Mogu li kapitalizam i pravoslavlje zajedno

 (Danas, 17.04.2009)

Bog, koji je tvorac i jedini stvarni gospodar duhovnih i materijalnih dobara, pruža ljudima dobra kako bi ih koristili. Svi podjednako koriste osnovna dobra potrebna za održavanje života. Nejednako korišćenje pojavljuje se samo kod takozvanih ekonomskih dobara, a po tome se ljudi dele na siromašne i bogate.

Ta razlika ne posmatra se pasivno, većse dinamički postavlja u perspektivu moralnog i društvenog napretka čoveka. U vezi s tim Sveti Jovan Zlatousti zapaža sledeće: „Svega je u izobilju pružio Bog, sve što je od dobara najpotrebnije, kao što su vazduh, voda, vatra, sunčeva svetlost i tome slično. Bogatome nije potrebno više svetlosti nego siromašnom, niti se može reći da siromah udiše manje vazduha, većje sve svakome podjednako dato. Zbog čega kažem da je Bog stvorio zajedničkim sve ono što je najpotrebnije i što naš život održava, a da nije zajedničko ono što je manje značajno? Zbog čega? Da bismo mi u životu jačali i da bismo imali meru za vrlinu“.

Materijalna jednakost i ekonomska nejednakost

Dok su, dakle, osnovna materijalna dobra data ljudima podjednako, sa ekonomskim dobrima nije tako. Ona nisu zajednička za sve. I tako je zbog ljudi, a ne zbog Boga. Bog je ljudima dao vlast da sami raspodeljuju ekonomska dobra kako bi uredili svoj društveni život i podvizavali se u vrlini. Nejednaka raspodela bogatstva je društvena pojava, a ne prirodna. Čovek se ne rađa siromašan po prirodi, većto postaje zbog društva i u tom stanju ostaje zbog ljudske nemilosrdnosti. Bogataš mora koristiti bogatstvo kojim raspolaže u duhu hrišćanske ljubavi, a ne za sopstveno uživanje. Ako ne čini tako, ni po čemu se ne razlikuje od grabljivca i lopova.

Onaj koji troši bogatstvo samo na sebe, primećuje Sveti Jovan Zlatousti, gubi ga. Nasuprot tome, onaj koji ga troši na druge - čini bogatstvo svojim. Ekonomska dobra treba da pripadaju svima - kao i sunce, vazduh, zemlja i sva prirodna dobra. Bogatstvo koje pripada jednom čoveku - šteti i njemu i celini. Kao što je hrana namenjena celom telu i, ako se ograniči samo na jedan ud, uništava i taj ud i celo telo, tako je i bogatstvo zajedničko, a onaj koji ga uzme samo za sebe - škodi i sebi i drugima. Velika praktična vrednost tog stava, koji proističe ne samo iz zapovesti o ljubavi i iz prirode Crkve kao jedinstvenog tela sa Hristom kao glavom veći iz prirodnog jedinstva čovečanstva, postaje danas vidljivija kada se uzmu u obzir opasnosti po celo čovečanstvo koje donosi hiperpotrošnja bogatih i istovremena beda siromašnih naroda.

Stav Simeona Novog bogoslova, vrhunskog pisca iz XI veka, o tom pitanju vrlo je odlučan. On ukazuje na to da je očuvanje bogatstva uspostavljeno zbo ljudske gramzivosti. Oni koji su opsednuti tom strašću zapravo nisu gospodari većrobovi i čuvari svog bogatstva. Čak i ako nešto od toga što imaju ili sve što imaju ponude siromašnima - opet se ne opravdavaju. I tada se doživotno moraju kajati zbog onog vremena kada su imali bogatstvo, jer onoliko koliko su ga oni držali - toliko ga njihova siromašna braća nisu mogla koristiti.

