Stvaranje i delatnost Hrvatske pravoslavne crkve tokom Drugog svetskog rata

(Vestnik Cerkovnoй istorii, Moskva. 2006, N4 s. 221-262)

[Skraćeni tekst prevoda. Izostavljeni su delovi (*) koji se tiču isključivo Ruske zagranične crkve – u daljem tekstu RPCZ. Integralni tekst prevoda se može preuzeti OVDE – Word 273KB]

Ubrzo po slomu i okupaciji Jugoslavije, pod pokroviteljstvom Trećeg Rajha je stvorena takozvana Nezavisna Država Hrvatska (NDH). U tu državnu tvorevinu bile su uključene i velike oblasti Bosne, Hercegovine i Sandžaka, prevashodno naseljene pravoslavnim Srbima i bosanskim muslimanima. Po nemačkim podacima, broj stanovnika NDH je u leto 1941g. iznosio 6.300.000 ljudi (oko 40% celokupnog stanovništa Jugoslavije). Od tog broja, 1.925.000 su bili Srbi (31% stanovništva nove države), 3.300.000 Hrvati i 700.000 Bosanci [1]. Prema podacima Srpske Pravoslavne Crkve (SPC), na teritoriji NDH su se našle (u celini, ili delimično) 8 eparhija: Dabro-Bosanska, Zahumsko-Hercegovačka, Zvorničko-Tuzlanska, Banjalučka, Gornjo-Karlovačka, Pakračka, Zagrebačka i Beogradsko-Karlovačka, sa 2.450.000 vernika [2].

Na vlast u NDH su došle ustaše, vojno-politička profašistička organizacija, koju je 1929g. formirao sekretar Hrvatske Stranke Prava, Ante Pavelić. Karakteristike ove organizacije su bile teroristički metodi i rasistička ideologija koja je predviđala masovno uništavanje Srba, Jevreja i Cigana. Ustaše su 1934.g. ubile jugoslovenskog kralja Aleksandra I Karađorđevića i ministra spoljnih poslova Francuske Luja Bartua; ustaše su održavale bliske veze sa Abverom (nemačka vojno-obaveštajna služba) i sa IV Odeljenjem nemačke Glavne Uprave Državne Bezbednosti (RSHA).

Nemačka vojska je zaposela Zagreb 10. aprila 1941g., a istog dana je bilo proglašeno i stvaranje NDH (zvanično – 12. aprila). Za Poglavnika (vođu) te države je bio proglašen Pavelić. NDH je pristupila Trojnom paktu 15. juna, i postala vojni saveznik Nemačke. Nemci su u suštini bili gospodari u zemlji, okupirajući Zagreb i ostale najrazvijenije oblasti. U drugoj polovini 1941g. Pavelić je čak poslao manje hrvatske vojne formacije na sovjetsko-nemački front (oni su se borili npr. na Krimu).

Vlada koju su formirale ustaše težila je stvaranju “etnički čiste države“, uvela je antisrpsko zakonodavstvo zasnovano na nacističkoj politici prema Jevrejima. 30. aprila usvojen je zakon “O čistoti arijske krvi i časti hrvatskog naroda“. Još 24-25 aprila, hrvatske vlasti su izdale uredbe o zabrani upotrebe ćirilice i o posebnom oporezivanju Srpske Patrijaršije. Srbi su 8-10 maja iseljeni iz centra Zagreba na periferiju (u delove koji su pre toga bili izdvojeni za Jevreje – tj. u geto), i zabranjeno im je izlaženje iz stanova posle 6 sati uveče.

Sve pravoslavne škole i dečija zabavišta su zatvoreni 3. juna, a 26. juna je naređeno da Srbi na rukavima nose traku sa slovom “R“ (pravoslavac). Termin “srpska pravoslavna vera“ je bio zabranjen 18. juna i zamenjen terminom “grko-istočna vera

Sve pravoslavne škole i dečija zabavišta su zatvoreni 3. juna, a 26. juna je naređeno da Srbi na rukavima nose traku sa slovom “R“ (pravoslavac). Termin “srpska pravoslavna vera“ je bio zabranjen 18. juna i zamenjen terminom “grko-istočna vera“, imovina Beogradsko-Karlovačke Mitropolije je konfiskovana 20. septembra 1941g.; a 4. aprila 1942g. je svim pravoslavnima bilo zabranjeno da u crkvenom životu koriste julijanski kalendar; srpska imena su menjana u hrvatska, itd. U cilju uništenja jedinstvene crkvene organizacije još je u leto 1941g. bilo zabranjeno da crkvene opštine održavaju veze sa Srpskom Patrijaršijom [3].

25. februara 1942g., u svom programskom govoru u Državnom Saboru, ministar pravde i vera, M.Puk je izjavio da se u zemlji zvanično priznaju samo 3 veroispovesti: katolicizam zapadnog ili istočnog (unijati) obreda, islam i evangelizam. Ministar je na sledeći način prokomentarisao postojanje pravoslavaca u Hrvatskoj: „Što se grko-pravoslavne crkve tiče, pojašnjavam da se u Hrvatskoj ova konfesija ne proganja, ali da Srpska Pravoslavna Crkva ne može biti priznata. Pravoslavna crkva u svojoj celini poznata je jedino kao organ odgovarajućih državnih vlasti, bez ikakve slobode, i u njenim organizacijama dominiraju mirjani. Odobravanje postojanja SPC u [našoj] zemlji bi predstavljalo pružanje državno-pravne baze vladi Srbije na teritoriji Hrvatske, što [hrvatska] država ne može dozvoliti. Što se grko-pravoslavnog stanovništva tiče, poznato je da se ono pojavilo na teritoriji Hrvatske tek posle turskog osvajanja. Deo katoličkog stanovništva, naročito u jugoistočnoj Hercegovini i Južnoj Bosni, kao i u drugim oblastima Bosne, Srijema i Slavonije bilo je u XVI-XVII veku pod terorom grko-pravoslavnog sveštenstva, i uz podršku Turaka prekršteno, što priznaju i srpski istoričari. Zbog toga, hrvatska vlada pomaže vraćanje tih grko-pravoslavnih stanovnika u veru njihovih predaka, čime će biti uspostavljeno jedinstvo hrvatskog naroda u oblasti u kojoj je bilo nasilnički oslabljeno. Ko ne priznaje ovu istorijsku činjenicu, može da napusti državnu teritoriju“. Po mišljenju načelnika nemačkog odseka propagande “S”, Jugoistoka Evrope, Liperta, hrvatske vlasti su na taj način suštinski izjednačile Srbe sa Jevrejima, Ciganima i komunistima [4].

Katolička crkva je u NDH dobila izuzetno privilegovan položaj, pa je zbog toga aktivno potpomagala novi režim. Zagrebački nadbiskup Ludvig (Alojzijus) Stepinac je u početku smatrao nesrećom vezu NDH sa Trećim Rajhom, prema čijem sekularnom režimu je gajio odvratnost. Nadbiskup je, takođe, “oplakivao“ Dalmaciju koja je pripala Italiji – ali je, ipak, čestitao ustaškoj vladi stvaranje nezavisne NDH i učinio zvaničnu posetu Paveliću. Nadbiskup je 28. aprila izdao poziv svim katoličkim sveštenicima da sarađuju sa Pavelićevom vlašću. I svi ostali katolički arhijereji NDH su 4. maja izdali odgovarajuće pozive, a neki od njih – kao npr. sarajevski nadbiskup Janko (Šarić) su ustašama pružali još jaču podršku nego Stepinac [5].

U maju 1941g., tokom privatne audijencije papi Piju XII u Rimu, Pavelić je uspeo da od Vatikana dobije de facto priznavanje [NDH]. Papa je 13. juna imenovao dominikanca Josipa Ramiro Markonea za apostolskog izaslanika u Hrvatskoj – ovaj je boravio u Zagrebu od 5. avgusta 1941g., pa do kraja rata. Arhiepiskop Stepinac je počastvovan trostrukom audijenijom kod pape – 1941g., u aprilu 1942g., i u maju 1943g., a početkom 1942g. papa Pije XII je Stepinca imenovao apostolskim vikarom u NDH. Pa ipak, Vatikan nije zvanično priznao nezavisnost te zemlje [6].

Odmah po dolasku Vermahta, od kraja aprila 1941g., ustaše su počele sa ubijanjima i progonima Srba. Nemački istoričari, L. Hori i M. Broscat s pravom beleže: „Uprkos propagandističkim izjavama da je najveći deo pravoslavnog stanovništva u NDH hrvatsko po narodnosti, ono je velikim delom postalo žrtva fanatične osvete. Ustaško grabljenje vlasti i stvaranje ustaških organizacija u zemlji se posvuda pretvorilo u produžni ustanak protiv Srba. U njemu je prema pravoslavnom srpskom “starijem bratu“ došlo do izliva mržnje koja se nakupila kod vođa ilegalnih ustaša u jugoslovenskim zatvorima i u emigraciji do 1941g“ [7].

Početak ustaških represija je bio u potpunosti odobren od strane nacističkog rukovodstva. Hitler je 16. maja sa odobravanjem govorio o težnjama za „smanjivanje preterano velike srpske manjine u Hrvatskoj“, ukazujući ministru spoljnih poslova Ribentropu na mogućnost da se umesto Srba prognanih iz Hrvatske, u nju deportuje oko 200.000 Slovenaca iz Donje Štajerske i Južne Karintije, gde je bio u toku proces germanizacije. Za vreme sastanka sa Pavelićem, 6. juna u Berghofu, Hitler je izneo taj plan i preporučio: „Ako hrvatska država stvarno želi da bude dugovečna, ona mora tokom 50 godina da sprovodi politiku nacionalne netrpeljivosti“. Na taj način, firer je u suštini odobrio masovno uništavanje Srba [8]. Ubrzo po poglavnikovom povratku, 22. juna, hrvatski ministar prosvete Mile Budak (docniji poslanik u Berlinu) je na javnom zboru rekao da će jedna trećina Srba biti deportovana iz zemlje, druga trećina pobijena, a preostala trećina obraćena u katoličanstvo i tako “ohrvaćena“. Usto, Budak je naglasio: „da je svaki Hrvat na prvom mestu iskreno verujući katolik“ [9].

