O knjizi Predraga Ilića

Predrag Ilić. Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua. Mit i isina o zatočeništvu patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja Velimirovića u Dahauu, Beograd 2006.

Predrag Ilić je napisao knjigu Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua sa jasnim zadatkom da istraži dužinu trajanja zatočeništva patrijarha Gavrila Dožića i episkopa žičkog Nikolaja Velimirovića u logoru Dahau. Pored toga, autor se pozabavio i zarobljeništvom dvanaest lica iz SPC-a u ovom logoru. U ovom radu najpre ću da navedem vrline ove knjige.

U drugom poglavlju naslovljenom „Sveštenici Srpske pravoslavne crkve u logoru Dahau“ autor izlaže novu i zanimljivu građu o sudbini jedanaest sveštenika i jednog službenika SPC-a u ovom logoru, zbog čega ovo poglavlje biografski i tematski doprinosi sagledavanju stradanja SPC-a tokom Drugog svetskog rata. U preostala tri poglavlja autor se bavi konfinacijom patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja, kao i vremenom i uslovima njihovog boravka u logoru Dahau. Iako uzgred razmatra odnos nemačkih civilnih i policijskih vlasti u Srbiji od sredine 1944, on je uspeo da pojasni već poznate nesaglasnosti ovih vlasti po mnogim pitanjima uopšte, kao i u slučaju srpskih prelata.

Autor se u celoj knjizi korektno koristio naučnim aparatom, pri čemu je konsultovao relevantnu bibliografiju. Pored toga, on je pribavio recenzije uglednih istoričara, što ovo delo, sa formalne tačke gledišta, čini naučnim radom. Međutim, postavljaju se četiri dileme.

Prva je koliki je lični doprinos autora glavnim nalazima knjige.

U zaključku autor optužuje za pogrešno iznošenje činjenica o boravku patrijarha Gavrila Dožića i episkopa Nikolaja Velimirovića, političku emigraciju, samog patrijarha i episkopa Nikolaja, srpske svetovne istoričare i komunistički režim u Jugoslaviji. Ispada da je ova heterogena grupa skrivala i menjala činjenice o njihovom boravku u Dahauu, a da je autor razotkrio ono što u podnaslovu knjige naziva „mit o zatočeništvu patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja Velimirovića u Dahauu“. Iako je ova grupa heterogena, autor u prvom redu stavlja na teret odgovornost licima iz SPC-a, i smatra da je ovakav stav bio prisutan u SPC-u u cilju kanonizacije Nikolaja Velimirovića: „On je (mit), inače bio jedan od osnova za nedavno (2003) proglašavanje episkopa Nikolaja za svetitelja Srpske crkve.“ Ne ulazeći u netačnost ovog navoda, potrebno je primetiti da u pravoslavnim crkvama proces kanonizacije ide sasvim drugačije nego u rimokatoličkoj crkvi, gde postoje posebne komisije. Kod pravoslavnih sâm verujući narod proglašava nekoga za svetitelja, a crkva to samo potvrđuje. Pri tome, pre SPC-a, Nikolaja Velimirovića je kanonizovala Ruska pravoslavna zagranična crkva, tako da nije bio potreban nikakav poseban „mit“ da bi se završila kanonizacija.

Kada je u pitanju „mit“ koji je prema autoru svesno širila SPC, problem nastaje kada se analizira autorov doprinos dvema glavnim tezama knjige. Prva je da je zatočeništvo patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u Dahauu trajalo oko 40 dana, a najviše do dva meseca, a druga da su imali poseban tretman u logoru. Izvor za ove teze autor je, paradoksalno, pronašao upravo u publikacijama koje je objavila SPC. Tako je pitanje datuma odlaska u Dahau autor prevashodno razrešio na osnovu knjige Milana D. Jankovića, dugogodišnjeg sekretara Patrijaršije, koji je 2004. objavio opsežno delo Sveti Nikolaj srpski – od rođenja do kanonizacije (str. 127–129), a isto tako i pitanje premeštanja iz Dahaua (str. 199).

