav svet.“ Ovim rečima, uz radosni pozdrav „Hristos vaskrse – Vaistinu vaskrse!“, episkop jegarski, vikar episkopa Bačkog, doktor Porfirije čitaocima „Pečata“, kao i svim ljudima dobre volje, poželeo je srećne vaskršnje praznike, pristajući da u razgovoru sa uredništvom našeg lista odgovori na pitanja koja se tiču položaja Srpske pravoslavne crkve u društvu, odnosa našeg naroda prema kosovskom, starolazarevskom zavetu, ali i na ona koja u svojoj suštini sadrže svetovne teme i tiču se odnosa Crkve prema medijima, omladini, ekonomiji i socijalnoj pravdi.

I pored toga što je Srpska pravoslavna crkva u poslednjih dvadesetak godina donekle vratila uticaj koji je nekada imala u društvu (na primer – ponovno uvođenje veronauke u škole), stiče se utisak da saradnja između države i Crkve u našoj zemlji, za razliku od, recimo, Rusije, uopšte ne postoji, bar kada su u pitanju ključni nacionalni problemi. Zbog čega saradnja između svetovnih i crkvenih vlasti, sada, kada su vitalni interesi države ugroženi, nije na višem nivou?

Svakako da beskrupulozne partijske borbe smanjuju mogućnost Crkvi da dejstvuje konstruktivno u vremenima krize. Takođe, znamo da kod nas partijašenje nije od juče i da su, kroz istoriju, stranački interesi ili interesi pojedinaca neretko bivali važniji od opštih, nacionalnih i duhovnih. Tu često važi Čerčilova konstatacija, koja glasi: „Partija je udruženje male grupe ljudi protiv ostalog dela naroda“. Sreća, uvek ima izuzetaka, pa i kod nas. Pominjete Rusiju kao primer za ugled – zaista, kao što je nekada Sveti Konstantin uneo snagu hrišćanstva u poljuljane institucije rimske imperije i obnovio je u uslovima pluralizma dekadentnih i naprednih htenja, tako su i danas u Rusiji najvažniji činioci njenog društva svesni da samo hrišćanska duhovnost može da obnovi poljuljani i devalvirani moral i stabilizuje državne i demokratske institucije. Možda kod nas nije kao kod Rusa; za to postoje objektivni i subjektivni razlozi - ipak, ovde i sada mnogi dobronamerni ljudi osećaju da Crkva nije bilo čiji poilitički takmac, ili nekakav rigidni, ekstremni i isključivi nacionalistički entitet, a još manje relikt prošlosti čovečanstva. Crkva postoji kao nebozemni, bogočovečanski organizam zato što je čovek, na prvi pogled, po rečima Hajdegera tragično „biće za smrt“, a želi da živi, i to večno; zato što ima potrebu za ljubavlju, a ljubav nije moguća, po rečima Dostojevskog, ukoliko je smrt jedina istinska realnost i perspektiva čovekova. Stoga mnogi u potrazi za smislom, i s ove i s one strane groba, nezavisno od partijske, ili bilo kakve druge pripadnosti, doživljavaju sebe kao sastavni deo Crkve, onog laičkog molitvenog htenja bez koga crkvena hijerarhija i ne može da bude Crkva. Hvala Bogu, kod nas je došlo do demokratskih promena pa su procesi saradnje između Crkve i države poodavno započeti. Odnosi su jasno definisani nizom zakona, ali saradnja se ne sastoji samo u onome što se institucionalizuje u modernoj državi. Naravno, saradnja može i treba da bude sve bolja i bolja. Jer, isti ljudi su i članovi države i članovi Crkve. Svi moraju imati ne samo iste obaveze, već i ista prava. Mera i kvalitet saradnje, međutim, ne zavise samo od države, nego i od onih koji su Crkva! Neko manje, neko više, ali svi smo odgovorni za sve! Odgovorniji je onaj kome je više dato i koji više zna! U svakom slučaju, sigurno se na Srbiju više ne mogu primeniti reči Aleksandra Solženjicina koji u svojoj velikoposnoj poslanici upućenoj blaženopočivšem patrijarhu Pimenu, kaže: „Koji nas to razlozi mogu uveriti da plansko uništavanje duha i tela Crkve pod vođstvom ateista predstavlja najbolji način da se Crkva sačuva?“

U državnom vrhu, kao i u opoziciji, preovlađuju dobronamerni ljudi, ne samo prema Crkvi kao organizovanoj instituciji, već i prema zdravlju nacionalne zajednice. Moguće je da teška ekonomska situacija zaklanja ove suptilne vibracije, koje su za duhovno oko, ipak nesumnjive.