Masovna deportacija Srba je otpočela ubrzo po završetku nemačko-hrvatske konferencije u Zagrebu, 4. juna 1941g. Šef nemačke Glavne Uprave Državne bezbednosti, Hajdrih, je 26. septembra telegrafisao Ribentropu da je iz Hrvatske u Srbiju deportovano 118.000 ljudi. Uz to, do jeseni 1941g., 11.250 Srba je bilo zatvoreno u logore za kasnije poterivanja. Nasilno proterivanje Srba se i nadalje nastavljalo, mada su Nemci posle 31. oktobra 1941g. pokušavali da ga smanje. Tako je – kada je načelnik hrvatske poljske komandature Zagreba sredinom avgusta 1942g. molio nemačku administraciju za pomoć radi progona u Srbiju 12.000 – uglavnom žena i dece, nemački komandant je reagovao odbijanjem, uz obrazloženje da se u Srbiji već nalazi 400.000 deportovanih i izbeglica iz Hrvatske, pa nema mesta za razmeštaj novih. Usto je izjavio da je spreman da prima individualne prijave [10].

Nadbiskup Stepinac, koji se najnegativnije odnosio prema pravoslavlju, aktivno je pomagao i olakšavao prevođenje Srba u katoličanstvo i unijatstvo. Još pre sloma Jugoslavije, 27-28. marta 1941g., u svoj dnevnik je zapisao: „Duh Bizanta, tj. Istočne Pravoslavne Crkve – to je nešto tako užasno, da samo Svemogući i Sveznajući Bog to može da istrpi. Šizma Istočne Pravoslavne Crkve – najveće prokletstvo Evrope, skoro da je gore i od protestantizma“

Nadbiskup Stepinac, koji se najnegativnije odnosio prema pravoslavlju, aktivno je pomagao i olakšavao prevođenje Srba u katoličanstvo i unijatstvo. Još pre sloma Jugoslavije, 27-28. marta 1941g., u svoj dnevnik je zapisao: „Duh Bizanta, tj. Istočne Pravoslavne Crkve – to je nešto tako užasno, da samo Svemogući i Sveznajući Bog to može da istrpi. Šizma Istočne Pravoslavne Crkve – najveće prokletstvo Evrope, skoro da je gore i od protestantizma“ [11]. Sa ovim stanovištem su se slagali i neki drugi katolički biskupi u Hrvatskoj. Tako je mostarski biskup Mišić pisao Stepincu u novembru 1941g. da pod uslovom umešnog prevođenja u katolicizam, broj katolika može, kao minimum, biti povećan za 600.000; naročito u Bosni i Hercegovini njihov broj treba uvećati sa 700.000 na 1.300.000. Katoličke novine “Nedelja“ je 6. juna 1941g. pisala: „Hrist i ustaše, Hrist i Hrvati marširaju kroz istoriju zajedno... nove ustaše – Hrvati pripadaće Hristu i nama, i nikome više“. U izveštaju svojoj komandi, 26. aprila 1942g., nemački kapetan iz Zagreba, A.Hefer kaže: „Nosilac ustaškog pokreta u Bosni i Hercegovini je isključivo katolička Crkva... Još aktivnije nego biskup Šarić u Sarajevu, u Bosni i Hercegovini kao rukovodioci ustaškog pokreta deluju sveštenici i fratri franjevačkog reda kojima je u zadatak dato uvlačenje stanovništva u katoličanstvo.“ [12]

Hrvatske vlasti su na sve načine pomagale katoličenje pravoslavnih. Na čelu specijalne državne komisije koja je od novembra 1941g. radila na sprovođenju konvertiranja je u početku bio lični Pavelićev kapelan, franciskaski sveštenik Dionisije Juričev (koji je pre toga radio u ministarstvu pravde i vera), a posle njegove smrti u 1943.g., drugi franciskanski (poglavnikov čovek od poverenja, koji je bio i) sveštenik ustaša, načelnik verskog odeljenja Radoslav Glavaš. Tokom 1941g., prekršteno je oko 100.000 Srba (te akcije su najaktivnije sprovođene tokom maja-septembra). Privremeno se usporivši u prvoj polovini 1942g., pokatoličavanje se kasnije ponovo aktiviralo. Prema izveštaju nemačkog poslanstva u Zagrebu svojim pretpostavljenima (26. oktobra 1942g.), u okolini Slavonskog Broda, primoravali su pravoslavno stanovništvo da se pokatoliči, a one koji bi se protivili zatvarali su u koncentracione logore uz konfiskaciju imovine. U Bosanskom Brodu je 17. oktobra 1942g. izdata naredba o promeni vere pravoslavnog stanovništva. U tom cilju, u lokalnoj katoličkoj crkvi, sveštenik S. Košić je uz pomoć ustaša izvršio masovno pokrštavanje Srba....[13]. U drugom izveštaju nemačkog poslanstva, od 22. oktobra 1942g. pisano je o masovnom učešću nižih članova katoličkog klera, a naročito franjevaca u neprijateljskim akcijama protiv pravoslavlja. Pritom, daleko od toga da su se svi slagali sa pokrštavanjem – neki su smatrali takvu praksu štetnom. Po izveštaju nadbiskupa Stepinca rimskom papi, do 8 maja 1944g., u katoličanstvo je prešlo 240.000 Srba. Drugi izvori – i oni SPC govore o otprilike 350.000 konvertiranih tokom celog ratnog perioda (posle maja 1945g., većina njih se vratila u pravoslavlje). Pojedini katolički sveštenici, u želji da spasu Srbe od smrti , izdavali su svedočanstva o pokrštavanju bez obavljanja odgovarajućih sv. Tajni, ali takvih slučajeva verovatno nije bilo mnogo [15].

Još je nekoliko hiljada Srba, u želji da izbegnu smrt prešlo u unijatstvo, jer je u Hrvatskoj postojala mala Križevačka eparhija sa centrom u Zagrebu, na čijem čelu je stojao pronemački član Hrvatske narodne stranke Janko Šimrak. Naprimer, u Sarajevu, gde je do rata živelo 15-20 porodica unijata – Ukrajinaca iz Galicije, ustaše nisu posle ubistava srpskih sveštenika porušili srpsku katedralnu crkvu, nego su je predale unijatskom svešteniku, ocu Biljaku, koji je u tu svrhu doputovao u Sarajevo. Vatikan nije sa odobravanjem gledao na nasilni karakter pokatoličavanja, ali je priznavao njegovu korist za znatan deo pravoslavnog stanovništva, jer je prelaz u katoličanstvo predstavljao izvesnu zaštitu od progona [16].

Pavelićeva vlast je muslimane smatrala Hrvatima koji su prihvatili islam, tj. “hrvatskim narodom po krvi“. Ustaše ih nisu progonile i u ratnim godinama je u Zagrebu bila čak i izgrađena džamija. Zbog toga je znatan deo muslimana pomagao ustašama u borbi protiv Srba. Poznati su i izvesni slučajevi da su muslimanski duhovnici ubijali pravoslavne. Pod nemačkom komandom je 1943.g. formirana bošnjačko-muslimanska SS divizija, ali je deo muslimana aktivno učestvovao i u partizanskom pokretu.

Pokolj bi tekao po sledećem scenariju: Dolazile bi ustaše i sakupaljale sve Srbe. Onda bi im naređivali da pređu u katoličanstvo. Onima koji bi to odbijali – a takvi su bili u većini, naređivali bi da se okupe u lokalnoj crkvi. Zatim bi ih zatvarali u crkvu i palili je. Na taj način je po srpskim selima postradala masa srpskih pravoslavnih muškaraca, žena i dece

Masovne represije su počele u junu 1941g. Ponekada su pravoslavni hramovi postajali mesta za masovna ubistva srpskog stanovništva. Istoričar I. Vertc je napisao: „U mnogim selima, pokolj bi tekao po sledećem scenariju: Dolazile bi ustaše i sakupaljale sve Srbe. Onda bi im naređivali da pređu u katoličanstvo. Onima koji bi to odbijali – a takvi su bili u većini, naređivali bi da se okupe u lokalnoj crkvi. Zatim bi ih zatvarali u crkvu i palili je. Na taj način je po srpskim selima postradala masa srpskih pravoslavnih muškaraca, žena i dece.“ [17]. U izveštaju nemačke službe bezbednosti (SD) od 25. jula 1941g. se navodi nekoliko karakterističnih slučajeva, uz primedbu da ponekada čak ni pristanak na pokrštavanje nije Srbe spasavao od smrti. Tako su se npr. u reonu sela Glina (Hrvatska), ustaše obratile seljacima koji su se od njih razbežali po šumama sa obećanjem potpune slobode za one koji pređu u katoličanstvo. Međutim, oko 250 njih koji su se odazvali i došli u mesnu pravoslavnu crkvu, bili su probodeni oštrim kocima i tako zakovani za zemlju, a zatim pobijeni. U okolini Doboja, represije su počele u junu hapšenjem i streljanjem pravoslavnih sveštenika. U okolini Plitvičkih jezera, već su krajem juna bili srušeni pravoslavni hramovi u 8 naselja. U Berniću, kao i u Glini, srpske crkve su korišćene kao tamnice i mesta za pogubljenja, itd [18]. O takvim slučajevima je pisao i arhimandrit Ioann (Šahovskoj), pozniji San-Franciski arhiepiskop Američke Pravoslavne Crkve, koji je za vreme rata služio u Berlinu: „ Član crkvenog saveta moje berlinske crkve je bila pravoslavna Srpkinja Dušanka Š., supruga profesora Berlinskog Univerziteta. Njen otac, stari pravoslavni protojerej, je živeo kao penzioner u jednom od hrvatskih gradića. Kada je u toj zemlji počeo pogrom pravoslavnih, starcu je bilo naloženo da pređe u rimokatolicizam, ili da izgubi svu imovinu i bude prognan iz naselja i zemlje. Tih dana su hiljade pravoslavnih Srba bile mučene i ubijane. Porušeno je mnogo crkava. Tada su mnogi popunili redove komunista-partizana“ [19]. Ubrzo se kritika takve politike pojavila čak i u informacionim saopštenjima nemačkih službi. Tako se, u izveštaju nemačkog kapetana Hefera iz Zagreba od 27. avgusta 1941g. o političkoj situaciji u Hrvatskoj kaže, da su ustaše već ubile 200.000 Srba i da takva nerealna politika izaziva neraspoloženje stanovništva prema Vermahtu i povećava pokret otpora Srba [20].