U atmosferi koju obrazuje hrišćansko učenje prirodno je da siromašni smatraju kako imaju pravo na bogatstvo bogatih, pošto se oni posmatraju kao njihovi dužnici. Na taj način i odnosi bogataša i siromašnih od uzajamnog razumevanja i saradnje mogu prerasti u klasno suprotstavljanje, kada bogataš siromaha vidi kao predmet iskorišćavanja, dok siromašni vide bogate kao one koji ih ugnjetavaju i ugrožavaju zajednička dobra.

Teološko opravdanje posedništva, kao i uopšte sticanja i čuvanja materijalnih dobara, prvi je preduzeo Toma Akvinski. Po njemu, to što neki stiču i upravljaju tim dobrima služi većem zajedničkom dobru. Dakle, vlasništvo ima društvenu misiju i tako nalazi svoje opravdanje. Taj stav je imao širi efekat u kasnijoj teologiji.

Stav protestantizma

Verska reformacija je, naravno, imala posledice i po ekonomski živog u oblastima u kojima se pojavila. Kao što je poznato, M. Veber je tvrdio da je protestantski moral, a naročito puritanski, sa endokosmijskim asketskim duhom poslužio kao osnovni činilac u obrazovanju novijeg kapitalizma. Protestanti, piše Veber, „bilo kao vladari bilo kao potčinjeni, bilo kao većina bilo kao manjina, pokazali su naročitu težnju za ekonomskim racionalizmom, nešto što kod katolika ni u jednoj ni u drugoj situaciji niti je bilo niti je moguće primetiti u istom stepenu“. Uzrok tom različitom ponašanju, po Veberu, prvenstveno treba tražiti u postojećoj unutrašnjoj posebnosti, a ne samo u spoljnim istorijsko-političkim okolnostima u kojima se nalaze te konfesije.

Protestantizam je, u potpunosti potcenjujući čovekovu prirodu i zastupajući apsolutni determinizam, neizbežno doveo sve verne do pitanja o sigurnosti spasenja (certitudo salutis). Kao sredstvo obezbeđivanja njegove potvrde korišćen je sistematski uspeh vernih u njihovim zanimanjima, koja su posmatrana kao priziv Božiji. Taj profesionalni uspeh i endokosmijski asketski duh doveli su do stvaranja kapitala i štednje. Na taj način je ponovo oživljeno jedno od gledišta formulisanih u Starom zavetu. U skladu s tim, bogatstvo kao pozitivno stanje svedoči o Božijem blagoslovu i blagonaklonosti, a bogataš se smatra blagoslovenim od Boga i njegovim miljenikom. Tako se uspeh u ekonomskom životu posmatra kao sredstvo samopotvrđivanja određene ličnosti.

Stav rimokatolicizma

S druge strane, rimokatolicizam je svojim optimističkim posmatranjem čoveka i sveta razvio poverenje u momenat ljudskih i ponudio svojim sledbenicima mogućnost za relativno moralno zadovoljenje. To zadovoljenje neposredno se povezuje s naročitom vrednošću koju je rimokatoličko bogoslovlje uvek pridavalo dobrim delima. Zbog toga je i zapadno monaštvo, koje se brinulo, kao što je bilo prirodno, da u najvećoj mogućoj meri primeni tu teologiju o dobrim delima, bilo naklonjeno njihovoj racionalizaciji i sistematizaciji unutar šire perspektive racionalizovanog i sistematizovanog moralnog života. kao što primećuje M. Veber, zapadno monaštvo je, naravno ne u celini, većpo svom opštem tipu, pokazalo racionalizaciju i sistematizaciju moralnog života koja je slična podvižničkom životu puritanizma. Uostalom, ni protestantsko poimanje poziva i rada ne može se shvatiti bez pretpostavki koje su većpostojale na Zapadu. Monaško predanje koje je obrazovano načelom ara et labora postavilo je rad pored molitve. S renesansom i reformacijom rad je odvojen i počeo je da se posmatra kao osnovno sredstvo čovekovog gospodarenja i sticanja bogatstva i imetka. Odvajanje rada dovršeno je u kalvinizmu i učvršćeno kapitalističkim duhom. Tako dve velike grane zapadnog hrišćanstva, uprkos razlikama, nisu prestale da imaju zajedničke osnove, koje su pogodovale obrazovanju relativno srodnih usmerenja u oblasti ekonomskih života.