I pitanje posebnog tretmana razrešeno je već u knjizi Mjurijel Hepel koja vrlo precizno navodi: „U stvari, oni nisu prošli kroz najgore užase koncentracionog logora. Bili su zatvoreni odvojeno od ostalih logoraša, u takozvanom ‘počasnom bunkeru', gde im je bilo dopušteno da nose svoju odeću i gde nisu morali da idu na prinudni rad. Ali, njihovo kretanje je bilo ograničeno isključivo na bunker i malo dvorište koje je bilo okruženo visokim zidom.“ (1) Ova knjiga objavljena je na engleskom jeziku 2001. u Birmingemu, a u srpskom prevodu 2003. sa predgovorom i blagoslovom mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija. Ovo nas navodi na pitanje kako se može nazvati „mitom SPC- a “ nešto što je u samim, i to veoma istaknutim publikacijama SPC-a već objavljeno. Zato je deo naziva knjige najblaže rečeno pretenciozan.

Jasno je da su netačni navodi o boravku patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja bili posledica nedovoljne izučenosti ove teme i nepostojanja dovoljne tradicije biografskog žanra u srpskoj istoriografiji, a ne proizvod „mita“, kako to autor ističe. Štaviše, kada se oduzmu navodi iz knjige Milana Jankovića i Mjurijel Hepel, autor je rekao malo toga novog osim što je razradio njihove teze.

Smatram da knjiga Predraga Ilića ima pogrešan i nekorektan podnaslov, koji implicira mnogo veći doprinos autora ovoj temi nego što je to zaista slučaj. Autor jeste uložio veliki trud da sakupi svu građu o ovom pitanju i rezultat je pregled stavova raznih autora o vremenu i uslovima zatočeništva čelnika SPC-a u Dahauu, ali ne i razotkrivanje onoga što autor neumereno naziva „mitom“, jer su sve relevantne činjenice o njihovom boravku u logoru iznete ranije u publikacijama SPC-a. U tom smislu, autorov doprinos je u tome što je svu raspoloživu građu okupio na jednom mestu.

Drugo pitanje tiče se ideološke matrice.

Autorova biografija upućuje na to da je trideset godina bio saradnik zloglasne Službe državne bezbednosti Srbije, koja je u opisu posla imala i to da nadzire i prati rad verskih zajednica, da stvara u njima raskole i da ih, po potrebi, proganja. Iskustvo rada u ovoj službi moglo je da utiče na stavove autora u dva pravca – da prihvati određene ideološke anticrkvene matrice, ili da se iz osećanja pokajanja odluči da glorifikuje verske zajednice. Drugim rečima, on je mogao da postane kritičar ili apologeta SPC-a. Šta je tačno postao, ostavljamo čitaocima da prosude.

Autor pokazuje ideološku usmerenost posebno u dva slučaja. Kod iznošenja ocena o delu Nikolaja Velimirovića i o pokretu đenerala Dragoljuba Mihailovića, komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini i ministra vojnog Kraljevine Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata. Na 92. strani autor navodi da je episkop Nikolaj u svojoj delatnosti ispoljavao „naglašeni antikomunizam, antikatolicizam, klerikalizam i uopšte konzervativna politička uverenja. Po tim uverenjima, ali i lično, bio je veoma blizak sa Dimitrijem Ljotićem, osnivačem Jugoslovenskog narodnog pokreta ‘Zbor' i najpoznatijim sledbenikom Hitlera i Musolinija u Srbiji.“

