Politikina poslanica mitropolitu

Već gotovo dve decenije, predbožićni brojevi srpskih dnevnih novina veoma liče jedni na druge. Uvek je tu božićna poslanica srpskog patrijarha, nađe se obično i neki autorski tekst, ili intervju sa poznatim crkvenim velikodostojnikom, obavezno je ukazivanje na značaj Božića kao „najradosnijeg hrišćanskog praznika“ i kratko podsećanje na božićne običaje i rituale.

Božićni dvobroj ovogodišnje Politike, međutim, dramatično je odstupio od tog uobičajenog obrasca. Na udarnom mestu, u formi redakcijskog komentara, Politika je objavila žestok napad, praktično pamflet protiv mitropolita Amfilohija. Iako je povod za tekst bila Amfilohijeva reakcija na reakciju čelnika islamske zajednice u Crnoj Gori povodom božićnih čestitki koje im se šalju, autor je u jednom kratkom tekstu uspeo da se sažeto i „duhovito“ osvrne na ukupan „lik i delo“ mitropolita crnogorsko-primorskog i zvaničnog zamenika srpskog patrijarha.

Pobrojani su razni mitropolitovi „gresi“, počev od svojevremene kritike Rolingstonsa, preko napada na B92 kao „najnecrkveniju televiziju na Balkanu“ (što je prilično blaga i nesumnjivo tačna kvalifikacija, ispod koje bi se, verujem, potpisalo i rukovodstvo ove medijske kuće), pa sve do nedavne „preporuke“ vladici Grigoriju da odustane od gostovanja na toj istoj televiziji. I na kraju mu preporučeno da ni slučajno ne pokušava da izgladi stvari sa kolegom iz islamske zajednice – jer bi mu se moglo dogoditi da u pomiriteljsku posetu krene „s pečenom gudom ispod miške“.

Tako je istoga dana kada je ispred SPC čitao božićnu poslanicu, Mitropolit sa stranica Politike dobio svojevrsnu poslanicu na svoj račun. Na stranu to što pravoslavlje ne poznaje instituciju nepogrešivih ljudi, a pogotovo je, grešna nam duša, takvih malo među pastvom i jerarsima SPC. Na stranu mitropolitove ljudske osobine, a pogotovo njegove političke procene, među kojima je sigurno bilo i diskutabilnijih od onih koje navodi revnosni autor Politikinog komentara. Na stranu sad pogotovo zamršeno teološko pitanje Isusovog statusa u okviru islamskog verovanja. Na stranu procena, tačnije, više osećaj toga da li je mitropolitu Amfilohiju trebalo da se upliće u ovu, u osnovi nevažnu priču sa čestitkama – mada se iz Politikinog komentara mogao steći pogrešan utisak kao da je te čestitke šefu Islamske zajednice u Crnoj Gori slao Amfilohije lično.

Nije baš uobičajeno da se u, takoreći, zvaničnim srpskim državnim novinama napada poglavar srpske pravoslavne crkve. A kada se to dogodi baš na Božić, odnosno Badnje veče, onda je reč o pravom i besprimernom skandalu, kakav se nije dešavao čak ni u vreme okupacije i onim „vunenim vremenima“ crkvenih progona i komunističkog jednoumlja. Uostalom, zamislite samo kakva bi se – s pravom – galama digla i koja bi sve NVO kuka i motika ustala da protestuje da se, kojim slučajem, baš na Kurbam-bajram u Politici pojavi tekst sa ovakvim napadom na Muamera Zukorlića, Adema Zilkića ili Muhameda Jusufspahića?!

Nije dobro ako je ovaj Politikin komentar deo šireg projekta pokušaja uključivanja srpske vlade u kampanju za izbor novog poglavara SPC. A ne valja ni ako je reč samo o višku revnosti kolegijuma, ili dela redakcije „najstarijeg srpskog lista“, koji su samostalno i bez naloga odozgo odlučili da se u tu kampanju za izbor patrijarha uključe. U svakom slučaju, ružno je – a čak više šteti nego što pomaže njihovom kandidatu. A da li, pak, pomaže „njihovoj stvari“ zavisi od toga kako tu njihovu „stvar“ shvatimo i definišemo. Ali, kako god je shvatili, teško da ona može biti srpska, hrišćanska i pravoslavna.