Svetovne vlasti u Beogradu navodno su izašle u susret verskim zajednicama u Srbiji, povodom njihovih zamerki na Zakon o diskriminaciji. Međutim, da li je taj zakon, u obliku u kojem je usvojen, uopšte bio potreban Srbiji, pogotovo danas kada, čini se, postoje mnogo značajniji problemi sa kojima se naše društvo susreće? U kojoj on meri, paradoksalno, umesto da štiti, guši verske slobode?

Američki ustav kao i ustavi svih država vladavine prava uopšte ne govore o verskim slobodama. Tamo nećete naći da je verska sloboda privatna stvar svakog pojedinca. Bolji je onaj ustav koji o neprikosnovenim slobodama ćuti. Zakoni se izvode logikom dedukcije iz postojećeg ustava. Ljudska opredeljenja moraju se poštovati.

Sigurno da poklanjanje pažnje nekim mikro grupama zatomljuje probleme nezaposlenosti i drugih društvenih devijacija u kojima naše društvo već odavno pliva. Ne vidim problem u afirmaciji nekih relevantnih denominacija koje su većinske u nekim zemljama, a kod nas manjinske.

S jedne strane, obavezni smo da svedočimo život u skladu sa ljudskom prirodom, što će reći, zdrav stil života, sa druge, pak, strane, ako tako grubo mogu da kažem, obavezuje nas zakon ljubavi i širokogrudosti. Pozvani smo da budemo „so zemlji i svetlost svetu“. Rečeno je, takođe, da se „ne može grad sakriti ako na gori stoji“. Imperativ koji kaže „da se svetli svetlost naša i da ljudi vide naša dobra dela i proslave Oca našega koji je na nebesima“, jeste nešto što nas obavezuje na našu unutarnju introspekciju, a manje na pogled sa strane u institucionalnu predusretljivost prema izvesnim čestitim verskim denominacijama, osim ako nisu kultovi sa devijantnim socijalnim posledicama.

O pogubnim posledicama podela među srpskim narodom Srpska pravoslavna crkva oduvek je izražavala jasan stav, ističući pogubnost novih deoba. Međutim, po svemu sudeći, taj glas nije dopro do mnogih srpskih političara, intelektualaca, pa i dela srpskog naroda koji živi na prostoru naše severne pokrajine (o čemu svedoči i predlog Statuta Vojvodine). Zbog čega su deobe konstatnta i dominanta u istoriji Srbije?

Deoba, da parafraziramo Crnjanskog, kao seoba, bilo je i biće ih. U savremenim deobama, poslužimo se dubinskom psihologijom, vide se narcizmi malih razlika. Samoživost i narcizam suprotni su osećanju zajednice i ljubavi. Razlike se shvataju kao posebnost i posed, kao suprotnost i tačka razdvajanja, a ne kao darovi koje prinosimo zajednici izgrađujući jedinstvo sa njom.

Problem je u poimanju identiteta. Postoje različiti identiteti: nacionalni, državni, politički, socijalni, porodični, polni... Svi su legitimni, ali nijedan nije postojan, nijedan nije siguran i trajan bez duhovnog identiteta. Duhovni identitet je osnovni, suštinski identitet; identitet koji izgrađuje i čuva svaki drugi identitet. Primer za to je jevrejski narod. Kakve sve mene i promene nije prolazio i u kakve krize nije upadao, ali uvek je čuvao svoj duhovni identitet, uvek je bio vezan za sinagogu, a sinagoga je zauzvrat sačuvala kvintesenciju toga naroda. Stoga ne čudi što su posle dve hiljade godina lutanja i peripetija, protivno svakoj logici, Jevreji učinili čudo; što su, kao iz pepela obnovili svoju državu. Duhovni identitet srpskog naroda je jevanđelski, pravoslavni. Kad god je jako osećanje duhovnog identiteta, jako je i osećanje jedinstva, pa čak i onda kada ne delimo isti geografski prostor ili istu državu. Pripadanje istom duhovnom identitetu čini nas braćom. Kad postanemo samo drugovi, gubimo svoj identitet, gubimo centar. Kada je centar poremećen, svaka periferija se nameće kao centar. Poneko pomisli da nas tamo negde iza sedam gora i sedam mora čeka neko rajsko blaženstvo, zanemarujući one Gospodnje reči iz Lukinog jevanđelja: „Gle, carstvo Božije je tu između nas.“ Naši ideali često su negde daleko iza horizonta, dokle nam dopire oko, a predmeti naše surevnjivosti su tu, najčešće u susedstvu. Tendencije sa kojima se suočavamo nisu ništa drugo nego nepoznavanje istorije, i to svoje, sopstvene. Ne mali broj ljudi iz Vojvodine, a među njima i istoričar Ilarion Ruvarac, sahranjen je s pogledom na šumadijska brda. Celokupna Crkva i autonomna vojvođanska srpska zajednica u Austrougarskoj širile su ruke da bi se zagrlile sa jednoplemenom braćom i sjedinile se sa korenima i počecima. Znam da su danas takozvane secesionističke i separatističke sile samo glasovi usamljenih, otuđenih ili koristoljubivih pojedinaca. Centripetalne sile su mnogo puta bile jače od centrifugalnih. Jedna iskrena regionalna i lokalna samouprava, uz poštovanje određenih specifičnosti, i politička iskrenost dovode nas do argumenata koji nas čvršće povezuju, a ne usamljuju i razdvajaju.