Stav pravoslavlja

Istraživanja u oblasti pravoslavnog sveta mogu dovesti do zaključaka koji su posebno zanimljivi kada je rečo ovom pitanju. Obrazovanje ekonomskog i uopšte društvenog života u oblastima u kojima živi pravoslavno stanovništvo neposredno se povezuje s pravoslavnim hrišćanskim predanjem. Zbog toga i ispitivanju odnosa pravoslavnog predanja i ekonomskog, političkog i društvenog života treba posvetiti naročitu pažnju.

Stav Pravoslavne crkve o svetu i čoveku niti je pesimističan kao protestantski, niti optimističan kao rimokatolički.

Pravoslavna crkva ne shvata svet i čovekovo prisustvo i delovanje u svetu racionalno, većliturgijski. Tako se sve što je u svetu, a što se smatra uzaludnim po sebi, istovremeno naznačuje i kao naročito važno, jer je sredstvo obraćanje Bogu i bližnjem. Opravdanje čoveka ne posmatra se kao individualno dostignuće niti se traži na svetovnom nivou - ono se traži nadilaženjem individualnosti i oslobođenjem od robovanja svetu. To se naročito otkriva u pravoslavnom monaštvu koje nema za cilj racionalizaciju ili programiranje delovanja, većborbu protiv samoljublja i sjedinjenje s Bogom.

Cilj prema kome je usmerena Pravoslavna crkva, ili ono što je njen verski ideal, jeste oboženje. I pravoslavno monaštvo je naročito usmereno, kao što je prirodno, k tom cilju. Oboženje je, međutim, u krajnjoj liniji, pasivno, a ne aktivno stanje čoveka. Čovek ne stvara, većprihvata oboženje kao dar blagodati Božije u njegovom životu. Na kraju, međutim, cilj rada nije proizvodnja ili izrada materijalnih dobara, većsuzbijanje samoljublja, koje se prepoznaje kao načelo svih zala, i negovanje nesebične ljubavi.

Karakteristično je da je Vasilije Veliki, utemeljitelj istočnog monaštva, naznačio kako cilj rada ne treba da bude sam zaposleni, već bližnji. Cilj rada ne treba da bude zadovoljenje individualnih potreba, već„služenje potrebitima“, jer se samo tako može izbeći „zločin samoljublja“. Taj iracionalni stav, što od početka isključuje prisvajanje bogatstva, praktično se primenjuje u opštežiću, koje se prepoznaje kao idealno društvo. Isti duh nadahnjuje i odnose opštežića sa širom zajednicom. To se izražava gostoprimstvom, koje je sveta dužnost kinovijskog, ali i uopšte istočnog monaštva do danas. Napokon, isti duh može se primetiti i u odnosima roditelja i dece u tradicionalnoj porodici.

Oci Crkve protiv kamate

Ovde treba istaći posebno osetljivo pitanje, koje možda ranije nije privlačilo pažnju, ali je njegova važnost vidljiva u naše vreme. Rečje o pitanju kamate, na koje su se Oci Crkve uporno osvrtali i bili naročito oštri kada su o tome govorili. Karakteristično je, naravno, da se njihovo suprotstavljanje nije odnosilo samo na zelenašenje veći na zakonite kamate. Skoro svi veliki Oci Crkve posebno su o tome govorili naznačujući ne samo nejevanđelski veći neprirodni karakter kamata. Sveti Grigorije Nisijski određuje život zelenaša kao lenjost i privilegovanost, jer oni teže ubiranju plodova bez setve. Slično tome, Sveti Jovan Zlatousti upoređuje zelenašenje sa žetvom bez zemlje, pluga i kiše, dok Sveti Grigorije Bogoslov poredi zelenaša sa onim koji ne obrađuje zemlju većpotrebe potrebitih. Vasilije Veliki, još više naglašavajući neprirodni karakter kamate, zapaža da sve što raste prestaje da raste kada dođe do svoje normalne veličine, dok novac privilegovanih nastavlja neograničeno da se uvećava u vremenu.

