Опасно поигравање Цркве сопственим ауторитетом

Основано је питање: зашто Српска православна црква, тј. њена висока јерархија, ћути? Целокупна несрећа Србије и српског народа – одбачено Косово и Метохија, продаја земље странцима, уништавање пољопривреде и сељака, разарање школства и образовања на свим нивоима, корумпирана и ризична градња која односи људске животе и много тога деструктивног – пролази поред црквене тишине. Па и кад се народ у читавој земљи подигао користећи своје природно право на побуну, све то остаје без и најмањег одјека у црквеним редовима, посебно у вишим и највишим.

Као да наша Црква постаје верни поборник доктрине и праксе радикалног секуларизма, по којем нема право да се бави јавним питањима, те да унутарњим прихватањем тог становишта своју мисију вечно ограничена на тзв. приватну сферу живота. Када је реч о Српској православној цркви, њеном историјски стеченом угледу и ауторитету, ништа од тога није даље до њено данашње дистанцирање од стварности. Њен став да нема става о реалним збивањима може се поредити само са првим деценијама домаћег комунизма, премда у том поређењу данашње понашање Цркве не би добро прошло. У време комунизма, конфесије, а посебно и најрадикалније православна, биле су  претњом и силом натеране на ћутање о свему што се збивало под пипцима власти, а то је био сав јавни и добар део приватног живота становнишва. СПЦ је од времена поново осигуране слободе деловања, а томе има готово четири деценије, располагала правом на јавно иступање и то право користила када би сама проценила да је њен глас важан. Она, дакле, нема никакво политичко или законско ограничење на јавно наступање. И свако такво иступање, када га је било, било је одмерено одговарајућим поводом и увек  у складу са њеном верском мисијом.

Сећања на такве ситуације остаће вечито. Великом патријарху Павлу није било страно да у јеку мартовских догађаја 1991. године дође код Милошеве чесме и обрати се маси студената. Није се крио иза бајатих гласова да Црква не треба да се бави „политичким питањима“. Тај фетишки или само пропагандни забран стари патријарх уклонио је с неколико реченица којима је повезао начелну тежњу за истином са разлозима студентске побуне. Исти чин поновио је на Светога Саву 1997. године, када је црквено-народном литијом пробио, заправо поништио, полицијски кордон који је недељама спречавао протестне шетње студената и грађана поводом једне нечувене изборне крађе. Његовим стопама ишао је и митрополит Амфилохије ставши (2019. на 2020. годину) на чело славних литија широм Црне Горе у одбрану не само верских светиња него и достојанства људског. Било би тога још за набрајање, али није то пресудно.

Шта се то у међувремену збило да нашу Цркву данас у јавном простору тешко препознајемо. Не зато што она не би обављала своје редовне црквене обреде, него зато што она ћути поводом свега што људима избија поглед и свест. Што је најтеже поднети, јесте коинциденција између праксе унутрашњег политичког зла од 2012. и постепеног повлачења црквених великодостојника из тешких питања која обележавају живот народа и државе.

Патријарх Павле 27. 1. 1997. са студентима на протесту

Dogodilo se na današnji dan pre 25 godina... pic.twitter.com/6v0PJpBfZV

— МУРАЛ ЛЕВОМ РУКОМ (@IvanGunjic) January 27, 2022

Великом патријарху Павлу није било страно да у јеку мартовских догађаја 1991. године дође код Милошеве чесме и обрати се маси студената. Није се крио иза бајатих гласова да Црква не треба да се бави „политичким питањима“

Ако се повукла пред погубном политиком власти поводом Косова и Метохије, литијумског зла, борбе људи угрожених територија за свој опстанак, из побуне поводом смрти петнаесторо људи због грађевинског немара, коначно, из зјапеће чињенице да у земљи влада амалгам корупције и криминала, виши црквени чинови нису се повукли из садрадње са највишим представницима власти на челу са уставно неподобним владарем. То дакако није политика радикалног секуларизма у односима цркве и „државе“ и одговарајућег уздржавања наше Цркве од сваке јавне делатности. Напротив, то је политка дубоког међусобног разумевања поводом свих поменутих и иних активности власти. Срдачност у односима, која се најупадљивије огледа у штедром дељењу највиших црквених одликовања виновницима државног суноврата, с једне стране и још штедрија материјална подршка режима растућим потребама црквене јавне репрезентације, са друге, указује на висок степен међусобне наклоности у данашњем невремену.