Prema podacima SPC, ustaše su tokom rata u NDH ubili oko 750.000 ljudi. Episkop Nikolaj (Velimirović) je te mučenike upisao u crkveni kalendar za 31. avgust, kao „ sedamsto hiljada postradalih za pravoslavnu veru od ruku rimskih krstaša i ustaša za vreme II Svetskog rata. To su pravi novi srpski mučenici“ [21].Istina, većina savremenih istraživača ukazuje na manji broj ubijenih: hrvatski naučnik V. Zerjavić je pisao da je tokom celog ratnog perioda poginulo 530.000 Srba, po mišljenju nemačkog istoričara L. Štajnorfa - 500.000, a još jedan hrvatski istraživač, J. Batelja je pisao o 488.000, srpski istoričar B. Kosović o 487.000, a engleski istraživač M. Almond je pokazivao da su ustaše ubile oko 325.000 Srba, od čega u po zlu poznatom koncentracionom logoru Jasenovac 60.000 [22]. Treba zabeležiti da su i u tom logoru Srbe primoravali da prelaze u katoličanstvo, a one koji bi odbili ubijali bi posle okrutnih mučenja, kao npr. svetog starca Vukašina (u Jasenovcu su takođe ubijene hiljade Hrvata antifašista, Jevreja i Cigana).

Prema podacima SPC, ustaše su tokom rata u NDH ubili oko 750.000 ljudi. Na teritoriji NDH, od oko 700 pravoslavnih sveštenika i monaha progonjeno je 577, a od njih 217 ubijeno, 334 deportovano u Srbiju, 3 uhapšena, 18 je pobeglo od progona, a 5 je umrlo posle mučenja. Ubijeni su i skoro svi srpski arhijereji

Prema podacima SPC, na teritoriji NDH, od oko 700 pravoslavnih sveštenika i monaha progonjeno je 577, a od njih 217 ubijeno, 334 deportovano u Srbiju, 3 uhapšena, 18 je pobeglo od progona, a 5 je umrlo posle mučenja. Ubijeni su i skoro svi srpski arhijereji: mitropolita Dabro-Bosanskog Petra (Zimonjića) koji je uhapšen 12. maja, i episkopa Gornje-Karlovačkog Savu (Trlajića), uhapšenog 17. jula, ustaše su streljali tokom leta 1941g., episkop Banjalučki (diplomirao na Moskovskoj Duhovnoj Akademiji) Platon (Jovanović) je ubijen 25. maja 1941g., posle okrutnog mučenja (odsekli su mu nos i uši, iskopali oči, a na grudima mu zapalili vatru) [23]. Mitropolit Zagrebački Dositej (Vasić) – diplomirao na Kijevskoj Duhovnoj Akademiji, bio je zatvoren u Zagrebu, gde su ga zverski tukli. Zatim su ga, na samrti, dopremili u manastir Vavedenje u Beogradu, gde je vladika, ne dolazeći svesti, preminuo 13. januara 1945g. Ustaše su iz njihovih eparhija izgnale i u Srbiju prognale episkopa Zvorničko-Tuzlanskog Nektarija (Krulja) i episkopa Zahumsko-Hercegovačkog Nikolaja (Jokanovića), a episkop Nikolaj je u Srbiji kasnije umro od posledica [ustaškog] premlaćivanja. Na prvom sastanku Srpskog Sinoda posle početka okupacije, ujesen 1941g., episkop Nektarije je bio imenovan za administratora 4 eparhija koje su ostale bez sopstvenih arhijereja: Dabro-Bosanske, Banjalučke, Pakračke i Zagrebačke [24]. Skoro svi pravoslavni manastiri i većina crkava bili su zatvoreni, 17 obitelji i 255 hramova je bilo srušeno ili ozbiljno oštećeno, mnogo oskrnavljeno, predato katolicima ili unijatima. Na teritoriji Bosne i Hercegovine je radilo posebno odeljenje za rušenje srpskih crkava. Tokom celog ratnog perioda, srpska pravoslavnima katedralna crkva u Zagrebu je ostala zatvorena [25].

Neki detalji uništavanja srpskih svetinja od strane ustaša su u svojim izveštajima Prvojerarhu RPCZ Anastasiju (Gribanovskom) navodili vojni sveštenici Ruskog Korpusa na teritoriji Jugoslavije. Tako je jeromonah Viktorin (Ljabah), 25. februara 1945.g. napisao vladici da su u pravoslavnoj crkvi u selu Mirkovci (Hrvatska) ikone bile oštećene udarcima, sve odežde iscepane na komade, crkvene knjige su ležale „iscepane napolju i bile upotrebljavane za potrebe domaćinstva“, ostale stvari su bile ili uništene ili neupotrebljive, a o svešteniku meštani nisu mogli ni da maštaju. Slično je mitropolitu Anastasiju pisao 1945.g. jeromonah Nikodim (Nagajev) o pravoslavnom hramu bosanskog gradića Žepče. Ta crkva je bila zatvorena od proleća 1941g.; Ispočetka je u njoj bila nemačka kasarna, zatim bioskop, a najzad ustaška kasarna, „sveštenik je nestao bez traga“

itd. [26].

Zeško je stradao i „srpski Sion“ – čuvena Fruška Gora, sa 12 manastira i duhovnim centrom Srpske patrijaršije, gradom Sremski Karlovci. Još pre početka rata, Rus – bibliotekar Patrijaršijske biblioteke – najstarije biblioteke Srbije, osnovane krajem XVII veka, zajedno sa nastojateljem manastira Krušedol je predložio projekt prevoza najdragocenijih knjiga i predmeta crkvenog muzeja u Beograd, ali – patrijarh Gavrilo i Sinod, nažalost, nisu prihvatili taj predlog, ne verujući da bi nemačke snage mogle zauzeti Srem. Kao posledica toga – Nemci i ustaše su opljačkali unikatne crkvene dragocenosti, uništen je muzej u Krušedolu (gde je sahranjen i srpski kralj Milan). Teško je stradala i biblioteka Patrijaršije – ustaše koje su je okupirale, htele su da spale knjige. Jedino zahvaljujući zauzimanju naučnika i kulturnih radnika iz Zagreba, fondovi biblioteke su uglavnom bili spaseni i posle kraja rata prevezeni u Beograd [27].

Muški manastir Vavedenje, osnovan još u XIV v. je 1941g. opljačkan i ostao pust do 1953g. U proleće 1941g. nestala je i poznata bogoslovija Sv Save u Sremskim Karlovcima, gde su od 1920 – do 1940-tih godina predavali ruski sveštenici Ioann Sokalj, Vasilij Vinogradov, Tihon Troicki, Boris Volobujev, Nil Sofinski, Boris Selivanski, Nil Malahov, profesori i predavači N.G.Doriomedov, F.F.Balabanov, V.A.Rozov i dr. Zgradu bogoslovije su zauzele ustaše 17. aprila,a posle – krajem juna, nemačka vojska, a njenog rektora su tada prognali u Srbiju. U Sarajevskoj bogosloviji, gde je tada predavao sveštenik Boris Selivanovski, smestila se nemačka jedinica 16. aprila, a od 23. juna je tamo bio logor interniranih Srba. 20. jula su rektora prognali u Srbiju, a imovinu i biblioteku su razgrabile ustaše [28]. Iz zatvorenih fruškogorskih manastira su 14. aprila prenete u Beograd mošti svetih kneza Lazara, cara Stefana Uroša i srpskog despota Stefana Štiljanovića (iz manastira Šišatovac). Po dopremanju u Beograd, mošti su tri puta obnesene oko katedralnog hrama sv. Arhangela Mihaila i postavljene u njemu na postolju. Sledećeg dana, zamenik srpskog patrijarha, mitropolit Josif u sasluženju sa episkopom Damaskinom i prvojerarhom RPCZ mitropolitom Anastasijem je pred njima obavio svečano molepstvije, kome su prisustvovali članovi srpske vlade na čelu sa M. Nedićem i brojni vernici [29].

