Mustafa Cerić i moderna vremena

Nedavna poseta reis-ul uleme Mustafe Cerića Sandžaku izazvala je mnogobrojne komentare i produbila postojeće verske i političke podele. U svom obraćanju okupljenim vernicima on je rekao da nije došao u Sandžak jer nije verovao svom odanom muftiji Muaremu Zukorliću koji mu je stalno govorio da se u Srbiji krše ljudska prava Bošnjaka, već je došao da bi poručio Srbiji da niko nikada neće razdvajati Bošnjake iz Bosne i Sandžaka i da su oni jedan narod. „Bošnjaci u Srbiji i na Balkanu ne traže ništa više i ništa manje od onoga što drugi imaju. Vrlo dobro znamo šta to znači i oni će uskoro znati šta to znači.“ Mustafa Cerić nije propustio da kaže da je njegov dolazak u Sandžak i dug prema šehidima iz Sandžaka „koji su dali živote za našu Bosnu da bismo ja i vaš muftija danas mogli da govorimo ovde“.

Iz ovih pretećih stavova verskog poglavara muslimana u Bosni i Hercegovini može se prepoznati politički program koji može samo da produbi strepnju za dalji razvoj političke situacije u Sandžaku. Profesor Darko Tanasković, svakako jedan od najvećih poznavalaca islama u našoj zemlji, ocenio je da su istupanja Mustafe Cerića potpuno neprimerena, a nisu ni u skladu sa funkcijom verskih poglavara. „Nije reč o verskim, već političkim pitanjima koja nemaju veze sa odnosima prema islamu.“ Ovakva ocena uglednog profesora samo je dokaz više da je politička manipulacija verskim osećanjima muslimana veoma prisutna iako se toj pojavi u našem društvu tek sporadično ukazuje pažnja. Na delu je politizacija verskih opredeljenja kao što se desilo i prilikom posete Mustafe Cerića koji je nastupao kao zagriženi politički objedinitelj bošnjačkog naroda, a ne kao verski poglavar čiji je prevashodni poziv da širi poruke mira, ljubavi i razumevanja. Reakcija Ministarstva vera Srbije predstavlja jasno upozorenje naših državnih organa da se neće tolerisati otvorena politizacija vere kao što je to učinio Mustafa Cerić. Njegovi nastupi u Sandžaku bili su otvorena manipulacija koja je imala za cilj da podgreje sukobe i podele u ovom politički rovitom delu Srbije.

Zalaganje Mustafe Cerića za ne samo versko jedinstvo Bošnjaka i pozivanje na šehidske žrtve otvoreno je dolivanje ulja na vatru. „No Bosna, koja je pretrpela od srpskog, odnosno srpskocrnogorskog agresora, unatoč tome poručuje: iako je u vaše ime netko počinio genocid u Srebrenici, mi vam kažemo, nastavimo život zajedno, dijelimo prostor, političku vlast i budućnost. Mi kao bosanski muslimani spremni smo, dakako na temelju istine i pravde, na pomirenje. Želimo da u toj svojoj naivnosti probudimo savest nekih ljudi”, navodi u razgovoru za zagrebački Globus Mustafa Cerić pod karakterističnim naslovom „Bosanci postaju nacija“.

Već samo određivanje Bosanaca kao nacije svakako neće doprineti smirivanju političke situacije u Bosni i Hercegovini. Naprotiv, ovakva politička zalaganja jednog verskog poglavara klasičan su primer zloupotrebe vere u političke svrhe, a sve u ime ostvarivanja pravde i istine. Pri tome se srpskom narodu koji ne želi da pripada jedinstvenoj bosanskoj naciji jer ima svoj autohtoni nacionalni identitet utiskuje žig genocida. Ne može verski poglavar jedne verske zajednice pretendovati na ekskluzivno pravo da određuje šta je istina o građanskom ratu u Bosni i da onda na osnovu te njegove istine poziva na pomirenje i toleranciju.