Na ovom mestu autor pravi niz materijalnih grešaka. Prvo, Ljotić nije uopšte bio sledbenik Hitlera, već prevashodno francuske grane fašizma oličene u Šarlu Morasu, koga je karakterisala velika privrženost hrišćanstvu, tj. rimokatoličkoj veri, što kod Hitlera uopšte nije bio slučaj. Drugi problem je svrstavanje Nikolaja Velimirovića u sledbenika Ljotića. Ovu tvrdnju negira paradoksalno sâm autor, i to već na sledećoj strani, gde ističe da je Velimirović „aktivno učestvovao u svim akcijama rukovodstva Srpske crkve protiv potpisivanja Trojnog pakta“, a da ga neki pisci smatraju „pravim autorom već pomenute poruke tog tela, koju je patrijarh Gavrilo pročitao na radiju 27. marta 1941.“ Konačno, autor govori o tome da su Nemci i pre napada na Jugoslaviju „znali za proenglesku orijentaciju episkopa Nikolaja“. Tako se, po Iliću, ispostavlja da je Velimirović blizak saradnik najpoznatijeg hitlerovca u Srbiji, jedan od najaktivnijih boraca u redovima episkopata SPC- a protiv hitlerizma, kao i podržavalac Engleske. Na ovim stranama najjasnije se vidi tendencioznost i čak površnost kojom autor prilazi ličnosti Nikolaja Velimirovića.

Tendencioznost se uočava i u opisu boravka patrijarha i episkopa u zatvoru u manastiru Vojlovica. Pri tome, autor ne poznaje istorijat evropskih zatvora, i zato se olako upušta u ocene o tome šta je strog zatvor, a šta nije. Sa stanovišta zatvora iz 19. veka, uslovi u Vojlovici mogu se označiti kao veoma strogi. Naime, u 19. veku politički zatvorenici su često imali pravo da napuštaju dvorište zatvora i idu po obližnjim mestima, uz obavezu da se vrate pre zalaska sunca. Takav je bio položaj zatvorenika Srpske slobodoumne stranke u ugarskim zatvorima krajem 19. veka.

Na 102. strani autor opisuje konfinaciju patrijarha i episkopa u manastiru Vojlovica i kaže: „Nikakvo maltretiranje, šikaniranje, fizičko mučenje i slične radnje uobičajene u drugim nacističkim zatvorima i logorima nisu primenjivane prema njima. Nisu prisiljavani na bilo kakav rad. Naprotiv. Imali su toliko slobodnog vremena da većina njih često nije znala šta sa njim da uradi, odnosno kako da bori protiv dosade.“ Ovakav stav, mora se naglasiti, spada u domen neukusa, a na isti način mora da se označi i nedopustivi eufemizam autora u pogledu ocene boravka patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja na str. 259 gde kaže: „Iako su u Dahauu uživali zaista privilegovani položaj, ipak je za njih logorski ambijent morao da bude neprijatan.“ Tako Ilić zatvorske uslove iz Vojlovice svodi na dosadu, a boravak u Dahauu na nešto što je „neprijatno“. Ovakav stav izazvao je razumljiv bes krugova iz SPC-a.

Ilić zamera Velimiroviću što nije nigde pisao podrobnije o boravku u Dahauu i posebnom tretmanu koji je tamo imao ne samo on, već i ostale verske i političke vođe koje su tu bile zatvorene. Autor, međutim, ne postavlja pitanje kakve bi bile posledice da je Velimirović o tome pisao. Svakako da bi pisanje o posebnom tretmanu samo išlo naruku odbrani nacista posle Drugog svetskog rata i negiranju holokausta jer bi antisemitske organizacije u SAD, koje su bile izuzetno jake i pre i tokom i posle Drugog svetskog rata, upravo mogle da iskoriste takve navode za svoju propagandu relativizovanja holokausta.