Pravoslavni hramovi su često služili kao mesta krvavih likvidacija vernika. Prema svedočenju episkopa Grigorija „nizvodno, Savom su plovili leševi izmučenih Srba i to u tolikom broju, da se ponekada zaustavljao i brodski saobraćaj“

Kako je već rečeno, pravoslavni hramovi su često služili kao mesta krvavih likvidacija vernika. Prema svedočenju episkopa Grigorija (Grabbe), „nizvodno, Savom su plovili leševi izmučenih Srba i to u tolikom broju, da se ponekada zaustavljao i brodski saobraćaj“[30]. Teško je i pisati o tako zapanjujućoj svireposti. A treba, s tugom, konstatovati da su u proganjanju Srba aktivno učestvovali katolički sveštenici. U februaru 1942g., bivši jugoslovenski ministar, katolik P. Grizogono je uputio pismeni protest nadbiskupu Stepincu: „Naša katolička crkva je dvojako učestvovala u tim zločinima – gorim no u neznabožaca – ali, što je još užasnije, katolički sveštenici su postajali komandanti logora i davali naređenja za to, ili nisu sprečavali ta divljačka mučenja, ubistva i zverstva nad krštenim ljudima. Jedan katolički sveštenik je prerezao grlo srpskom pravoslavnom svešteniku.... Biskupi se [s tim] slažu – bar svojim nemešanjem.... Jedan biskup se otvoreno podsmevao sudbini nevinih srpskih hrišćana, koji su stradali gore nego Jevreji u Nemačkoj. Ja ovo pišem da spasem svoju dušu i da Vama pružim priliku da spasete i svoju“ [31]. Sam Stepinac je, po nekim svedočenjima, pokušavao da se prekinu masovna ubistva, shvatajući da ona diskredituju proces “dobrovoljnog“ prelaza Srba u katoličanstvo. Nadbiskup je više puta pisao hrvatskom rukovodstvu, protestujući protiv ubistava Srba, a u junu 1943g. je čak i javno istupio protiv nezakonitih proganjanja pravoslavnog stanovništva NDH [32]. U pojedinim slučajevima, katolički sveštenici su pomagali pravoslavnima da se spasu od pogibije. U aprilu 1942g., rimski papa je, posle referata katoličkog beogradskog nadbiskupa uputio u Srbiju 10.000 dolara kao pomoć pravoslavnim izbeglicama iz Hrvatske. Međutim, u celini – katolička crkva se nije javno izjasnila protiv genocida nad Srbima. Kako ispravno zaključuje nemački naučnik T. Bremer: „očigledno je za katoličku jerarhiju preimućstvo privilegovanog položaja crkve u NDH imalo veću važnost od potrebe da se zauzmu za nekatoličke građane te države“ [33].

U početku, progoni su pogodili i ruske emigrante. Ustaše su izjednačavale Srbe sa pravoslavljem; ako bi ovi pod pretnjom smrti prelazili u katoličku ili unijatsku crkvu, više ih ne bi progonili. Već u aprilu 1941g., lokalne hrvatske vlasti su sva ograničenja koja su pogađala Srbe, proširili i na Ruse. Istina, 31. maja je usledio ukaz ministarstva unutrašnjih poslova koji je pojašnjavao: „mada su Rusi pravoslavni, oni ne podležu podležu ograničenjima koja važe za Srbe“ [34]. Ali, u praksi taj progon se nastavljao tokom još skoro cele godine. Neki ruski crkveni radnici su hapšeni. Tako je u aprilu 1941g., u Sremskim Karlovcima uhapšen bivši sekretar srpskog patrijarha Varnave, bibliotekar patrijaršijske biblioteke, V.A.Majevski. Ostao je u zatvoru nekoliko meseci, a onda oslobođen uz nalog da ne napušta Sremske Karlovce i svakodnevno se javlja policiji radi registracije (Majevski je uskoro tajno otputovao u Beograd). Starešina zagrebačke [ruske] crkve, sveštenik Serafim Kupčevski je 1941g. iz zatvora vršio trebe vernicima, po ukazu srpskog arhijerejskog namesnika N. Vitkovića (koji je takođe bio zatvoren). Sveštenik Grigorij Križanovski, koji je služio u banjalučkom hramu je, zbog nelojalnosti prema katoličkoj crkvi i odbijanja da u nju pređe, bio u leto 1941g. interniran i prognan u Srbiju, itd. [35].

(*)

Arhiepiskop Jekaterinoslavski i Novomoskovski Jermogen (Maksimov), član Arhijerejskog Sinoda RPCZ (prim. prev.: u daljem tekstu: Germogen, jer ga tako i u Istoriji SPC beleži Đ.Slijepčević), živeo je u srpskom manastiru Grgeteg i ustaše su ga u Sremskim Karlovcima nakratko uhapsile, a zatim primorale da pređe u Hopovo. Drugi istaknuti vladika, član i sekretar Arhijerejskog Sinoda, arhiepiskop Kurski i Obojanski, Feofan (Gavrilov), koji je iz svoje eparhije odvezao i preneo u inostranstvo glavnu svetinju ruskog rasejanja – čudotvornu Kursku Korensku ikonu Majke Božije, živeo je do rata u manastiru Rakovica, ali je ujesen 1941g., takođe bio primoran da se preseli u Hopovo. Tamo se preselilo i 8 monaha iz Miljkova. Jedan od njih, budući arhiepiskop Antonij (Medvedev), kasnije se sećao: „Naše monaško bratstvo su iz Miljkova prebacili u drugi manastir. Među srpskim partizanima bilo je različitih grupacija: osim pravoslavnih, koji su se borili protiv fašističkih osvajača, bili su i komunisti, koji su nam bili pretnja. Naš iguman nas je sakupio i rekao da se u slučaju potrebe moramo braniti sa oružjem u rukama. A ja, otac Feofan i otac Serafim, budući podvižnik na Karuli (Sv. Gora), smo bili jeromonasi. Iguman je kazao da oni koji se ne slažu s tim, mogu da s njegovim blagoslovom napuste manastir. Ja i otac Serafim Karulski smo rekli da se ne slažemo, i tako smo otputovali iz manastira u Beograd i našli se kod prvojerarha RPCZ, mitropolita Anastasija“ [38].

(*)

U novinama "Pravoslavnaя Rusь", od 25. septembra 1941g., pisalo je: "Svi pravoslavni u Hrvatskoj su jedno vreme bili primorani da na rukavu nose belu traku. To čak ni Jaroslavski nije mogao da smisli"

U novinama "Pravoslavnaя Rusь", od 25. septembra 1941g., pisano je : „Svi pravoslavni u Hrvatskoj su jedno vreme bili primorani da na rukavu nose belu traku. To čak ni Jaroslavski [predsednik Saveza ratobornih bezbožnika SSSR – M.Š.] nije mogao da smisli. Izgleda da je sada ta naredba ukinuta. Sve te mere su svojom oštricom bile uperene protiv pravoslavnih Srba u Hrvatskoj, ali su uzgred zahvatile i Ruse, koji nikada Hrvatima ništa nisu skrivili. Sve je to jako žalosno, jer je teže trpeti pritiske od braće – hrišćana, nego od bezbožnika – komunista“ [41].

(*)

Ruski duhovnici su davali izjave o neophodnosti obustavljanja istrebljenja Srba. Arhimandrit Ioann (Šahovskoj) se kasnije sećao: „Pokušao sam za vreme rata da preko bavarskog kardinala Faulhabera obavestim Vatikan o početku progona pravoslavne crkve u Hrvatskoj i o mučeništvu Srba... Imao sam pouzdane podatke o pogromu nad pravoslavnim sveštenicima i crkvama u novostovorenoj hrvatskoj državi. Hrvati su ubijali, i proganjali pravoslavne Srbe iz njihovih naseobina – a u tome, što sa tugom govorimo, ustašama je pomagao i deo rimokatoličkog klera Hrvatske.... Na početku tog pohoda protiv pravoslavlja, otputovao sam u Minhen i preko jedne nemačke porodice koja je bila bliska kardinalu Faulbaheru, preneo sam mu sve što sam znao o položaju u Hrvatskoj, a garantovao sam za istinitost toga i molio ga da neodložno o tome saopšti Rimu. Molio sam ga da prenese [moju poruku] da Rimska Crkva ima moć i da je pozvana da izrekne svoju reč. A, ako ona ne zaustavi svoje pastire i mirjane, poludele od nečoveštva – posledice će biti teške i po samu Rimsku Crkvu“ [46].

Jugoslovenska vlada u izbeglištvu, kao i arhijereji SPC su se takođe protestujući obraćali Vatikanu i stranim katoličkim krugovima. Naravno, takve izjave su iznosili i predstavnici drugih pravoslavnih crkava – između ostalih i saveznika Trećeg Rajha, Bugarske i Rumunije. Tako je, 10. decembra 1941.g., međunarodna služba Nemačke Evangelističke Crkve saopštila nemačkom Ministarstvu inostranih poslova da joj se obratio najistaknutiji bugarski teolog profesor protojerej Stefan Cankov, protestujući u ime celog pravoslavnog sveta protiv “okrutnog proganjanja pravoslavne Crkve u Hrvatskoj“, uz molbu o pružanju pomoći. Međunarodna služba [Evangelističke Crkve] je tu molbu podržala. Ministarstvo inostranih poslova je bilo primorano da reaguje – shvatajući da dalje nemešanje u ustaške akcije jako potkopava nemački prestiž u pravoslavnom svetu. Osim toga, Nemci su želeli da se što brže “smiri“ stanovništvo Hrvatske, što bi im omogućilo prebacivanje svojih trupa iz te zemlje na front.