U kojoj meri je tačna tvrdnja da pravoslavni Srbin i dalje živi kosovskim, starolazarevskim zavetom i idealom?

Kosovski zavet je mnogo puta uznosio, nadahnjivao, i nije uzalud Andrić nazvao Njegoša tragičnim misliocem kosovskog zaveta. Međutim, kosovski zavet je mnogo puta zloupotrebljavan. Setimo se samo Meštrovićeve secesionističke bahatosti (mislim na secesiju u umetnosti).

Kosovski zavet nije mazohizam poraza, već opredeljenje za život. Jevrejski „berit“ jeste savez između Boga i njegovog naroda, gde je teocentrična ideja sabirno sočivo jedinstva naroda. „Dijatiki“ na starogrčkom, „paktum“ i „testamentum“ na latinskom, predstavljaju zavet. To nije samo neki istorijski događaj, nije ni vezanost za zemlju, za teritoriju, a još manje mitska epopeja. Pre svega zavet treba shvatiti kao moralni imperativ: „Zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka“. Ove reči u direktnoj su vezi sa Hristovom porukom: „Jer ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga; a ako ko izgubi život svoj mene radi, naći će ga. Jer kakva je korist čovjeku ako sav svijet zadobije a duši svojoj naudi?“.

Osnovno filozofsko, istovremeno i religijsko pitanje je: može li čovek sam, iz sebe, svojim moćima da sačuva svoj život, može li sam da se spase, može li sam da postigne apsolutnu sreću i večni ovozemaljski konfor? Samo to i pokušava kroz svu istoriju svoga postojanja i kroz sve svoje delatnosti; pokušava uz pomoć nauke, uz pomoć umetnosti i filozofije, uz pomoć politike... Daleko bi nas odvelo detaljno pokazivanje kako čovek, naivno verujući samo sebi, izneverava svoja očekivanja. Može biti da je tek malo otkrio Izidin veo koji prekriva tajnu prirode, da je mrvice kosmosa upoznao, ali sam sebi i dalje ostaje „tajna najveća“, a nova znanja samo mu pomažu da još bolje pojmi koliko je njegovo znanje ubogo i malo, i koliko mu preti opasnost da postane najusamljenije i najnesrećnije biće u kosmosu! Da li je, dakle progres, u vidu dvojedinog ideala, životnog konfora (postiže se uz pomoć tehnologije) i političkih sloboda (postiže se uz pomoć ideologije), u suštini usrećio čoveka i čovečanstvo? Pri tom, za sreću su svakako dobro došli i životni konfor i politička sloboda. Ali, da li je to dovoljno? Da li se sreća i konfor mogu uopšte porediti ili, pak, poistovetiti? Da mogu - onda bi savremeno potrošačko društvo, zemalja sa visokim standardom, trebalo da bude pravi raj na zemlji. Realnost, na žalost, nije takva; sloboda i konfor nisu dovoljni, čovek hoće više, hoće da bude celovit, hoće kontinuitet, hoće večnost, i to ne apstraktnu, nego ličnu, i svoju i svih onih koje voli. Može li se to postići bez Boga, bez Bogočoveka Hrista. Siguran sam – ne. Na to nas podseća i praznik koji je pred nama. U ovome je kosovski zavet i to je bila spoznaja, a potom i izbor Svetog Kneza Lazara.

