Pozdravna reč na otvaranju naučnog skupa "Delo Petra II Petrovića Njegoša"

Uvaženi gospodine Predsedniče Matice srpske,

uvaženi gospodine Ministre verâ u Vladi Republike Srbije,

poštovani članovi, saradnici i prijatelji Njegoševog odbora Matice srpske,

cenjeni učesnici ovoga naučnoga skupa o Njegošu i njemu u čast i spomen,

gospođe i gospodo,

braćo i sestre,

Imam prijatnu obavezu i posebnu čast da vas sve pozdravim, sa osećanjem iskrenog poštovanja i hrišćanske ljubavi, i da molitveno zaželim blagoslov Božji i uspešan rad Njegoševom odboru Matice srpske i, osobito, ovom časnom sabranju, prvom u nizu planiranih redovnih naučnih skupova posvećenih najvećem srpskom pesniku. Činim to u dvojakom svojstvu – kao zastupnik predsednika Njegoševog odbora, Njegoševog naslednika na katedri arhiepiskopa cetinjskih i mitropolita crnogorskih, Visokopreosvećenog vladike Amfilohija, sprečenog da danas bude ovde sa nama, i kao episkop ovoga grada i ove eparhije, odnosno crkvene oblasti.

Biće da nijedan srpski vladika posle Svetoga Save nije bio toliko hvaljen i slavljen kao Pustinjak cetinjski. Štaviše, u jednome je - on jedini u srpskom rodu i u srpskoj istoriji - i ispred Svetoga Save. Već čujem vaše nečujno, još neizgovoreno, začuđeno pitanje: u čemu to? Nažalost, ne u nečem pozitivnom i očekivanom nego u količini osporavanja i poricanja za koju su se neblagodarni i nesavesni među Srbima u 20. veku pokazali sposobnima i spremnima. Svetom Savi su, naime, osporavane i poricane i veličina, i svetost, i istorijske zasluge, ali se niko, koliko znam, nije dosetio da mu ospori pripadnost srpskom narodu ili porekne autentičnost verovanja i pravoslavnost učenja sadržanog u njegovim delima. Njegošu pak osporeno je sve što i Svetome Savi, ali dodatno i nacionalni identitet, kao i pravoslavni sadržaj teoloških, kosmoloških i antropoloških ideja u njegovim spevovima, naročito u Luči mikrokozma.

Dozvolite mi, molim vas, da ova dva tvrđenja ukratko obrazložim. Nedvosmisleno je jasan istorijski smisao stiha 2342 iz Gorskog vijenca:

Pleme vi se sve odreklo sebe!

To je prekor upućen poturicama, islamiziranim Srbima Crne Gore, Brdâ, Hercegovine. Ali ako taj stih protumačimo u smislu svojeobraznog proročanstva, u futurološkom smislu, onda on, primenjen na potomke Njegoševa naroda, može biti shvaćen kao prekor iz groba - ili, pre će biti, sa neba - svima onima koji se u ime svoga crnogorstva odrekoše Srpstva i čak mu, neki od njih, postadoše zakleti neprijatelji. Ono što je kod Njegoša jedno, u uzajamnom odnosu dêla i celine, to je kod njih rastavljeno i jedno drugom suprotstavljeno. Pa ni to im nije bilo dosta nego su pokušali da dokažu da oni bolje od samoga Vladike Rada znaju kojoj je on to naciji pripadao dok je u Luči spominjao

bogomrske srpske otpadnike;

zloća njima mrači ime Srba,

tartar im je nakaza malena,

ili dok je u Šćepanu Malom, kroz lik igumana Teodosija, kleo:

Svaki Srbin koji se prevjeri,

prosto vjeru što zagrli drugu,

no mu prosto ne bilo pred Bogom

što ocrni obraz pred svijetom,

te se zvati Srbinom ne hoće.

Ovo ti je Srbe iskobilo,

robovima tuđim učinilo,

ili dok je, u Gorskom vijencu, i tužio i kleo:

Srpskoj kapi svud ime pogibe,

(.....)

mlijeko ih srpsko razgubalo!