U zaključnim razmatranjima autor je svrstao u „kvislinške i kolaboracionističke snage“ Ljotića, Nedića i Dražu Mihailovića (str. 265). Tu se nastavio na matricu komunističke istoriografije prema generalu Mihailoviću koja je gotovo u potpunosti odbačena, počevši od radova Branka Petranovića, pa sve do radova Koste Nikolića i drugih srpskih istoričara mlađe generacije. U ovom smislu, autor piše u ideološkim maticama iz šezdesetih i sedamdesetih godina, iako se sam uverio koliko su nalazi perjanice ovog pravca Milana Borkovića nepouzdani, često i potpuno netačni.

Konačno, autor uopšte ne pominje komunističke progone SPC-a i crveni teror koji je počeo septembra 1944. godine iako pokriva razdoblje do 8. maja 1945. Zbog toga antikomunistički stavovi Nikolaja Velimirovića nisu stavljeni u istorijski kontekst koji autor, stiče se utisak, namerno izostavlja, čime stradanja crkve svodi samo na progon ustaša i nacista. U odgovoru na drugo pitanje možemo reći da je autor postao kritičar SPC-a i tako nastavio ideološku matricu SDB-a prema crkvi.

Naredni problem tiče se nedovoljnog poznavanja biografija pojedinih ličnosti.

Iz tog razloga autor nije u stanju da stavi njegovu delatnost tokom 1945. u potreban kontekst. Ugled koji je uživao Nikolaj Velimirović u protestantskim crkvama Britanije i SAD bio je takav da nema premca u istoriji SPC-a. Upravo zato su se Nedić, Ljotić i Draža Mihailović otimali za njegovu naklonost. Oni su znali da je Velimirović tokom Prvog svetskog rata svojim govorima mogao da fascinira učenu publiku širom Britanije, a bio je visoko cenjen i u Njujorku. Vladika je uživao ugled kod najviših anglikanskih episkopa. Nije bilo pogodnije ličnosti koja bi mogla da se upotrebi u propagandne svrhe kod saveznika u trenutku kada je za sve tri formacije bilo od ključnog značaja da obezbede pristup saveznicima. Zato su i želeli da prebace episkopa Nikolaja u Švajcarsku. Međutim, njegovo držanje tokom boravka u Beču, a još i više posle Drugog svetskog rata jasno pokazuju da je on lično bio pristalica pokreta Draže Mihailovića, a ne Dimitrija Ljotića. U tom smislu treba posmatrati činjenicu da su upravo publicisti bliski ljotićevskom pokretu prvi i pokrenuli preispitivanje dužine i uslova boravka Nikolaja Velimirovića i patrijarha Gavrila u Dahauu. Za njih je Velimirović bio ideološki neprihvatljiv kao suviše blizak pokretu generala Mihailovića, a patrijarha Gavrila su sumnjičili da je bio blizak komunistima. To su činjenice koje je autor propustio da istraži i pomene. Svedočanstvo o tome koliki je bio ugled Nikolaja Velimirovića u SAD došlo je odmah po njegovom dolasku u Ameriku kada je proglašen za počasnog doktora Univerziteta Kolumbija, što potvrđuje da su Nedić, Ljotić i Mihailović pravilno ocenili kakve bi koristi mogli da imaju od njega. Iz knjige se, međutim, stiče utisak da se Nikolaj priklonio njima i njihovim ideologijama.

Poslednje važno pitanje tiče se kritike izvora.

Najduže poglavlje knjige jeste četvrto, naslovljeno „Koliko je trajalo zatočeništvo patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u koncentracionom logoru Dahau“. Ono obuhvata 94 strane, ili približno 36 odsto knjige. Autor nastoji da dokaže da je zatočeništvo trajalo oko 40 dana, najviše dva meseca. To čini tako što najpre dokazuje gde su čelnici SPC-a bili u maju 1945, zatim u martu i aprilu 1945, zatim u januaru 1945, i na kraju u decembru 1944. Ovakav postupak potpuno umara čitaoca i narušava inače jasan Ilićev stil. Celo poglavlje moglo je da se izloži na desetak strana, uz navode Milana Jankovića i pregled drugačijih stavova o ovom pitanju. Izgleda da je autor već odmakao sa pisanjem ovog poglavlja kada je pročitao Jankovićevu knjigu, i onda nije želeo da se odrekne glavnine svoje knjige. Objavljivanjem Jankovićeve knjige celo poglavlje je izgubilo na prvobitnom značaju, a Ilić očigledno nije bio spreman da se suoči da ovom činjenicom.

