Odlazak Patrijarha

Tihe opomene tihog čoveka

Pokojni patrijarh Pavle uvek je mogao da probudi ono najbolje u ljudima. Njegove reči uvek su se vrednovale kao mudre i duboko hrišćanske, a sama njegova pojava opominjala je prisutne na ideale kojim je on svakim svojim dahom nastojao da se približi, a kojih je naša surova svakodnevica toliko lišena. Sa jedne strane, ne može se sporiti da ga nismo dovoljno slušali. Uostalom, njegova reč bila je reč Božja, njegove ideje i pouke mogli smo lako naći u Svetom pismu, knjizi koju takođe nismo dovoljno čitali. Da je Srbija imala mnoštvo takvih kao što je on, nema sumnje da bi se s pravom mogli kititi danas podsmešljivom titulom „nebeskog naroda“, ali u tom slučaju njegov lični podvig ne bi ni blizu imao toliku težinu. I upravo zato što je naš svakodnevni život uvek bio toliko daleko od njega, utoliko smo bolji narod što nam je do njega bilo toliko stalo.

Za patrijarhovog života svako je u njegovom prisustvu pokušavao je da bude što bolji može, dok bi susret sa njim za mnoge predstavljao moralnu inspiraciju, koja bi ga, makar na nekoliko dana, učinila boljim čovekom. Ko god je od mirjana imao sreću da patrijarha upozna, uglavnom je, sa manje ili više iskrenosti, isticao da to poznanstvo predstavlja jedan od najvažnijih događaja njegovog života. Zaista, može se samo misliti koliko bi naš narod i naše društvo bilo časnije, čistije i pravednije da je on imao fizičke snage i mogućnosti da nas obilazi i opominje jednog po jednog. Ovako, ko je imao sreće, naišao bi na njega u trolejbusu, a ko je imao volje, potražio bi ga u Patrijaršiji, gde je, dok su ga noge držale, svako jutro služio liturgiju.

Oproštaj sa svecem i suštinsko srpsko hrišćanstvo

Smrt patrijarha Pavla i oproštaj naroda sa njim odvili su se kao istinski hrišćanski praznik. Stotine hiljada ljudi, onih istih tmurnih, neprijatnih i nabusitih ljudi sa kojima se guramo po autobusima, koji nam upadaju u red u pošti, ili lupaju po zgradi u sitne sate, stale su u kilometarsku kolonu da se oproste sa čovekom koga smo svi cenili kao najboljeg među nama. Tih nekoliko dana Beograd se pretvorio u Hram Božji, dok je duž Knez Mihailove narod strpljivo čekao da celiva ikonu Božju, koja je patrijarh bio i za života, i posle smrti. A kada su se te iste stotine hiljada skupile pred Hramom Svetog Save da patrijarha najzad molitvom isprate u Carstvo nebesko, najveći srpski Hram postao je oltar, dok je ceo grad, tih i svečan, nekoliko sati zaista podsećao na apostolsko učenje po kome je sam narod crkva Božja.

Tih nekoliko dana, telom mali i slabački patrijarh, koga smo tako lako mogli ignorisati za života, podsetio je sve koliko je naš narod, istina na svoju ruku i krajnje nekanonski, u stvari suštinski religiozan i bogobojažljiv. Ništa nije snažniji dokaz vere naroda u Carstvo nebesko i vaskrsenje mrtvih koliko taj neodređeni osećaj da je patrijarh Pavle, sada kada je umro, daleko više prisutan svuda oko nas, nego što je bio dok je sedeo u Patrijaršiji, ili ležao u krevetu na VMA. Činjenica da su tolike stotine hiljada smatrale za svoju moralnu obavezu da patrijarha isprate kao hrišćani (i da su to učinili u nama inače nesvojstvenom redu i miru) svedoči da poštovanje koje su prema Pavlu osećali nije poštovanje običnog, moralnog čoveka, već čoveka Božjeg. Veličanstveni ispraćaj i sahrana (veličanstveni ne zbog broja ljudi, nego zbog smirene i svečane tišine koju su ti ljudi demonstrirali) dokazuju da srpski narod patrijarha nije tek tako nazivao „živim svecem“, nego da ga je takvim zaista i smatrao.

Neka druga „Prva Srbija“

I u smrti pokojni patrijarh stigao je da nas nauči nešto o sebi samima. Koliko mesec dana ranije, u medijima se vodila rasprava o mogućnosti uvođenja zabrane javnog okupljanja, jer je osiromašeni, ogorčeni i razočarani narod, unazađen ekonomskom bedom i omalovažen nesuvislim paternalizmom vlasti koje nemaju njegovu prodršku, počeo sve više da „pravi incidente“ i „izaziva nasilje na javnom mestu“. Kulturni svetionici tzv. „Druge Srbije“ i medija bliskih američkoj ambasadi utrkivali su se u zgražavanju nad primitivnošću, ksenofobijom i agresijom koja leži u njihovim sugrađanima, koji su „tako daleko od svega evropskog i svetskog“. Vaspitavali su nas kao decu u vrtiću kako treba da navijamo za svoju reprezentaciju, da bi nas optužili da smo kolektivno krivi za smrt mladića za koju, istovremeno, nije odgovarao niko od nadležnih službenika MUP. Kada nam je zemlja upisana na belu listu šengenskog sporazuma, počeli su, poput strogih roditelja, da nas upozoravaju „da se lepo ponašamo“ kada odemo u goste i da „tamo“ ne smemo da radimo „ono što smo ovde navikli“. A onda su satima provedenim u etru kukali i jadikovali što ih, eto, ništa ne slušamo.