Zapažanje Vasilija Velikog, koje je do pre nekoliko godina moglo ostati bez komentara s ekonomske tačke gledišta, danas postaje krajnje aktuelno, jer dotiče samo središte ekonomske, kao i ekološke krize. Neprestano povećanje ekonomskog kapitala, to jest stalna akumulacija profita, koja se postavlja kao cilj sam po sebi, mora dovesti do krize. A ta kriza počela je da biva vidljiva u drugoj polovini našeg veka. Da bi se ona sprečila, osmišljen je „održiv razvoj“ - a on ne sprečava nego samo odlaže eksploziju.

Greška se ovde ne nalazi u progresu, veću vrsti progresa, u jednodimenzionalnom i neprirodnom razvoju ekonomije koja ima za cilj dobit, a ne služenje ljudima. I zbog toga što ima za cilj dobit, ona ne samo da ne služi potrebama ljudi većih na svaki način koristi za povećanje profita. Tu počinju društvene nepravde i problemi. Jedino rešenje tog problema može biti složen razvoj čoveka kao psihosomatskog jedinstva, zasnovan na nesebičnoj ljubavi. Ali se takav razvoj u savremenom društvu čini utopijskim. Istovremeno, međutim, taj razvoj je i jedini koji je održiv.

Uloga ekonomije u istoriji

Ekonomija nije stvarna osnova istorije. Zbog toga tumačenje istorije na osnovu ekonomije nije valjano. To tumačenje korisno je za ona društva koja kao najvažniji cilj imaju ekonomiju, kao što je moderno društvo. Ono, međutim, što se takvim tumačenjem ne dodiruje jeste dublji uzrok koji je izrodio i to društvo. Dublji uzrok u kapitalističkom društvu nije, kao što je primetio M. Veber, kapitalističko korišćenje ekonomije, već„duh“ kapitalizma. „Tamo gde se taj duh pojavljuje i ima uticaj, on nalazi kapital koji mu je potreban za aktiviranje, ali ne i suprotno.“ Taj duh je uspeo da nadvlada ogromne teškoće, naročito ekonomske, da bi se nametnuo. Međutim, iza njega postoje dublja verska i antropološka polazišta hrišćanskog sveta Zapada koja su ostavila pečat i na savremenoj kulturi. Materijalističko tumačenje, koje se zasniva na fenomenu kapitalizma, ne objašnjava nastanak kapitalizma, a još manje njegove različite pojave u istoriji. Ekonomija je nesumnjivo značajan činilac društvenog života. Ali je ona, sa svoje strane, pod uticajem činilaca verske ili druge prirode.

Besciljnost savremenog čoveka sažima se u obezboženju ekonomije i poistovećivanju čovekovog progresa s ekonomskim razvojem. Cilj te pojave jeste da se umanji značaj svake moralne i duhovne vrednosti i da se žrtvuje čovekova ličnost radi ekonomske dobiti. S druge strane, međutim, verski preporod koji postoji u naše vreme, naročito u okviru Pravoslavne crkve, predstavlja utehu i nadu u suštinsku promenu.

Autor je profesor Univerziteta u Solunu. Ovaj tekst je odlomak iz njegove knjige „Sociologija hrišćanstva“ čiji je prevod na srpski jezik objavio Hrišćanski kulturni centar, Beograd 2004. godine. Oprema teksta je redakcijska.