Treći razlog za reakciju nemačkih vlasti je bila želja da se ne dozvoli još veće jačanje ionako snažne pozicije katoličke crkve u Hrvatskoj. Još 22-23 septembra 1941g., na berlinskom savetovanju stručnjaka za crkvenu problematiku raznih odeljenja RSHA, pod predsedništvom šefa Gestapo-a, Milera, u referatu unteršturmbanfirera SS-a, Vandeslebena „Problematika istočnih Crkava i službeno-informativni zaključci“, bilo je reči o potrebi podrške pravoslavnima “kao protivteže“ katolicima u Hrvatskoj: „Tamo je, uz podsticaj Rimske Crkve pobijen niz pravoslavnih sveštenika. Ovo događanje se mora iskoristiti kako bi se zavadile različite grupacije. U ovom slučaju, [naša] policija bezbednosti ukazuje podršku pravoslavnima, jer rimokatolici neprekidno šire oblast svog uticaja i zauzimaju vodeće položaje, dok su pravoslavni u manjini“ [47]. Negativni stav nacističkog rukovodstva prema katolicizmu se još jasnije pokazala u referatu šefa policije bezbednosti i SD, Hajdriha rajhsfireru SS Himleru, 17 februara 1942.g. – Hajdrih je pisao o “sadističkim metodama“ ubistava oko 300.000 pravoslavnih i kritikovao nasilno pokatoličavanje koje jača katoličku crkvu [48].

Istoričar F. Jelić–Butić je prvi objavio 1978g. da je ideja o stvaranju HPC u godinama Drugog Svetskog rata poticala od Nemaca [50]. Ipak, usto treba reći da je o neophodnosti stvaranja takve Crkve još 1861g. prvi govorio hrvatski političar Eugen Kvaternik

Nemački poslanik u Zagrebu, Zigfrid Kaše je 2. decembra 1941g. u izveštaju Belinu po prvi put pomenuo ideju o stvaranju Hrvatske Pravoslavne Crkve (HPC). Početkom 1942g., nemačko poslanstvo je već dobilo zadatak da izvrši pritisak na hrvatskog poglavnika Pavelića. Kaše se 7. februara sastao sa poglavnikom i tokom razgovora o načinu smirivanja stanovnika te zemlje, predložio osnivanje samostalne HPC. Istog dana, poslanik je telegrafisao Berlinu da je imao dug razgovor sa Pavelićem, koji je ispoljio neke promene svog stava: „Poglavnik dozvoljava pravoslavnu Crkvu u Hrvatskoj.... Uskoro će preduzeti prve korake. O tom pitanju će izneti svoje gledište pred Saborom, koji se sastaje sredinom februara. Što se tiče prekršaja od strane ustaša i policije, on je preduzeo dalje mere kako bi se ovi obustavili“ [49]. Istoričar F. Jelić–Butić je prvi objavio 1978g. da je ideja o stvaranju HPC u godinama Drugog Svetskog rata poticala od Nemaca [50]. Ipak, usto treba reći da je o neophodnosti stvaranja takve Crkve još 1861g. prvi govorio hrvatski političar Eugen Kvaternik (1825 – 1871) [51]. Stvarni šef “projekta“ stvaranja HPC je bio načelnik nemačke službe bezbednosti – SD u Hrvatskoj, Hans Helm. U ostvarivanju te zamisli su takođe učestvovali i opunomoćeni 6-og odeljenja SD u Hrvatskoj, A. Kungel i nemački specijalista za rusku emigraciju M.Šumaher. Taj je vodio i pregovore sa mnogim ruskim emigrantima, a od njih se kao poseban pristalica stvaranja HPC istakao protođakon Aleksij Borisov [52].

Jedan od vodećih savremenih hrvatskih istoričara Jure Krišto je ispravno zapazio: „Glavni razlog osnivanja HPC je bila međunarodna politička situacija. Politikom represija i progona nije se uspelo postići mnogo u rešenju `srpskog pitanja` u Hrvatskoj“

[Hrvatski] ustupci pravoslavnoj crkvi u NDH bili su izazvani ne samo nemačkim pritiskom, nego i nemogućnošću da se u potpunosti reši problem 2.000.000 Srba – pobiti sve, prognati, ili naterati da se pokatoliče? Jedan od vodećih savremenih hrvatskih istoričara Jure Krišto je ispravno zapazio: „Glavni razlog osnivanja HPC je bila međunarodna politička situacija. Politikom represija i progona nije se uspelo postići mnogo u rešenju `srpskog pitanja` u Hrvatskoj“[53]. Pokazalo se da je nesavladiva prepreka tome bio hrabar otpor srpskog naroda, - partizanska borba koja je sve više jačala (od 1942g. u njoj je učestvovalo i dosta Hrvata). Uz to, u ovome su se osnovni ciljevi SPC podudarali sa partizanskim stremljenjima: oslobođenje Hrvatske od vladavine ustaša, Italijana i Nemaca i prekid etničkih progona.

Osim toga, komunistički partizanski pokret je na najvećem delu hrvatske teritorije bio jedina politička snaga koja je mogla obezbediti sigurnost pravoslavnog klera (monarhistički orijentisani četnici D.Mihajlovića su uglavnom delovali na teritoriji Srbije). Još 1941g., partizani su vešto iskoristili svoj uticaj na deo sveštenstva, pa su ga čak i pojačali. Grupa pravoslavnih sveštenika je stupila u partizanske odrede, naprimer- poznati protojerej Milan Smiljanić. Krajem 1942g. u partizanskom pokretu na teritoriji NDH postojali su tzv. verski referenti: 7 pravoslavnih, 2 muslimanska, ali nijedan katolički. Istovremeno, ti sveštenici nisu mogli da se suprotstave postepenoj evoluciji partizana u pravcu sve krućeg sledovanja komunističke ideologije [54].

Pavelićevo osnivanje autokefalne HPC bilo je, kako je to priznavalo i nemačko ministarstvo spoljnih poslova, samo jedan iznuđeni politički manevar

Dakle, Pavelićevo osnivanje autokefalne HPC bilo je, kako je to priznavalo i nemačko ministarstvo spoljnih poslova, samo jedan iznuđeni politički manevar. Poglavnik je po prvi put dao izjavu o neophodnosti osnivanja takve crkve na završnom zasedanju Hrvatskog Državnog Sabora 28. februara 1942g., u kome je od 205 poslanika bilo 3 pravoslavnih. On je naglasio: „Pravoslavna crkva je u celom svetu pravoslavna crkva. Ona će imati potpunu slobodu i u Hrvatskoj, ako se bude nalazila pod kontrolom države Hrvatske i njenih organa, dok se pravoslavna crkva koja zavisi od Srbije ne dozvoljava. Prelaz iz pravoslavlja u katoličanstvo neće biti prinudan. Poznato je, da su u tom smislu postojali ekscesi, koji su, međutim odbačeni i osuđeni od strane vlade“[55]. Nemački general u Hrvatskoj, G. Horstenau je u svom referatu OKV-u od 25. februara 1942g. zanimljivo prokomentarisao novu situaciju. Istakao je da vlada Hrvatske sada “želi da nađe izlaza“ (iz unutrašnje krize u zemlji) – ne putem prisilnog pokatoličavanja, nego u osnivanju pravoslavne crkve sa sopstvenim patrijarhom, crkve potpuno odvojene od Srpske Patrijaršije, koja će dugo imati nedostatak dovoljnog broja sveštenika (koji su u većini pobijeni) i nedostatak crkava (koje su uglavnom porušene). Komandant vojske Hrvatske, maršal Slavko Kvaternik se odlučno izrazio u prilog takvog rešenja. Ostali članovi vlade se, istina, nadaju na uniju pravoslavnih sa Rimom, na čemu Vatikan već odavno radi. Nepovoljni pravni položaj pravoslavnih još nije rešen, 4 nedelje pre Božića (po julijanskom kalendaru) zabranjen im je ulaz u one malobrojne još neporušene crkve. Ustaše, čiji su aktivni saradnici katolički kapelani, takođe nisu prekinule pljačke i ubistva. Ne prođe ni jedna nedelja bez “akcija čišćenja“, po mogućnosti sakrivenih od očiju Nemaca.

Uz to, po generalovom svedočenju, ustaše su pokolje žena i dece predstavljale kao svoje pobedonosne akcije protiv partizana [56]. U drugom izveštaju, Horstenau, 19. maja 1942g. navodi nove detalje nastale protivrečne situacije: neki hrvatski rukovodioci, ali ne svi, smatraju da je prethodno izabrani kurs sa ciljem uništavanja srpskog dela stanovništva, neuspeo. Uz to, stvaranje (na inicijativu Nemaca i po pozivu srpskih poslanika Hrvatskog Sabora) samostalne HPC je uglavnom delovalo samo na hrvatsku vojsku, koja je prekinula represije protiv Srba. Međutim, ustaše i dalje sprečavaju napore za povratak srpskih nacionalista iz šuma i planina. Potpuno istrebljenje više od 1.500.000 srpskog elementa [u zemlji] i dalje ostaje cilj– u najmanju ruku srednjeg i nižeg nivoa ustaškog rukovodstva [57].

Ubrzo po februarskom Pavelićevom nastupu, ruski sveštenik (gruzinskog porekla) Vasilij (Vaso) Šurlan iz Zemuna i pravoslavni činovnik Petar Lazić iz Zagreba, podneli su molbu za osnivanje HPC

Ubrzo po februarskom Pavelićevom nastupu, ruski sveštenik (gruzinskog porekla) Vasilij (Vaso) Šurlan iz Zemuna i pravoslavni činovnik Petar Lazić iz Zagreba, podneli su molbu za osnivanje HPC. Puk je odobrio registraciju pravoslavne crkvene opštine u Zagrebu, a njen predsednik je postao P. Lazić.