Sahrana patrijarha pokazala je drugo lice tog istog naroda. Taj narod, iako je siromašan i ogorčen, iako je „daleko od Evrope“, zna da se ponaša, ne samo pristojno i uljudno, već uzvišeno i dostojanstveno, kada situacija to zaista nalaže, i kada se za to zauzmu pravi autoriteti. Ona je istovremeno pokazala i koliko je srpski narod i pravoslavni vernici Srbije toliko žigosani od strane „progresivnih članova društva“, u stvari, deo sveta u jednom hrišćanskom i ekumenskom smislu. Prisustvo vaseljenskog patrijarha i njegov dirljivi blagoslov na grčkom jeziku, kao i molitve koje su Beogradom odjeknule na rumunskom, češkom i albanskom (sic!) jeziku, a na koje su se prisutni građani tiho krstili, u vodu su bacile zlonamerne teze o „samoizolovanosti“ i „ksenofobiji“ naroda i građana.

Ukratko, saznali smo ovih dana dve stvari. Srpski narod može biti tih, dobar i uzvišen, i kada se skupi u stotinama hiljada, kada je povod za to adekvatan. A samoproklamovani prosvetitelji, iluminatori i lustratori Srbije tako nešto u njemu nikada nisu bili u stanju da izazovu, već su, naprotiv, naširoko viđeni kao upravo ono najgore što prebiva u narodnom biću. Tim povodom, svi treba da se zamislimo nad time koga sve slušamo na televiziji i zašto mu posvećujemo toliku medijsku pažnju. Sa druge strane, potvrđuje se činjenica da Srpska pravoslavna crkva poseduje veliki autoritet u narodu i da se taj autoritet svakako može kanalisati na krajnje konstruktivan i dobropolučan način.

Uz pomoć Duha svetog

Sve rečeno trebalo bi da predstavlja jednu veliku opomenu celom srpskom društvu. Onima koji bi uporno da „reformišu duh“ naroda i građana trebalo bi da postane jasno da tom duhu nije potrebno nikakvog reformisanja, već samo pravih autoriteta i podsticaja da pokaže ono što je u njemu najbolje i najčasnije. A onima koji tom duhu pripadaju ostaje da zadrže koliko god mogu uzvišene emocije i dostojanstveno držanje koje su pokazali u odavanju poslednje počasti patrijarhu Pavlu, kada se budu vraćali svojim sivim svakodnevicama.

Ovo se prvenstveno odnosi na izbor novog patrijarha, koji nam neumitno sledi nakon što se završi period žalosti. Do tada, nema sumnje, okrutna beogradska čaršija vratiće se u svoj bešćutni, pređašnji oblik i svi oni koji su prethodnih dana ćutali (što iz iskrene ganutosti moralnom i duhovnom veličinom Pavlovom, što iz građanskog konformizma i podilaženja iskrenim emocijama drugih), vratiće se svojim ustaljenim navikama i lošim tradicijama. A najlošija od njih je svakako stalno „posvetovljenje“ Crkve, koja se, nekada zasluženo, ali uglavnom ni kriva ni dužna, nasilno gura u šablone i matrice toliko obeščašćenih i razočaravajućih Skupštine, Vlade i drugih javnih institucija.

Vladike koje će za nekoliko nedelja pristupiti biranju novoga patrijarha svakako će pred sobom imati nezahvalnu odgovornost da na presto Svetog Save postave nekoga ko će opšteprihvaćeno biti manje dostojan toga mesta od pokojnog patrijarha Pavla. Istovremeno, svetački i hristopodobni lik pokojnog patrijarha može im služiti kao najbolji putokaz u razmatranju kakvog bi čoveka verujući Srbi hteli da vide kao svog duhovnog vođu. Bez sumnje bi to morala biti osoba čija je moralna vrlina i duhovni sjaj blizak onom njegovog prethodnika. Pri tome, upravo ličnost pokojnog patrijarha pokazuje sve blagodati odluke da se sud o podobnosti episkopa da zauzme mesto poglavara Crkve stavi u Božje ruke, odnosno prepusti izboru Duha svetog.