Kosovski zavet je realizacija Hristovih reči: „Jer kakava je korist čovjeku ako sav svijet zadobije a duši svojoj naudi“, ili odgovor na Hamletovo pitanje: „biti, il’ ne biti, pitanje je sad“, ili, rečeno jezikom savremenog marketinga: „Ili jesi, ili nisi“. Koliko živimo svetolazarevskim zavetom i idealom danas? Teško pitanje! Živimo, kao pojedinci i kao narod po meri već pomenutih reči Hristovih. Kosovski zavet, dakle, kao i samo Kosovo, po meni nije, pre svega političko pitanje, nego duhovni izbor i duhovni zavet. Narodi će se seliti i doseljavati, ali ono što se sklopi u ljudskom srcu sa Bogom - to će živeti i to je istinski savez.

Sami znate šta se ovog momenta zbiva na tom tlu, sa čim je suočen srpski narod. Što bi rekao Njegoš, i danas nam aktuelno zvuči: „tamo smo sreću izgubili“. Nemir koji nam Kosovo donosi, samo budi za molitve Gospodu, da sve dobronamerne i demokratske snage ulože trud da stavimo melem na našu zajedničku nesreću. Nikad ne pitajmo za kim zvona zvone – ona zvone za svakim od nas, kako reče DŽon Don.

Svedoci smo da naš narod, sticajem poznatih okolnosti, trenutno živi u nekoliko država. Da li je – u trenutku kada vlasti u Beogradu donose predlog Zakona o dijaspori koji Srbe iz bivših republika SFRJ tretira kao „iseljenike“ – moguće ostvariti povezivanje srpskih geopolitičkih celina u jedinstveni kulturni i duhovni prostor?

Budući da nisam upoznat sa sadržajem predloga Zakona o dijaspori, nažalost, ne mogu validno da ga komentarišem. U isto vreme, nedvosmisleno mogu da kažem da Srbi koji žive u okolnim zemljama nisu u dijaspori, nego su, kao i drugi narodi sa tih područja, autohtoni. Oni su svoji na svome. Mislim da bi, ukoliko se odnosi i na taj deo našeg nacionalnog korpusa, više odgovaralo da se donese Zakon o pomoći Srbima van Srbije. Takav zakon mogao bi obuhvatiti Srbe u okolnim zemljama, uključujući Mađarsku i Rumuniju, ali i one u dijaspori (u zemljama zapadne Evrope, Americi, Australiji).

Sa druge strane, nepobitna je činjenica da smo, osim kratkog perioda svog istorijskog bitovanja pod jednim državnim krovom u dvadesetom veku, veliki deo naše istorije živeli u različitim državnim i kulturnim sredinama, a ipak uspeli da sačuvamo duhovno i kulturno jedinstvo. Treba znati da je kultura, kako i sama reč kaže, tesno povezana sa kultom. Kultura dolazi od kulta; kult - to jest pogled na svet, vera - stvara kulturu. Kakva je vera (kult), takva je i kultura. Crkva kao nosilac kulta, po svojoj prirodi, nadrasta državne organizme i okvire. Istorija i našeg naroda potvrđuje da pravoslavna duhovnost ne poznaje granice, da se granice Crkve ne poistovećuju sa granicama država, te da se samo očuvanjem pravoslavnog etosa i pravoslavnog kulta u srpskom narodu, ma gde se on nalazio, obezbeđuje i duhovna celina i kulturno jedinstvo.

Dakle, odgovor na Vaše pitanje je potvrdan – moguće je ostvariti povezivanje srpskih geopolitičkih celina u jedinstveni kulturni i duhovni prostor. Uslov je jedan - da je Srbin, ne samo nominalno i folklorno pravoslavan, već da je živi član liturgijske zajednice, to jest Crkve kao tela Hristovog.

Ne retko, naši me ljudi iz različitih zapadnoevropskih zemalja i Amerike pitaju za savet kako da nauče svoju decu da budu Srbi. Po pravilu, odgovaram jednostavno; naučite ih da budu pravoslavni hrišćani. Jer, sasvim sigurno, pre ili kasnije probudiće im se duhovna glad i potreba za Bogom. Ako nisu vaspitavani kao pravoslavci, zasigurno će posegnuti za nekom duhovnošću ili kvaziduhovnošću oličenom u onom što nazivamo sektama, a tada ne samo da će zaboraviti svoju kulturu i svoj narod, nego čak i svoje najbliže srodnike. Biranjem novog kulta, nove vere, usvaja se tuđa kultura, otpada se od svog duhovnog prostora. U Crkvi je lek koji čuva lični pečat i neponovljivost svakog pojedinca, kao i identitet zajednice, to jest naroda kome čovek pripada.