Opštini su predali do tad zatvorenu Spaso-Preobražensku Crkvu [58]. Stvaranje autokefalne HPC je bilo predviđeno zakonom od 3. aprila 1942g. U njemu je bilo navedeno da će uređenje i delatnost nove Crkve biti regulisano njenom Ustavom, koji će proglasiti Poglavnik, a direktno rukovođenje njenim funkcionisanjem se poverava Ministarstvu pravde i vera [59]. Pavelić je 8. aprila primio delegaciju predstavnika pravoslavne opštine, u sastavu sveštenika V. Šurlana, činovnika P. Lazića, T. Vukadinovića i poslanika D. Jakića. Oni su predali molbu o usvajanju ustava HPC, a u toku razgovora poglavnik je dao saglasnost o neophodnosti organizacije crkvenog života u celoj zemlji. Na bogosluženju u pravoslavnom Spaso-Preobraženskom hramu, 11. aprila, demonstrativno su prisustvovali predstavnici vlade Hrvatske, ustaša i Sabora Hrvatske. Služio je sveštenik V.Šurlan, a za vreme službe je pevao ruski crkveni hor pod upravom dirigenta Aleksandra Rosmajevskog [60].

Kod stvaranja nove autokefalne Crkve su u prvom redu iskrsle komplikacije oko izbora kandidata za njenog poglavara. Svi srpski episkopi su do tada bili ili pobijeni, ili prognani iz zemlje. 20. aprila je iz Beograda u Zagreb doputovao Miloš Obrknežević, bivši sekretar eparhijske uprave iz Sremskih Karlovaca i službenik kancelarije (pravni savetnik) Srpskog Sinoda. Istog dana ga je sveštenik Vasilije Šurlan pozvao na prijem kod Pavelića radi razgovora o mogućim načinima za stvaranje HPC. Tokom razgovora, sveštenik V.Šurlan je predložio da se oformi pravoslavno nadleštvo pod kontrolom ministarstva pravde i vera. Prema Obrkneževićem svedočenju, on sam je izjavio o neophodnosti stupanja u kontakt sa Srpskom Crkvom, ali je poglavnik odgovorio da sa Srpskom Patrijaršijom ništa ne želi da razmatra i da neće nikakva posla da ima. Posle razmatranja stanja, odlučeno je da se u Hrvatskoj obrazuju 2 arhiepiskopije: u Zagrebu i Sremskim Karlovcima; da će mitropolita imenovati samo ako se nađe odgovarajući kandidat – a da će do tada na čelu Crkve biti administrator; da će biti usvojen crkveni ustav u skladu sa zakonima NDH; da će svaki srpski sveštenik koji poželi da se vrati u Hrvatsku za to dobiti dozvolu i da će mu pritom biti vraćena sva konfiskovana imovina, a da će tim povratnicima lično poglavnik garantovani bezbednost. Izlaganje tog ustava i okupljanje sveštenstva bilo je povereno P. Laziću, a na čelo komisije za pripremu ustava je imenovan Obrknežević [61].

Treba istaći da su tokom razrade projekta za stvaranje HPC, Nemci računali na to da će primorati SPC da je prizna, čak se planirao i prelaz nekih srpskih arhijereja u Zagreb radi učešća u organizaciji HPC, vršen je pritisak na srpsku, Nedićevu, vladu – jer, kada su episkopi Nektarije i Venijamin posetili ministra prosvete da saopšte o negativnom stavu Srpskog Sinoda u odnosu na moguće stvaranje HPC, ministar je neočekivano izjavio: „ Ja smatram da bi najbolji izlaz bio kada bi se neko od srpskih episkopa žrtvovao i otputovao u Hrvatsku, kako bi spasao tamošnji srpski narod“.

Ministar je, tako, predložio episkopu Zvorničko-Tuzlanskom Nektariju da otputuje, jer mu je eparhija na teritoriji NDH. Međutim, vladika je odlučno odbio, dajući na znanje da on ne menja svoja ubeđenja u skladu sa konjukturom [62]. Sveti Arhijerejski Sinod SPC je 30. aprila doneo odluku o nepriznavanju stvaranja nekanonske HPC, o čemu je izvestio sve arhijereje, M.Nedića, srpskog ministra prosvete i Sveti Arhijerejski Sinod RPCZ. Međutim, pokazalo se da je bilo nemoguće da se ova odluka (kako je bilo planirano) uputi u Konstantinopolj (Istanbul), Rumuniju i Grčku. Nemačke vojne vlasti su naredile da se u potpunosti ukloni deo teksta u kome se govorilo o proganjanju SPC i srpskog naroda, na šta se Sinod nije saglasio. On, usled zabrane nemačke cenzure, čak nije mogao ni da objavi tu odluku u sopstvenom štampanom organu “Glasnik“ [63].

U Beograd su, 3. maja, doputovali M. Obrknežević, P. Lazić i sveštenik iz Zemuna Borislav Dejanović radi vrbovanja sveštenstva, a i episkopa koji žele da otputuju u Hrvatsku. Sledećeg dana, Obrknežević, koristeći svoje stare veze, sastao se u Srpskoj Patrijaršiji sa glavnim sekretarom Svetog Sinoda, protojerejem Nikolom Alagićem, i predao mu spisak 20 srpskih i 42 ruska sveštenika (29 sveštenika, 11 monaha i 2 nastavnika bogoslovlja), koji su želeli da služe u HPC. Obrknežević je izjavio da sarađuje sa hrvatskim vlastima kako bi spasao srpske crkve, manastire, vernike i izrazio želju da se sastane sa zamenikom Patrijarha, mitropolitom Josifom, ali – vladika ga nije primio. Po rečima mitropolita Josifa, srpski arhijereji su „odbili bilo kakvo opštenje sa tim prebeglicama“ [64]. Posle propasti Obrkneževićeve posete Beogradu, preduzet je neuspeli pokušaj da se oformi Sinod HPC na čelu sa administratorom, sveštenikom Vasilijem Šurlanom – koji je zvanično postao savetnik ministarstva pravde i vere [65].

Na teritoriji NDH, u manastiru Hopovo, živela su 2 pravoslavna arhijereja – ruski arhiepiskopi Feofan (Gavrilov) i Germogen (Maksimov). U odgovoru na zabrinuto pitanje mitropolita Antonija o njihovom mogućem učešću u stvaranju nekanonske HPC, vladika Germogen ga je u svom odgovoru od 29. aprila, molio da umiri zamenika Srpskog Patrijarha

Ali, na teritoriji NDH, u manastiru Hopovo, živela su 2 pravoslavna arhijereja – ruski arhiepiskopi Feofan (Gavrilov) i Germogen (Maksimov). U odgovoru na zabrinuto pitanje mitropolita Antonija o njihovom mogućem učešću u stvaranju nekanonske HPC, vladika Germogen ga je u svom odgovoru od 29. aprila, molio da umiri zamenika Srpskog Patrijarha, mitropolita Josifa, rečima: „poštujući usluge Srpske patrijaršije našoj zagraničnoj Crkvi, mi nećemo ništa učiniti za to“(videti: priloženi dokument 1.). Na kraju pisma, arhiepiskop je istakao da bi to bilo moguće jedino po nalogu Arhijerejskog Sinoda RPCZ i uz saglasnost Srpske Crkve. Mitropolit Anastasij je 25. maja saopštio Srpskom Sinodu odgovor dvojice vladika [66].

Prvojerarh RPCZ je još od početka aprila pokušavao da dobije dozvolu za put arhiepiskopa Feofana i Germogena u Beograd, radi učešća na zasedanju Arhijerejskog Sinoda, povodom osnivanja Srednjoevropskom mitropolskog okruga – ali vlasti Hrvatske, sledeći sopstvene ciljeve su se tome na svaki način protivile. Zbog toga je vladika Anastasij bio primoran da se 13-16. maja pismeno obrati arhiepiskopima, sa molbom da iznesu svoja mišljenja o stvaranju mitropolskog okruga. Pismom od 26. maja arhiepiskopi Germogen i Feofan su izneli svoje pozitivno mišljenje po tom pitanju. Na kraju je čak i nemačko ministarstvo inostranih poslova, koje je bilo za rešenje pitanja o mitropolskom okrugu, poslalo 5. juna 1942g. u Zagreb telegram da se ono slaže da arhiepiskopi otputuju iz Hopova u Beograd [67].

Događaji su dobili novi i neočekivani obrt, koji je drastično promenio situaciju: 81-godišnji Germogen je postao poglavar HPC. Glavnu ulogu u pregovorima s njim je odigrao Obrknežević, koga je vladika dobro poznavao još iz Sremskih Karlovaca

Međutim, do tada su događaji dobili novi i neočekivani obrt, koji je drastično promenio situaciju: 81-godišnji Germogen je postao poglavar HPC. Glavnu ulogu u pregovorima s njim je odigrao Obrknežević, koga je vladika dobro poznavao još iz Sremskih Karlovaca. Još u aprilu 1942g, posle razgovora u Zagrebu sa Helmom i Kungelom, Obrknežević je doputovao u Hopovo radi razgovora sa arhiepiskopom. Međutim, pri prvom susretu, vladika je izjavio da će stati na čelo HPC jedino u slučaju da ga izabere Sabor i da se dobije saglasnost Srpske Crkve – Majke, i u suštini je oterao svog posetioca [68]. Druga Obrkneževićeva poseta arhiepiskopu Germogenu, nekoliko nedelja kasnije, bila je uspešnija. Kako je kasnije Obrknežević u svojoj knjizi “ Razvoj pravoslavlja u Hrvatskoj i Hrvatska Pravoslavna Crkva“, pisao, srpski patrijarh Gavrilo, koga su Nemci internirali u manastiru Vojlovica, je prećutno odobrio izbor vladike Germogena za poglavara HPC, i samo se kategorički usprotivio njegovom titulisanju kao Patrijarha; osim toga – prvosvetitelj Gavrilo je, navodno, napisao svom zameniku, mitropolitu Josifu o tome da je, u svetlu novih okolnosti, neophodno da se učini sve što je moguće radi dobrobiti pravoslavlja u državi Hrvatskoj [69].