Zanimljivo je da ovakva istupanja Mustafe Cerića nisu naišla na reagovanje, a ni na osudu neumornih lovaca na pravoslavni fundamentalizam i rušenje sekularnog karaktera našeg društva. Bila je to idealna prilika da pokažu svoju doslednost u borbi za očuvanje vere od pogubnog uticaja politike. Međutim, odluku Ministarstva vera Srbije o proglašenju Mustafe Cerića za nepoželjnu osobu na teritoriji naše zemlje nije propustila da osudi Liberalno demokratska partija., ne osvrćući se nijednom reči na očiglednu političku zloupotrebu vere koju je demonstrirao Mustafa Cerić. U svom reagovanju oni su samo još jednom pokazali svoju jednostranost i nedostatak elementarnog osećaja za srpske nacionalne i državne interese. „Politika fabrikovanja neprijatelja i nepoželjnih stranaca nam je i tokom devedesetih i pre nekoliko meseci u slučaju proterivanja ambasadora nanela ogromnu štetu i svrstala ovu državu u red retkih zemalja koje i dalje govore jezikom i manirima nepoznatim modernom vremenu. Ministarstvo vera je svoje utiske o poseti i nastupima Cerića uzdiglo na nivo zvanične državne politike i to može da nanese veliku štetu, napetost među vernicima, i dodatno pogoršanje odnosa Srbije i zemalja regiona.“

Šta god uradila zvanična politika Srbije, ona je po tumačenjima ideologa Liberalno demokratske partije odgovorna za pogoršanje odnosa među državama u regionu. Tako je po njima poseta Mustafe Cerića i njegova zloupotreba vere u političke svrhe obrazac koji treba slediti u poboljšanju međudržavnih odnosa, a verovatno su njegovi klerikalistički nastupi primer modernog jezika i manira modernog sveta. Međutim, postoji i granica nacionalnog dostojanstva koju jedna država ne sme dozvoliti da se naruši, a to je upravo učinio Mustafa Cerić. Pri tome, ideolozi ove stranke, ali i građanskih političkih grupacija neprestano se upinju da dokažu da je u Srbiji na delu proces sveobuhvatne teokratizacije društva i sve većeg i odlučujućeg učešća Srpske pravoslavne crkve u donošenju političkih odluka.

Da je reč o veoma osetljivom pitanju, može nam posvedočiti i stav Mirjane Kasapović o ulozi Katoličke crkve u skoro održanim lokalnim izborima u Hrvatskoj. „Kao i na parlamentarnim izborima, Sanaderu je u pomoć priskočila Katolička crkva sa svojim katalogom moralno-političkih uputa biračima. Na zaglavlju toga biskupskog podneska nedostajao je samo logotip HDZ-a. Visoki kler Katoličke crkve sve se više ponaša kao krajnje ideologiziran i politiziran nesvjetovni lobi jedne stranke.“

Ni Srpska pravoslavna crkva često nije daleko od ovako navedene politizacije vere ne samo u izborne svrhe, ali se to ne može označiti kao sve veća dominacija pravoslavnog fundamentalizma, kleroboljševizma i poništavanje odvojenosti crkve i države, kao što čine ideolozi borbenog ateizma Druge Srbije. Kao svojevrsno upozorenje mogu nam poslužiti stavovi profesora Darka Tanaskovića. „Islam je po svojoj prirodi i učenju nadnacionalan. Načelno dakle, Islamska zajednica ne može biti nacionalno organizovana i imenovana. Zajednica muslimana koji žive u Srbiji treba da okuplja sve Alahove vernike, ne samo Bošnjake. S obzirom na isprepletenost verskog i nacionalnog, što je istorijsko nasleđe iz jugoslovenskog razdoblja, postoji tendencija da se Islamska zajednica doživi kao kao nacionalna institucija Bošnjaka i da se na osnovu takvog shvatanja insistira na tome da njeno središte bude u glavnom gradu nacionalne matice, Sarajevu. To jeste tradicionalni poredak stvari, ali s ispovedanjem islama nema nikakve veze: duhovni centar muslimanima ne mogu biti ni Beograd, ni Sarajevo, nego samo Meka, ma gde živeli i ma koje narodnosti bili.“