U kojoj meri Srpska pravoslavna crkva može da se odupre tendencijama savremene kulture u kojoj ideja sloboda pustoši samu sebe, pogotovo ukoliko se ima u vidu da su masovni mediji, obiljem neselektovanih informacija, u velikoj meri doprineli urušavanju i relativizaciji elementarnih moralnih vrednosti? Budući da ste već duže vreme u RRA, šta vas je sprečavalo da osujetite da pojedini štetni sadržaji koji truju ljudski duh odlaze u etar? Konačno, da li su svetovni mediji u Srbiji u stanju da prenesu poruku Srpske pravoslavne crkve na kvalitetan i razumljiv način? Deluje, naime, da ne postoji dovoljno razumevanja između Crkve i medija u Srbiji. Čak se stiče utisak da su ključnu ulogu u pokušaju urušavanja ugleda SPC odigrali upravo mediji. Sa druge strane, oni koji su forsirali drugačiji koncept, kao rukovodstvo Radio-televizije Vojvodine, smenjeni su ili su dali ostavke.

Pitanje odnosa Crkve i medija, kao i Vaša druga pitanja, zaslužuje prostor duži od jednog intervujua. Pokušaću da odgovorim najkraće, predstavljajući kako su ovaj odnos pratila zakonska rešenja, s jedne strane i kako se to odražavalo u praksi, sa druge.

Naime, sve do 1974. godine, crkveni mediji, u ono vreme, naravno, samo štampani, bili su zapravo van zakona. U malom broju i još manjim tiražima distribuirali su se u hramovima. Takvo stanje je 1974. godine samo ozakonjeno donošenjem restriktivnog Zakon o verskim zajednicama.

Što se tiče javnih medija, od kraja Drugog svetskog rata pa sve do osamdesetih godina prošlog stoleća, odnos medija, kao i svih drugih subjekata tadašnjeg društva prema Crkvi, može se nazvati vremenom, manje ili više, otvorenog terora. Prvi televizijski programi koji nisu imali nameru da diskredituju Crkvu, pojavili su se na Televiziji Beograd osamdesetih godina. Pamtimo i danas serijale „Vreme fresaka“, „Svedoci vekova“, a docnije „Manastir Hilandar“ i druge, koji su predstavljali srpsku crkvenu i kulturnu baštinu, ali prikazujući samo umetnički, kulturni i istorijski značaj, a tek pomalo dotičući se verskog, religioznog značaja i delovanja. Po svome kvalitetu to su, ipak, u najvećoj meri, do sada neprevaziđene emisije.

Tek početkom 90-ih godina Televizija Novi Sad, što je u najvećoj meri i Vaša lična zasluga, proizvela je i emitovala seriju „Bukvar Pravoslavlja“. Serija je imala oko 80 epizoda i do sada je, u produkcionom i sadržajnom smislu, najozbiljniji poduhvat ove vrste u našim elektronskim medijima.

Tek Zakonom o radiodifuziji, donetim 2002. godine, Crkve i verske zajednice dobile su pravo na posedovanje sopstvenih elektronskih medija, a javni radiodifuzni servis obavezu da u svom programu ima i verske sadržaje. Tako sada, zajedno sve tradicionalne Crkve i verske zajednice, na javnim servisima Srbije i Vojvodine, svakodnevno imaju jednu kratku, desetominutnu emisiju; a jednom nedeljno emisije od po sat vremena, u kojima prikazuju svoje učenje i duhovno i kulturno nasleđe.

Istim zakonom predviđeno je da Crkve i verske zajednice imaju i jednog člana Saveta Republičke radiodifuzne agencije, vrhovnog tela u oblasti radiodifuzije. Tu dužnost, trenutno obavljam ja, štaviše, u demokratskoj proceduri izabran sam i za predsednika tog organa.

Što se tiče crkvenih elektronskih medija, u Srbiji svoj program emituju ili su u fazi neposrednih priprema čak deset radio i dve televizijske stanice. Pisane medije u vlasništvu Srpske pravoslavne crkve teško je i pobrojati...

Ovo su samo prvi i početni koraci. Sigurno nedovoljni. Ali, moramo imati u vidu da je naše društvo još uvek u transformaciji od autokratskog u demokratsko. U transformaciji su, još uvek, i javni radiodifuzni servisi koji, svakako, verskom programu treba da daju više mesta i bolje termine.