Slika Božja naspram medijske slike

Sa druge strane, srpska javnost i previše se navikla da podvlači sve ono što je nisko, neuzvišeno i ljudsko u Svetom sinodu SPC. Veoma prljavu ulogu u tome do sada su odigrali mediji. Jer jedna je stvar psihološki utisak o nedostojnosti, koji stiče svako kada istaknute srpske vladike poredi sa unutrašnjom hrišćanskom toplinom Njegove svetosti (utisak kome će se same te vladike dragovoljno pridružiti), a sasvim je druga kada se te iste vladike predstavljaju u javnosti kao „čovek-te-i-te-stranke“, „fašista/šovinista“ ili „natovac“. Srpski novinari previše su navikli da u svemu vide nesolidne i vučje odnose koji nažalost vladaju, ne samo unutar njihovog esnafa, već unutar čitavog društva sa kojim su svakodnevno u kontaktu i o kome svakodnevno izveštavaju, da bi mogli da se oslobode sličnih predstava i pojmovnih matrica i kada izveštavaju o Svetom sinodu. Tako naše novine od svakog bogoslovskog spora među vladikama odmah prave raskol u Crkvi, kao da je SPC nekakva partija koju na okupu drže sebični interesi pojedinca, a ne služba Božja i sam Duh sveti. Upravo je to – ono „posvetovljenje“ Crkve o kome je bilo reči – široko rasprostranjeni mit da je SPC samo „pritajena politička stranka“ koja se svakog trenutka sprema da jurne na Skupštinu. Nema spora da ova arhaična retorika potiče iz komunističkih vremena, koja su u svakoj organizaciji van Partije videla „klasnog neprijatelja“. Ali krajnje je vreme da se sa ovim naopakim gledanjem Crkve prekine i da ona dobije i u medijima mesto koje već ima u srcima tolikih građana, a što su oni na krajnje dostojanstven i upečatljiv način demonstrirali poslednjih dana.

Jer, da nije ovakve instrumentalizacije Crkve u medijima, ne bi se mogle na svakom ćošku čuti mračne klevete, ne samo protiv crkvenih velikodostojnika već pogotovo protiv monaha, bogoslova i običnih, verujućih građana. Da mediji nisu toliko revnosni u pravljenju političkog problema od svakog unutarcrkvenog pitanja, izazivajući time rezignaciju i gnev kod vernika, verovatno ne bi ni bilo toliko niskih i nedoličnih udaraca na Crkvu, niti bi im srebroljubivi lovci na osmehe i odobravanje stranih ambasadora posvećivali toliko pažnje. Najzad, da mediji nisu toliko ubedljivi u predstavljanju Crkve kao političkog delatnika, svakako bi i pritisci na vladike i sveštenike da „učine pravu stvar za državu i narod“ bili ređi i odmereniji.

Na čelu naroda

SPC ima posebno mesto u istoriji i sudbini srpskog naroda – i to nema nikakve veze sa „anketama popularnosti“ koje se sprovode svakih nekoliko meseci. Crkva je neraskidivo vezana sa narodom i njena budućnost je samo odraz budućnosti naroda kao celine. Ako u Crkvi bude bilo raskola, teško će i srpski narod ostati nepodeljen. Ako Crkva dopusti da njom manipulišu politički i ekonomski centri moći, čemu se može nadati tek narod, koji je već decenijama potpuno malaksao od njihove vlasti i načelstvovanja. Na Crkvi je oduvek bilo da „povede narod“. „Tokom devedesetih“, što je fraza koja se obavezno pojavljivala u drugoj rečenici svih izveštaja o smrti patrijarha Pavla, ovaj narod je imao sreću i utehu što je na njegovom duhovnom čelu bio zaista najbolji od njih, što se nikako ne bi moglo reći za njegovu političku elitu. I ako smo tokom devedesetih išta učinili kako treba (a učinili smo mnogo toga, ma šta o tome imali da kažu CNN, BBC i njihovi mesni klonovi), to je svakako bilo i zahvaljujući duhovnom autoritetu poglavara SPC. A ako smo nešto učinili nisko, podlo i nedostojno ljudi i hrišćana (a učinili smo mnogo toga, ma šta o tome imali da kažu još uvek živahni „teoretičari Nebeskog naroda“), nema sumnje da smo to uradili uprkos tome autoritetu.

Imajući to na umu, okanimo se svi ogovaranja, prepričavanja i pritisaka, i prepustimo izbor budućeg srpskog patrijarha u najsigurnije ruke – ruke Božje. Ako nam je stalo da na taj izbor utičemo, učinimo to hrišćanski, kroz molitvu i poštovanje prema ličnosti i delu pokojnog patrijarha. I ne zaboravimo da njegov izbor za nekih mesec–dva ne može da padne u gore vreme od prethodnog izbora, na početku krvavih devedesetih, kada je duhovnost naroda bila daleko niža, a autoritet vlasti neuporedivo veći. Ako nas je Bog tada pogledao, nema razloga da to ne učini i sada. Ako to samo zaslužujemo.