Na ovu žalosnu temu ne treba više trošiti reči. Potpuno je u pravu bio pokojni Lazo Kostić kada je pisao: „Dokazivati Vladičino Srpstvo, to bi isto bilo kao dokazivati da je apostol Pavle hrišćanin, da je Lenjin komunista, da je Pije XII katolik.”

Ali zato su neki, možda i mnogi, uporno pokušavali da dokažu da Njegoš, kad je već, silom prilikâ, bio krštena duša, pa još i vladika, ipak nije poznavao, pa valjda ni priznavao u potpunosti, učenje svoje, Pravoslavne Crkve. U pojedinim komentarima na Luču mikrokozma to je prosto-naprosto lajtmotiv. Čak ni mudra Isidora Sekulić, besumnje verna hrišćanka, nije imala dovoljno poznavanja Svetoga Pisma i pravoslavne teologije da bi bila u stanju da, bar ona, odoli iskušenju takve interpretacije bogoslovskih ideja Luče. Naprotiv, dozvolila je sebi iskaz po kojem „Vladika nije bio ni biblijski ni crkveni hrišćanin” nego malo panteist, malo mistik, a malo gnostik.

Suštinski korektiv profanih intelektualističkih tumačenja Njegoševe vere i teologije dao je svojevremeno sveti Vladika Nikolaj Velimirović svojom knjigom Religija Njegoševa, a u naše dane tim putem idu i neki drugi teolozi. Ali tu predstoji još mnogo istraživačkog truda. Lično sam uveren, na osnovu sopstvenog čitanja i razumevanja Njegoševe poezije, da se može i braniti i dokazati teza o njegovoj potpunoj crkvenosti i pravoslavnosti. Ako mi Gospod podari dovoljno života i zdravlja, a oslobodi me stalnih preokupacija izazovima spolja, poput još aktuelnog famoznog zakonskog projekta o zabrani diskriminacije i drugih, sličnih, smatraću da me učešće u radu Njegoševog odbora Matice srpske obavezuje na izradu studije o biblijskim motivima u Luči, odnosno o biblijskom nadahnuću Njegoševe teologije, kosmologije i antropologije.

Kad već pomenuh nacrt zakona o diskriminaciji, dodaću nešto naizgled šaljivo, a ustvari veoma ozbiljno. Vladika Rade je naš duhovni savremenik, a biće savremenik i onima koji će živeti i misliti i posle nas. Ipak, srećna je okolnost što nije i naš fizički savremenik. Jer, da jeste, po izglasavanju rečenog zakona u Skuštini prvi bi pao pod udar njegovih paragrafa i bio optužen kao zagovornik diskriminacije i netolerancije, a možda bi, štaviše, Pustinjak cetinjski završio svoj kratki život kao Pustinjak haški. Uostalom, zar već nije prozvučala i grozna rečenica o njemu kao genocidnom piscu?

Ne znam da li se ikad iko iz redova naše savremene progresivne, angažovane, proevropske i reformske inteligencije, odnosno unisone elite, zamislio nad Njegoševim stihovima:

Sve što blatnoj zemlji prinadleži,

to o nebu ponjatija nema.

Ili, još bolje, nad stihom:

Gleda majmun sebe u zrcalo.

A trebalo bi se zamisliti, itekako zamisliti. Ti stihovi govore i o našem pokoljenju, o nama za kojima i zvona zvone.

Budući pak da čitanju Njegoševih stihova neće posvetiti svoje dragoceno vreme oni među nama koji su toliko zagledani u vrtoglave visine naše svetle budućnosti da istoriju smatraju mrtvom i izlišnom, učinimo to barem mi koji, uprkos svemu, verujemo da bez prošlosti i sećanja nema ni sadašnjosti, a ni budućnosti, koji se čak usuđujemo da verujemo i u to da je Vladika Rade živ, da je tu, sa nama, i da se od njega imamo čemu učiti.

Čojstvu.

Neka nam u tome Bog pomogne!

Neka nam je srećan i blagosloven rad!

Novi Sad, Matica srpska, 20. i 21. marta 2009.