Pitali ste me i zašto nisam sprečio da štetni sadržaji idu u etar? U šali ću reći da sebe ne doživljavam kao oberprokurora Svjatejšeg Sinoda u Rusiji Petra Velikog, koji bdi nad uređivačkom politikom medija. U skladu sa zakonom, činim koliko mogu. Uređivanje radiodifuznog i medijskog prostora svojevrsni je proces, koji je otvoren. Nadležnost Republičke radiodifuzne agencije je određena u više zakona. Agencija je, u cilju suzbijanja štetnih sadržaja, uz druga uputstva, donela i obavezujući Kodeks ponašanja emitera, koji se odnosi na zaštitu dece i omladine; uputstva koja se odnose na prikazivanje poroka, kriminala i uznemirujućih pojava, zatim sekti i oblika verskog fundamentalizma, okultizama, magije, pornografije i drugih nepoželjnih sadržaja. Kodeks se primenjuje postepeno i daje svoje prve rezultate.

Mislite li da je prejaka teza reći kako se naša zemlja nalazi pod totalnom duhovnom okupacijom?

Okupacija je prejaka reč. Mislim da se ovde zbio slučaj koji dobro možemo opisati rečima Branka Miljkovića: „Ubi me prejaka reč“. S druge strane, Milovan Danojlić u jednoj svojoj pesmi zapisao je da se u našim slabostima čak i Bog pokazuje slabim. Mi, dakle, svojim unutrašnjim raspoloženjem bojimo i svet u kojem živimo.

Svakako da postoje različiti centri moći, koji u eri globalizacije hoće da nam nametnu svoje, nama tuđe, modele života. Hoće, mentalno i duhovno da nas porobe i da nas kontrolišu. To nije sporno. Zašto smo mi, međutim, malodušni? Zašto smo mi slabi i spremni na svaku vrstu kompromisa, i kad moramo i kad ne moramo? Gde su naši itelektualci? Zašto nisu spremni da rizikuju pohvale i po svaku cenu epitet modernosti? Gde su hrišćanski intelektualci? Nego, svako gleda svoja posla, uljuljkujući se u konformizmu kritike svega svoga, ionako već postavljenog na staklene noge. Kao što znamo iz Jovanovog jevanđelja, duh Gospodnji diše gde hoće. Potrebna nam je religiozna pažnja da osetimo naše religiozne korene i pravoslavnu duhovnost. Potrebno je da pokažemo slobodu duha, pokazujući šipak svakoj vrsti totalitarizma, ako ne uvek javno, onda poput Dostojevskog, makar u džepu.

Zahvaljujući vašem ogromnom trudu, manastir Kovilj već dugi niz godina prednjači u pomoći mladim ljudima, pre svega onim koji žele da se izleče od narkomanije. Uz blagoslov vladike Irineja u Čeneju je preuređena stara napuštena škola gde utočište nalaze ljudi koji pokušavaju da izleče rane od droge. Da li vaše iskustvo u radu sa narkomanima pokazuje da je ova opaka bolest iznad svega duhovna?

Savremeni čovek pati od noogenih neuroza (od grčkog „nus“ što znači „um“, „duh“ i „smisao“). Kada je u pitanju čovek i njegov život, ne verujem u manihejsku dihotomiju između duhovnog i materijalnog. Sve je pozvano da se produhovi i da postane duhovno. Otuda je sve što je dobro, duhovno zdravo; ali i sve što je bolesno, duhovno je bolesno.

Da, narkomanija je po preimućstvu duhovna bolest. Posledica je ili odsustva ljubavi ili prisustva, što je danas česta pojava nezdrave, izopačene ljubavi, u periodu čovekovog odrastanja. Koreni traganja za kompenzacijom ljubavi nalaze se, pre svega, u nezdravim porodičnim odnosima i to posebno u odnosima između oca i majke, koji se kao neizbrisivi pečat utiskuju u dušu deteta, određujući njegovu spremnost da gradi i razvija svoj odnos prema životu i svetu na koji je upućen. Mladi su najosetljiviji, pa su uz to često i žrtve različitih tokova društvene patologije. Divno je čuti kada neko od zavisnika koji je izlečen oseti ukus života. Kada se probudi i čuje cvrkut ptica, duvanje vetra i svega onoga za šta mu je bolest zavisnosti zatvorila čula. Eto, trudimo se koliko možemo, jer malo je do nas. Ali Bog je svemoguć.

Čini se da nove generacije i pravoslavnih vernika ne žele više da budu samo posmatrači i primaoci saveta, uputstava i usmeravanja, već žele i da se njihove inicijative prihvate od strane Crkve. Čini se da je patrijarh RPC Kiril to shvatio, te da je stoga i poručio kako će na čelu sa mladima krenuti u obnovu moralnih vrednosti. Da li to shvata i Srpska crkva?