Međutim, nije uspelo da se nađu takvi dokumenti. Sam Patrijarh Gavrilo je u februaru 1945.g. u Salcburgu, u razgovoru sa jednim od rumunskih mitropolita, osudio njegovu pomoć HPC: „Nije postojalo nikakvo opravdanje za učestvovanje Rumunske Pravoslavne Crkve u tome, kao ni za pomoć ustašama u nasilju. Po mom mišljenju, Rumunska Crkva je sagrešila u svojoj hrišćanskoj ljubavi“ [70]. Saslušavši Obrkneževićeva uveravanja o saglasnosti Patrijarha Gavrila, vladika Germogen se time zadovoljio i tek tada odlučio da prihvati ponudu vlade Hrvatske. Arhiepiskopu je predato pismo načelnika odeljenja vera Radoslava Glavaša i usmene čestitke Pavelića i ministra pravde i vera M.Puka. Vladici je obećana mesečna plata od 15.000 kuna i 20.000 kuna mesečno za reprezentaciju. Osim toga, Obrknežević mu je kazao da ga pozivaju i ruske opštine u Zagrebu i Osijeku, a verovatno i kozačka divizija koja je došla u Hrvatsku – a da, ako bi on to odbio, postoji jedan drugi kandidat za poglavara HPC koji je, navodno već pristao: rumunski mitropolit Visarion (Pui) [71].

Arhivski dokumenti pokazuju da je vladika Germogen popustio pod pritiskom Nemaca i vlasti Hrvatske, koji su ucenjivali pretnjom i daljih još okrutnijih progona Srba

Arhivski dokumenti pokazuju da je vladika Germogen popustio pod pritiskom Nemaca i vlasti Hrvatske, koji su ucenjivali pretnjom i daljih još okrutnijih progona Srba. U saopštenju nemačkog poslanstva u Zagrebu, od 26. juna 1942g., kaže se: „ dali su mu na znanje da će se pravoslavni loše provesti, ako on ne prihvati postavljenje“ [72]. U drugom saopštenju poslanstva od 28. jula, podvlači se da je Germogen prihvatio posao „ isključivo pod pritiskom, kao i da bi izbavio pravoslavno stanovništvo od daljih okrutnih progona“ [73].

Originalno obrazloženje Germogenovog postupka dao je E.I.Maharoblidze, glavni urednik časopisa “Cerkovnoe obozrenie" iz Beograda. Napisao je da je arhiepiskop stao na čelo HPC kao „specijalista crkvenih kanona, koji je uvek izlazio u susret formiranju samostalnih crkava“ [74]. Sa svoje strane, Obrknežević je u svojoj već pomenutoj knjizi naveo: „Mora se podvući da je vladika Germogen bio godinama kaluđer, nije bio častoljubiv i posedovao je opštepoznatu visoku moralnu i duhovnu čistotu. Njegov pristanak da stane na čelo HPC je bila ogromna žrtva. On je taj izbor učinio poveden hrišćanskim i humanim načelima“ [75].

Arhiepiskop Germogen se 26. maja, u pratnji sveštenika V. Šurlana, igumana Mirona (Federera), P.Lazića i savetnika Oberkneževića i D.Mirkovića sreo sa Pavelićem u njegovoj rezidenciji. Razmotrili su buduću organizaciju pravoslavne Crkve, pri čemu je vladika govorio o neophodnosti otvaranja hramova [76]. Poglavnik je 5. juna 1942g. odobrio ustav Crkve, koji se sastojao od 123 člana i postavio vladiku Germogena za mitropolita Zagrebačkog i cele Hrvatske Pravoslavne Crkve. U skladu sa ustavom, nova autokefalna Crkva se morala sastojati od 4 eparhije – Zagrebačke mitropolije sa katedrom u Zagrebu (sa 6 crkvena okruga) i 3 episkopije: Sarajevske, sa katedrom u Sarajevu (4 crkvena okruga), Petrovačke, sa centrom u Bosanskom Petrovcu (7 crkvenih okruga) i Brodske, sa katedrom u Bosanskom Brodu (3 crkvena okruga) – kao i sa arhijerejskim namesništvima i crkvenim opštinama. Predviđen je izbor Patrijarha, ali prve episkope i prvog Patrijarha je trebalo da postavi Pavelić lično. Vrhovnom vlašću u HPC su se smatrali Patrijarh i Arhijerejski Sabor. Obrazovanje Patrijaršije je bilo odloženo do dobijanja priznanja od Vaseljenskog Patrijarha i do organizovanja Sabora kada dođe do mira. Prema ustavu, Saboru se davala kao obaveza briga o zbliženju i ujedinjenju hrišćanskih Crkava (ovde se, verovatno, imala u vidu buduća unija sa katoličokm crkvom). Po svedočenju Obrkneževića, koji je bio pisac tog ustava, on je, uzimajući u obzir hrvatske zakone, uzeo za primer ustav SPC. [77]

Svečano ustoličenje mitropolita Germogena je organizovano 7. juna u Sveto-Preobraženskoj crkvi u Zagrebu (u taj čin, vladiku nije uveo neki arhijerej, nego starešina hrama, sveštenik Serafim Kupčevski), a sledećeg dana vladika je u prisustvu predstavnika vlade Hrvatske i delegacije pravoslavnog sveštenstva pred Pavelićem podneo zakletvu vernosti državi Hrvatskoj

Svečano ustoličenje mitropolita Germogena je organizovano 7. juna u Sveto-Preobraženskoj crkvi u Zagrebu (u taj čin, vladiku nije uveo neki arhijerej, nego starešina hrama, sveštenik Serafim Kupčevski), a sledećeg dana vladika je u prisustvu predstavnika vlade Hrvatske i delegacije pravoslavnog sveštenstva pred Pavelićem podneo zakletvu vernosti državi Hrvatskoj, njenom poglavniku i zakonima. Ceremonija se odlikovala naglašenom pompeznošću. Pred poglavnikovom rezidencijom bila je postrojena počasna straža njegove lične garde, koja je mitropolitu odala vojne počasti [78]. 7. jula, mitropolit Germogen je , u pratnji svoga sekretara, Obrkneževića i jeromonaha Venijamina (Pavlovskog) posetio Hrvatski Sabor, gde je imao duži razgovor sa njegovim predsednikom, Markom Došenom.

Zanimljivo je da se G. Helm u izveštaju svojim šefovima, 9. juna 1942g. veoma uzdržano izrazio o vladici Germogenu kao mitropolitu Zagrebačkom, istakavši moguće negativne posledice, jer je „on emigrant iz Rusije sa panslovenskom orijentacijom“ [79].

Najbliži pomoćnici mitropolita Germogena su ustvari bili ruski sveštenici. U nedostatku episkopa, vladika je u maju 1942 imenovao 4 arhijerejska namesnika (svi su bili ruski emigranti) – sveštenika Serafima Kupčevskog – u Zagreb, arhimandrita Nikolaja (Ružnjecova) – u Sarajevo, sveštenika Anatojija Paradijeva – u Zenicu i protojereja Vasilija Jurčenka – u Šid. Obrknežević je bio vladikin sekretar, referent za crkvene poslove: Josif (Joco) Cvijanović, a sveštenici pri mitropolitu – Venijamin Romanov i Aleksij Borisov [80].

Osim zagrebačke crkvene opštine, prvi koji su priznali novu titulu vladike Germogena, bili su ruska opština i kozački ataman iz Sarajeva. Mitropolita si podržali i pojedini (ali daleko od toga da su svi) četnički funkcioneri, a naročito aktivno komandant odreda „Kočić“ iz Drenovića

Osim zagrebačke crkvene opštine, prvi koji su priznali novu titulu vladike Germogena, bili su ruska opština i kozački ataman iz Sarajeva. Mitropolita si podržali i pojedini (ali daleko od toga da su svi) četnički funkcioneri, a naročito aktivno komandant odreda „Kočić“ iz Drenovića. Međutim, srpsko sveštenstvo i vernici sa teritorije Hrvatske su u većini odbacili stvaranje nove crkve. Tako su je, npr. u Zvorničko-Tuzlanskoj eparhiji priznala samo 7 sveštenika. Sredinom novembra 1942g., skup pravoslavnih sveštenika koji su pomagali partizanima, u bosanskom gradiću Srpska Jasenica (današnja Jasenica) je objavio da ostaju verni SPC i jednoglasno su osudili HPC kao ustašku tvorevinu i oruđe za denacionalizaciju [Srba]. Učesnici skupa su se izjasnili protiv “belogardejskog izbeglice, samozvanog mitropolita Germogena“, a da je njegovo imenovanje za poglavara hrvatske crkve od strane Pavelića “sablazan i ponižavanje pravoslavlja“. Na sličan način se izrazio i CK Komunističke partije Hrvatske: HPC je prevara, a sveštenici koji su je priznali su “izdajnici“ [81].

Srpska Crkva je na progone pravoslavnih i na stvaranje HPC reagovala ponavljanim protestima i obraćanjima srpskom premijeru M. Nediću i nemačkoj komandi u Srbiji. Tako je, krajem maja 1942g., Patrijaršija uputila protest srpskoj vladi zbog pljačkaškog oduzimanja imovine SPC od strane države Hrvatske. Ministar prosvete je 8. juna podržao taj protest i poslao ga u štab nemačkog glavnokomandujućeg u Srbiji. Posle toga je opunomoćeni predstavnik nemačkog ministarstva inostranih poslova u Beogradu, Bencler, imao sastanak sa Zvorničko-Tuzlanskim episkopom Nektarijem i saznao da Srpska Crkva, posle raspada Jugoslavije sebe smatra čuvarem jedinstva zemlje, ne priznaje, niti će u bližoj budućnosti priznati HPC kojoj je u NDH predata imovina SPC.