Иако постоји већи број тема које су легитимно заокупиле јавну бригу и подразумевале јасан одговор наше Цркве, највише се истиче питање Косова и Метохије. Али, тим поводом недостаје јасан став Цркве као целине

Иако постоји већи број тема које су легитимно заокупиле јавну бригу и подразумевале јасан одговор наше Цркве, највише се истиче питање Косова и Метохије.  Можемо бити сигурни да сваки локални парох, сваки црквени старешина, сваки игуман са својим монасима, сваки владика сваке епархије, све до самог патријарха, добро разумевају и дубоко преживљавају ову свеколику српску трагедију. Али, тим поводом недостаје јасан став Цркве као целине. Насупрот простом збиру забринутих мишљења њених свештеника и великодостојника, вапијуће недостаје оно што би се профано назвало „црквеном политиком“ поводом овог кључног питања. Она би била очекивана и када би држава водила јасну, стратешки одређену своју политику очувања Покрајине. Сигуран сам да би у том случају становиште Цркве и становиште државе било у најмању руку блиско. Данас,  свако ко рачуна да је два и два четири, види да је држава у лику текућег режима пустила Покрајину низ воду и да немо (крајње неделатно) посматра насиље и терор који се свакодневно врши над Србима. У таквој ситуацији, незамислива је некаква уска сарадња Цркве и режима, а она ипак постоји у овој као и у свим другима јавним стварима.

Конкретно, сведоци смо чудне ситуације да СПЦ сама крњи свој  ауторитет уском и срдачном сарадњом са режимом који разара државу. Што се Цркве тиче, поред вишеструких јавних грехова, највећи режимски грех јесте његово недостојно коришћења Косова и Метогије као средства своје власти, а не као државног циља. Ако би та власт довршила свој пут ка дефинитвној (de iure) предаји Покрајине, Црква не би у том случају избегла одговорност историјских размера

Овај проблем је, ипак, потребно посматрати нијансирано. У датој ситуацији, када представници режима прихватају сваку уговорну обавезу одрицања од Покрајине, што подразумева посвећено кретање путоказом који води de iure признању “Косова“, Рашко-призренска епархија није кадра да томе пружи било какав отпор. Она и њени верници већ дуго живе живот у окупацији са снагом коју им даје сећање на вековни отпор Турцима. Али, тај историјски удес одликује отпор наше Цркве генерално током сваке окупације. Данас, она свугде осим на Косову и Метохији има слободу деловања и стога је њен првостепени задатак да ту слободу у највећој мери посвети косметској несрећи.

У релацијама чак и неког видљивог и досежног решења тешко да у Покрајини Црква  може  било шта да промени. Пошто тамошња околност није предмет духовног  решавања већ световног, а заправо државног, управо је држава дужна да штити свој уставни поредак. То се односи и на простор окупације, разуме са на специфичан начин. Ако она то не чини, Цркви не преостаје ништа друго него да се јавно дистанцира од такве политике и делује у јавности као инстанца са ауторитетом, тим јаким али и ултимативним оруђем одбране. Црквени ауторитет је у историји СПЦ вековима био највиши чинилац народног континуитета. Видели смо да је и у скорије време тај ауторитет манифестовао своју духовну снагу способну да покрене сваки световни покрет, онај који се тиче суштинских димензија егзистенције народа и државе.

У датој ситуацији, када представници режима прихватају сваку уговорну обавезу одрицања од Покрајине, што подразумева посвећено кретање путоказом који води de iure признању “Косова“, Рашко-призренска епархија није кадра да томе пружи било какав отпор

Али, и сам ауторитет подложан је јачању као и слабљењу. Он је само у доктринарном погледу стална категорија. У искуственом и практичном смислу ауторитет који поседује нека особа, институција или морални кодекс, стално је на испиту својих високих задатака. Конкретно, сведоци смо чудне ситуације да СПЦ сама крњи свој  ауторитет уском и срдачном сарадњом са режимом који разара државу. Што се Цркве тиче, поред вишеструких јавних грехова, највећи режимски грех јесте његово недостојно коришћења Косова и Метогије као средства своје власти, а не као државног циља. Ако би та власт довршила свој пут ка дефинитвној (de iure) предаји Покрајине, Црква не би у том случају избегла одговорност историјских размера. Она би остала верска институција православног становништа у свим својим епархијама, али би њен вековни ауторитет заједно за срамотом режима био неизбрисиво уписан у књигу српских историјских пораза.  

(Аутор је председник Државотворног покрета Србије)