Pripadali smo generaciji mladih koji su završili gimnazije i studirali druge fakultete, ali nas je neka tajanstvena ruka vodila da postanemo ljudi u službi Crkve. Ruski narod je veliki narod. Suočava se s nizom problema o kojima mi možemo samo da slutimo. Mislim da smo i mi svesni sve ozbiljnosti savremenog nihilizma koji zahvata čoveka vrednog divljenja i poštovanja. Veliki broj društava suočava se s devijacijama. Ni jedan narod, ni pojedinac nije pod staklenim zvonom. U svetu vlada, baš kao u fizici, zakon spojenih posuda. Naš duhovni princip i kredo je, da se tako izrazim, „kako gore, tako i dole“. Duhovne vrednosti treba praktično realizovati, jer „Logos postade telo i useli se među nas“. Treba videti njegovu slavu i lepotu. Dostojevski je rekao: „Lepota će spasiti svet.“

I pravoslavlje se suočava sa problemima dela vernika koji imaju ekstremni pogled na veru. Među novokrštenima neretko vlada dogmatizam. Kako se Srpska pravoslavna crkva odnosi prema tom delu svoga duhovnog stada?

Svedoci smo netolerantnog fundamentalizma na svim konfensionalnim nivoima i u svim porama života. Potrebno je strpljenje jer znamo da se i Jona ljutio na stanovnike Ninive ogrezle u nečovečnost. Međutim, Bog mu šalje izoštrenu religioznu samosvest koju teško prihvata i izgovara je: “Ja znam da si ti Bog milostiv i žalostiv, spor na gnev i obilan milosrđem i kaješ se oda zla.“ (Jona 4.2) Treba poći od toga da ne znamo šta je levo i desno i moliti Boga da nam da dar ljubavi i strpljenja.

U liturgijskom životu Crkve učestvuje svega nekoliko procenata vernika. Iako pretpostavljam da ćete odgovoriti da nije naše nego Božje da se proceni ko jeste a ko nije istinski vernik, da li je ispravno pristupiti crkvi isključivo iz nacionalno-ideoloških razloga?

Nacionalno i ideološko se razlikuje. Nacionalno ima svoje korenje i, da parafraziramo Momčila Nastasijevića, samo što je korenom u nacionalnom, cvetom je u univerzalnom. Još je De Trasi rekao da je ideologija skup normi koja je otuđena od života i preko nacionalnog mi idemo univerzalnom, ka Blagom Gospodaru univerzuma. Da bi sve tako bilo nacionalno mora da se oplodi duhovnim. Nacionalno se bez duhovnog svodi na biološko, na naturalno, a to nije dovoljno. Treba da bude obrnuto. Da bi nacionalno dobilo svoj smisao i punoću, treba da se utemelji na duhovnom. Inače, nacionalno postaje ideološki isključivo, rigidno i šovinističko. U tom slučaju, duhovnim se manipuliše. Da bismo bili autentično otvoreni za druge potrebna nam je autentična vera i autentično duhovno, koje prethodi nacionalnom i ideološkom.

Da li je, recimo, moguće biti ateista, a pri tome ispunjavati svih Deset Božjih zapovesti, te, u skladu sa tim, biti ujedno i Bogu ugodan?

Među agnosticima ima mnogo moralnih i pravičnih ljudi. Ideal Albera Kamija je bio svetitelj bez Boga. Ali, ne zaboravimo, prva zapovest je „Ja sam Gospod Bog tvoj“. Dakle, u Bogu je sva svetost. Biti svet to je cilj, a ne naprosto dobar. Svetost nije imanentno svojstvo ljudske prirode. Ona je dar. Kada dublje pogledamo, dar je i sam život. A, Bogu je, siguran sam, ugodan svaki čovek koji iskreno traga za smislom, za pravdom, za istinom...

Crkveni velikodostojnici uglavnom ističu da je povratak veri i duhovnim vrednostima jedina moguća reakcija na potrošačku civilizaciju smrti. Imajući u vidu da je globalna svetska ekonomska kriza naterala čovečanstvo da preispita puteve kojima je do sada hodilo, da li se može reći da je ona blagoslovena?

Ne verujem da je ekonomska kriza blagoslovena. Potrošačka civilizacija je posebno pitanje. Kriza ekonomska seže do nekih dubljih principa svetskog neoliberalnog sistema. Svaka kriza je izazov i sud iz kojih može da se izvuče pouka da čovek ne živi samo o hlebu, nego od svake reči koja izlazi iz usta Božijih.

