Opet o ostavci i izboru patrijarha srpskog

„Politika” je 6. novembra 2008. objavila tekst g. Miodraga M. Petrovića pod naslovom „Ostavka i izbor patrijarha”. Dozvolite da ga prokomentarišem, jer je tekst ponižavajući, nedostojan moralnog lika i telesnog zdravlja Njegove svetosti patrijarha srpskog, a i srpskih episkopa, kojima ovaj samonadmeni „teolog” i „kanonista” i inače čita lekcije sličnim pamfletima.

U svom tekstu M. P., za izneta do sada „oprečna mišljenja” o „bolesti patrijarha Pavla” i o tome „da li za njegova života birati novog patrijarha”, kaže doslovno: „Sva ta oprečna mišljenja, bilo da ih iznose crkveni velikodostojnici, bilo ’verski analitičari’, svode se uglavnom na proizvoljnosti i domišljanja. Daleko su od bilo kakvog kanonskog uporišta”. Dalje govori o „nedovoljnom poznavanju prirode Crkve i njenog ustrojstva”, pa zatim ukazuje, tj. insinuira, na „neku dublju pozadinu” – „pokretanja pitanja izbora novog patrijarha, a patrijarh još živ”. Jer, on tu vidi „pozadinu ukrštanja interesâ pojedinih arhijereja” i „onih interesa koji se odnose na dnevnu politiku i međucrkvene odnose na relaciji Rim – Carigrad – ujedinjena Evropa”. (Odakle li mu takve „relacije”?!). Dalje govori o „uvedenoj necrkvenoj praksi da se za života prethodnog patrijarha Germana bira drugi za crkvenog poglavara”, pa protiv takve„uvedene prakse”(sic!) ovaj „naučni savetnik” (ne kaže čiji) i „stručnjak za crkveno pravo”(od koga proglašen?), citira 7. i 17. kanon Prvodrugog sabora (861), koji se, odmah treba reći, ne odnose na to o čemu M. P. govori (zato, valjda da zaseni neuke, upućuje na Zakonopravilo Sv. Save, pri tom pogrešno navodi „strana 497”, a treba: list 168 b = str. 337).

„Stručni kanonista”, iliti „kanonski analitičar” (a „analitičari” i „analizatori” danas niču kô pečurke), govori kako „neupućeni” pokušavaju da „obrazlože svoje zahteve”(sic!) za podnošenje patrijarhove „ostavke”, „poređenjem sa povlačenjem Svetog Save sa trona SPC”, što on stručno – skoro mediko-psihijatrijski – karakteriše ka o„kratkovidost ili zaslepljenost ambicioznih kandidata da se što pre nađu na tom tronu”! Onda dalje naširoko iznosi svoje nedokazano, i nedokazivo, „objašnjenje” povlačenja Svetoga Save sa trona, povlačenja u kojem, po M.P., „za sve vreme odsustvovanja... on (=Sava) je u aktivnoj ulozi prvog arhiepiskopa srpskog, ali van Srbije”! Čudna „kanonska” logika, kojom je Sveti Sava dignut iznad svih pre i posle njega Poglavara Crkve, osim ako Petrović možda misli na eshatološko prvoarhiepiskopovanje Svetog Save, jer Sveti Sava je i do danas „Prvi arhiepiskop srpski” (kao što i Sv. Grigorije Bogoslov, koji se takođe dobrovoljno povukao sa svoga prestola, večno je „Arhiepiskop carigradski”) – kroz sve vekove od Arsenija Sremca do današnjeg Pavla Stojčevića! Ali g. M. P. nije toliko naivan, kao, hvala Bogu, ni pažljivi čitaoci njegovog teksta u „Politici” (koji odmah prenosi anticrkveni sajt novinar.de).

Pre no što se osvrnemo na navedena, sasvim neutemeljena nagvaždanja, puna zlobnih insinuacija, g. M. P., što je retka vrsta „učenog” blefiranja (u službi kojih li, i čijih, interesa? – svakako ne nauke crkvenog prava, a još manje Crkve Hristove), da podsetimo:

Sa arhijerejskog prestola poglavara Crkve povukli su se (usmenom ili pismenom „ostavkom”): Sv. Grigorije Bogoslov, sveti patrijarsi carigradski Ignatije i Fotije, itd., i to je dobro znao Sveti Sava Srpski kada se povukao (najpre, pa tek potom rešio da ide na drugo putovanje u Svetu zemlju), a tako je učinio, usled bolesti, i njegov učenik i naslednik sveti. Arsenije (1263. godine; nasledio ga sveti Sava drugi, a on živeo još tri godine) i niz carigradskih i srpskih poglavara: carigradski od Nikolaja Mistika do sv. Kalista i Maksima (prethodnik Atinagorin, 1948; živeo i 1964. godine kada smo ga sa Halke posetili u Halkidonu), i srpskih: sveti Jefrem (1390, živeo još deset godina, do 1400), sveti Gavrilo Rajić (1655, postradao mučenički u Prusi 1659), i njegov naslednik Maksim Skopljanac (zbog bolesti, pa izabran Arsenije Treći Čarnojević, 1672; Maksim umro 1680).

O svemu ovome može se videti makar u knjizi „Srpski jerarsi” počivšeg episkopa Save šumadijskog, akademika (Beograd 2006).

Sva ostala priča g. M. P. ni crkveno-istorijski ni kanonski ne stoji, jer je „zavođenje za Goleš-planinu”, a dotični samoglasni „savetnik i stručnjak” odavno je poznat po sličnim zavođenjima, osim malobrojnih mu pristalica, „neupućenih” i „neznavenih”, kako to obično kaže mitropolit Amfilohije, protiv koga su, uglavnom, i usmereni ovakvi i slični zlobni napisi i izjave po masmedijima ove današnje „evropske Srbije”. A, bogami, i protiv sadašnjeg Svetog sinoda, pa i obraza i karaktera sve srpske jerarhije danas. Ljudi Božji, kao da se radi o „mafiji”, o „klanovima”, o zaverama i zaverenicima iz nekog filmskog ili političkog „andergraunda”, gde se svaka šuša i tmuša „natresa” nad sirotinjom rajom, što rekao naš narod! Ali, istina je ono što je rekao apostol Pavle: „Cilj zapovesti Božije – i svih i svega u Crkvi – jeste: ljubav od čista srca, i savesti dobre, i vere nelicemerne, od čega neki odstupiše i skrenuše u sujetoslovlje). Želeći da budu učitelji zakona, ne razumeju ni šta govore ni šta tvrde” (1 Tim.1,7).

Nažalost, u takve se ovakvim tekstom svrstao i g. Miodrag Petrović.

Napomena

Pošto je u nekim medijima pomenuto i moje ime, kako sam, navodno, „zahtevao ostavku” Svjatjejšeg patrijarha Pavla, istina je samo to da sam mu, u sinovskoj ljubavi i poštovanju, predao u ruke smireno pismo saveta, po Preobraženju 2006. godine, a pre oktobarskog Sabora u Žiči (povodom 800 godina), kao podsećanje Starca na primer povlačenja svetog Save Žičkog i Svesrpskog. A i zbog njegovog prihvatanja mojeg (zbog lomljenja vrata sebi) povlačenja – po ugledu na svetog. Grigorija Bogoslova i Svetog Savu.

I još nešto: g. M. P. tvrdi da episkop koji „podnese ostavku – nije više episkop”! Ali, veleučeni samo svoj „savetnik i stručnjak” ne zna ili neće da zna da je sveti Grigorije i posle povlačenja iz Carigrada episkopovao još skoro dve godine u Nazijanzu, dok nije od episkopâ izmolio da mu za naslednika u Nazijanzu bude izabran Evlalije (383).

To je istorija, to priroda i organizacija Crkve Pravoslavne, rukovođene i nadahnjivane Svetim Duhom Utešiteljem, a ne farisejsko bukvojedstvo ozlojeđenih, pa kamufliranih ljudi, poput g. M. Petrovića, kome ponavljamo reči Svetog apostola: „Slovo ubija – čak i kad bi bilo ’slovo kanona’”, a ni to kod M. P. nije! – a Duh oživljuje”(2 Kor. 3,6). Da li g. Miodrag Petrović veruje u prisustvo i dejstvo Duha Svetog i u ovakvoj Srpskoj svetosavskoj crkvi, pre svega u njenoj bogočovečanskoj liturgiji, pa otuda i u jevanđelskoj misiji u ovom i ovakvom narodu na ovim krsnovaskrsnim prostorima, gde zajedno rastu trnje i božuri, ili, po Jevanđelju, pšenica i kukolj? Ali samo se božuri unose u Gračanicu, a samo čista pšenica u riznice Carstva Božijeg.

Episkop Atanasije,
umirovljeni hercegovački,
manastir Tvrdoš

[Politika, 11.11.2008]