Pored toga, Ilić odstupa od kanona kritike izvora, koji se sastoji u tome da se identifikuje prvi izvor određenog podatka, i da se zatim rekonstruiše niz svih ostalih sekundarnih izvora, koji slede prvi izvor i koji samim tim što su sekundarni imaju daleko manji značaj. U tom smislu, autor bespotrebno ređa izvore bez ikakvog značaja, pri čemu mestimično koristi sekundarne izvore kao primarne.

Ono što je autor želeo da učini i što je učinio u trećem poglavlju, stručno rečeno, jeste ustanovljenje terminus ante quem-a i terminus post quem -a dolaska i odlaska patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja iz koncentracionog logora Dahau. Kao terminus post quem dolaska episkopa i patrijarha u logor Dahau utvrđen je, na osnovu knjige Milana Jankovića, 14. septembar, kada su bili u Bečkereku, odakle su nastavili put preko Beča do Dahau (Ilić, str. 146), a kao terminus ante quem za njihov dolazak u Dahau utvrđen je 23. septembar na osnovu jednog dokumenta Ministarstva inostranih poslova Nemačke (Ilić, str. 155). Kada je reč o odlasku iz Dahaua, jasno je da su patrijarh i epsikop bili 22. oktobra u Dahauu na osnovu Nojbaherovog pisma, pa je to terminus post quem za odlazak iz Dahaua. Janković pominje kao vreme odlaska novembar bez datuma (Ilić, str. 199). Pošto nije naveden tačan datum, iz toga bi ispadalo da je terminus post quem 1. novembar, a terminus ante quem 30. novembar. Ipak, pravi pouzdani terminus ante quem za odlazak iz logora Dahau, na osnovu građe koju je citirao Ilić, jeste Božić, a ne može se pouzdano utvrditi da li katolički ili pravoslavni. Zato se pri utvrđivanju terminus ante quem - a za odlazak iz Dahaua mora da uzme kasniji datum, tj. 7. januar 1945. Na osnovu Velimirovićevog pisma, on i patrijarh našli su se u Bavarskoj na Božić. Ovo pismo, takođe, navodi Janković (Ilić, str. 172). Prema tome, deo zatočeništva koji su patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj proveli u logoru Dahau trajao je između mesec i po dana i tri meseca. Ovo je sažetak Ilićevih nalaza, premda se on upustio i u smelija preciziranja od ovih koje smo naveli. Ovi nalazi mogli su da se izlože na desetak strana, pa čak i na dve–tri strane, da se autor držao propisanih istoriografskih pravila. Ovako se čini da autor uverava samog sebe da je zatočeništvo srpskih prelata trajalo što kraće.

U zaključku se može reći da je u pitanju rad u koji je uložen značajan trud i koji zadovoljava veći deo istoriografskih postulata. Nažalost, veliki trud je delimično bio uzaludan jer autor nije uspeo da se oslobodi ideoloških nanosa i zato što je pokazao nedovoljnu kompetentnost pri načinu utvrđivanja terminus ante i post quem-a, što upravo čini srž knjige. Konačno, preterane ocene kada je u pitanju boravak srpskih prelata u konfinaciji i u logoru Dahau nepotrebno bacaju senku na samu knjigu.

Slobodan G. Marković,

Institut za evropske studije i Fakultet političkih nauka, Beograd.

Fusnote:

1. Dr. Mjuriel Hepel, DŽordž Bel i Nikolaj Velimirović, Svetigora, Cetinje, 2003, str. 100.