Budući da se većina građana ove zemlje, pa time, svakako, i veoma veliki broj pravoslavnih vernika, suočava sa sve težim ekonomskim i socijalnim problemima, sve češće se, među samim vernicima, može čuti priča o pravoslavnom učenju o radu, socijalnoj pravdi i hrišćanskom solidarizmu. Zbog čega je ova tema u Srpskoj crkvi sve ovo vreme bila tabu tema?

Ne vidim da je bila tabu tema. Naprosto, za nas u Crkvi, kao uostalom i za gotovo sve ljude u našem društvu donedavno su postojali drugi prioriteti. Crkva je nosila ideju ljubavi i apsolutne vrednosti čovekove duše, tako da je bila protiv političkog porobljavanja ličnosti, ekonomskog porobljavanja, obespravljenosti i eksploatacije.

Ovo pitanje postaje značajno posebno u trenutku kada se odvija proces restitucije crkvene imovine. Naime, Srpska pravoslavna crkva bi, ukoliko joj se zaista vrati celokupna nekadašnja imovina, mogla da postane jedan od bitnijih „poslodavaca“ u Srbiji. Na koji način Crkva namerava da raspolaže svojom imovinom, i da li će je upotrebiti u rešavanju socijalnih problema najugroženijih slojeva našeg društva?

Podrazumeva se da će Crkva, ako joj se vrati imovina, pomagati socijalno ugroženim slojevima i da će razvijati svoju haritativnu delatnost. Međutim, to se još nije dogodilo. Proces vraćanja imovine Crkvi tek je započet i tu nailazimo na mnoge probleme. Mogu da vam kažem da, ako sledimo puteve izvornog hrišćanskog učenja, socijalna misao je sama esencija Crkve.

Da li je onda ispravno zaključiti da je imovina crkve, imovina siromaha?

Da, ali to treba precizirati. U Lukinom jevanđelju kaže se: „Blaženi siromašni jer će naslediti carstvo nebesko.“ To ne podrazumeva brutalnu konfiskaciju imovinu od strane svakoga koji sebe oseća socijalno frustriranim.

Svedoci smo nacionalnog, ekonomskog, socijalnog, kulturnog razaranja Srbije. Da li je došlo vreme da se podsetimo sledećih Hristovih reči (Mat., 10, 34): „Ne mislite da sam Ja došao da donesem mir na zemlju; nijesam došao da donesem mir nego mač“. Kakve posledice u današnjem kontekstu ima ovaj biblijski citat, i u kojoj meri je on prisutan u svesti vernika pred jedan od najvećih hrišćanskih praznika, Vaskrs?

Ovaj mač o kome Gospod govori jeste mač koji saseca naše strasti i narcisoidnost, a oni nas mnogo puta čine mirnim i samozadovoljnim. Strasti nas vezuju za zemaljske vrednosti koje nas vode ka smrti. Hristovo Vaskrsenje daje nam smisao. On nikada nije rekao da je došao da donese smisao, ali mi snažno osećamo da smisao postade telo, ali tek u svetlosti Njegovog Vaskrsenja.

Možda je prilika da danas, kada najradosniji praznik čovečanstva proslavljamo u senci ekonomske krize, koja je zahvatila ceo svet, dublje i istinskije doživimo i shvatimo tajnu Krsta Hristovog, Raspeća i Vaskrsenja. Preko Krsta Njegovog i Raspeća otkriva nam se i daruje neizreciva Tajna božanske ljubavi. Javlja nam se Bog kao večna istinska ljubav, kao ljubav koja se žrtvuje za druge, za ljude i narode, za ceo svet. Na Krstu nam se Hristos, Sin Božji, pokazuje kao Bog koji pokazuje ljubav na delu, žrtvujući se za druge bez ostatka. Vrhunac te ljubavi svakako jeste Vaskrsenje Hristovo koje je, kao pobeda nad smrću, najveći trijumf i dar života. Ugledajući se na neuporedivu žrtvu Sina Božjeg i mi sami, pogotovo u ove dane Praznika nad Praznicima, treba da se žrtvujemo za naše bližnje, susede, prijatelje, a posebno sunarodnike sa Kosova i Metohije, koji su najveće žrtve, ne samo ekonomske krize, nego krize morala koja je zahvatila čitav svet.

Svim čitaocima časopisa „Pečat“, kao i svim ljudima dobre volje, želim srećne vaskršnje praznike, uz radosni pozdrav: „Hristos vaskrse – Vaistinu vaskrse!“

(Razgovarali Aleksandar Dunđerin i Milorad Vučelić)