U svom izveštaju ministarstvu spoljnih poslova od 9. novembra 1942g., Bencler smatra da sada ne treba da se bavi tim pitanjem. Šef policije bezbednosti i SD, je 31. decembra na to pitanje takođe odgovorio da razjašnjavanje tog pitanja u datom trenutku ne smatra svrsishodnim. Kao rezultat svega, nemačko ministarstvo inostranih poslova je 13. januara 1943g. naložilo Bencleru da na odgovarajući način odbije molbu ministarstva prosvete Srbije [82] . Srpski Sinod je 4. avgusta 1942g. prihvatio novu odluku o pitanju stvaranja autokefalne Pravoslavne Crkve u Hrvatskoj: 1. Potvrditi rešenje od 30. aprila o nepriznavanju HPC koja je nekanonična i protivna je želji lokalnog srpskog stanovništva i arhijereja. 2. Prihvatiti kao sopstveno, rešenje o zabrani sveštenosluženja koju je arhiepiskopu Germogenu izrekao Sinod Ruske Zagranične Pravoslavne Crkve i moliti mitropolita Anastasija da nastavi sudski postupak protiv arhiepiskopa, donese odluku i odgovarajuće dokumente prosledi Srpskom Sinodu. 3. Da se ova odluka razašilje svim srpskim arhijerejima, uz preporuku da arhipastiri o tome obaveste sve sveštenike, koji će – sa svoje strane o tome obavestiti vernike. Treba zabeležiti da je, dobivši zapisnik sa ovog zasedanja Sinoda, nemačko ministarstvo inostranih poslova poslalo zapisnik u SD [83].

Nemački poslanik je 11. juna 1942g. pisao da je odnos hrvatske vlade prema obrazovanju samostalne HPC pozitivan, ali da ta stremljenja štete Srpskoj Pravoslavnoj crkvi i srpskom stanovništvu

Nemačko poslanstvo u Zagrebu je višekratno izveštavalo svoje pretpostavljene o destruktivnom delovanju SPC u NDH. Nemački poslanik je 11. juna 1942g. pisao da je odnos hrvatske vlade prema obrazovanju samostalne HPC pozitivan, ali da ta stremljenja štete Srpskoj Pravoslavnoj crkvi i srpskom stanovništvu. Zbog toga treba računati da zbog protivljenja srpske strane protiv svih mera vlade Hrvatske, za sada ne može doći do pomirenja dveju zemalja.

U vezi s tim, poslanik je predlagao da se poistoveti nemački odnos prema pravoslavnim Crkvama u NDH, Srbiji i ostalim balkanskim zemljama, kao i da se takvo držanje dovede u saglasnost sa opštom politikom u tom regionu, proričući neuspeh politike prema religiji, ako se tako ne postupi [84]. Poslanstvo je 22. oktobra obavestilo svoje ministarstvo o opasnosti stremljenja Srpske Crkve da [svojom delatnošću] obuhvati svo pravoslavno stanovništvo na teritorijama koje su otpale od Srbije.

Poslanstvo je naglasilo da ovakvi zahtevi, s obzirom na ulogu nacionalne SPC, predstavljaju pokušaj da se zadobije uticaj na gorenavedeno stanovništvo. Najzad, poslanstvo je u decembru pisalo da Srpski Sinod, kao i u ranijim prilikama pokušava da učini nemačku vladu odgovornom za progon pravoslavnih Srba u NDH – ili kao minimum da joj nametne ulogu arbitra. Zbog toga će svako daljnje proganjanje srpskog elementa u NDH , od strane SPC biti protumačeno kao nepostojanje želje, ili nesposobnost nemačke vlade da se umeša u to pitanje. S druge strane, želja vlade Nemačke da iskoristi Srpsku Crkvu radi smirivanja zauzetih teritorija ne može imati uspeha sve dok bude postojao utisak da vlada ne želi da se ozbiljno prihvati delimično osnovanih žalbi SPC [85]. Na kraju krajeva, nemačke vlasti nikako nisu uspele da savladaju ovu protivrečnost.

I srpski arhijereji u inostranstvu su činili svakojake prepreke Hrvatskoj Pravoslavnoj Crkvi. Tako je 18. oktobra 1942g., episkop Dionisije, koji je živeo u SAD napisao i poslao državnom sekretaru memorandum “Kvislinška tvorevina – Hrvatska Pravoslavna Crkva“, u kome je pisao o progonima Srba i naglašavao da “ne postoje pravoslavni Hrvati“ [86]. Nemci, iako su imali svoje izvore obaveštenja unutar rukovodećih tela Srpske i Ruske Zagranične Crkve, ipak nisu očekivali tako oštru negativnu reakciju tih crkava na stvaranje HPC.

Predsednik Arhijerejskog Sinoda RPCZ, mitropolit Anastasij kategorički je odbio priznavanje stvaranja nekanonske Crkve, i još pre nego što je arhiepiskop Germogen stupio na novu dužnost, zabranio mu je svešteno služenje

Predsednik Arhijerejskog Sinoda RPCZ, mitropolit Anastasij kategorički je odbio priznavanje stvaranja nekanonske Crkve, i još pre nego što je arhiepiskop Germogen stupio na novu dužnost, zabranio mu je svešteno služenje. Posle nedeljnog bogosluženja u beogradskoj Sveto-Troickoj crkvi, mitropolit je sa amvona saopštio vernicima o odluci Arhijerejskog Sinoda i sveštenstva RPCZ da se arhiepiskop Germogen isključi iz članstva u Sinodu i iz sastava sveštenstva u RPCZ, da mu se zabrani činodejstvovanje i da se, prvom prilikom (u prisustvu odgovarajućeg broja episkopa) preda crkvenom sudu. Istog dana, u Sveto-Troickoj crkvi, vladika Anastasij je (po svedočenju vernika) „izuzetno oštro osudio i državu Hrvatsku, sa njenim okrutnim proganjanjima pravoslavnih Srba – zbog čega je, pod optužbom za otvoreno uznemiravanje javnog mnjenja protiv države – saveznice Nemačke, i sam potpao pod istragu Gestapo-a“ [87].

Mitropolit Anastasij je 6. juna pismeno obavestio zamenika Patrijarha Srpskog, mitrololita Josifa o odluci [ruskog] Arhijerejskog Sinoda, istakavši da je bio veoma iznenađen postupkom arhiepiskopa Germogena. Prvojerarh RPCZ je 9. juna pisao o tom događaju ruskom arhiepiskopu u Sofiji, Serafimu (Soboljevu) i molio ga da o tome obavesti Bugarsku Pravoslavnu Crkvu, i objasnio zabranu činodejstvovanja arhiepiskopa Germogena “neophodnošću preduzimanja hitnih mera za sprečavanje daljnjeg sablazna i za očuvanje bratskih odnosa sa Srpskom Crkvom“ (videti dokument u prilogu 2.).

Dva dana kasnije, Prvojerarh RPCZ je o tome pisao i Episkopskom savetu Upravnika ruskim pravoslavnim opštinama u bivšoj Jugoslaviji ( videti prilog: dokument 3).

Nemačke vlasti nisu dozvolile da se o tome nešto štampa, ili objavi bilo gde izvan ruskih crkvi. Tako se, u telegramu predstavnika nemačkog ministarstva inostranih poslova u Beogradu, Benclera, upućenom šefovima u Berlin (16.06.1942), govori o molbi nemačkog poslanstva u Zagrebu da se mitropolit [Anastasij] ometa da javno istupa protiv pravoslavne Crkve u NDH. Bencler je saopštio da je usled njegove intervencije cenzura sprečila javno iznošenje mišljenja mitropolita Anastasija, a njemu dala na znanje poželjnosti da odustane od bilo kakvog izražavanja stava protiv HPC u propovedima itd. (videti prilog, dokument br. 4). Nemci su nekoliko puta, bezUspešno, pokušavali da utiču na poglavara RPCZ da ukine svoju zabranu [činodejstvovanja Germogena]. Posle razgovora s Pavelićem, vladika Germogen se, po savetu G.Helma obratio Arhijerejskom Sinodu [RPCZ] sa molbom da ga priznaju i da ga ne kažnjavaju za samovoljne akte, ali mitropolit Anastasij je o tome samo pismeno obavestio Srpski Sinod.

Prvojerarh RPCZ je pozvao mitropolita Germogena u Beograd, nadajući se da će ga u ličnom susretu “urazumiti“, ali je Germogen to izbegao, smatrajući da “pregovori neće dovesti do pozitivnih rezultata, jer je Anastasij jednostrano informisan od strane srpskog pravoslavnog mitropolita“ [88]. Sa svoje strane, vlasti Hrvatske su molile nemačku vladu da preduzme neophodne korake za organizaciju puta mitropolita Anastasija u Zagreb

- u cilju regulisanja odnosa sa mitropolitom Germogenom, ali ni od toga, takođe, nije bilo ništa [89].

Arhimandrit Ioann (Šahovskoj) je ovako okarakterisao delovanje vladike Germogena: „Udarac Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, koja je teško postradala za vreme rata. I to još – čak i pošto je Srpska Crkva tako velikodušno primila pod svoje pokroviteljstvo episkope Karlovačkog Sinoda“

Pokazalo se da je vernost poglavara RPCZ Srpskoj Crkvi bila jača od pritisaka okupacionih vlasti. Arhimandrit Ioann (Šahovskoj) je ovako okarakterisao delovanje vladike Germogena: „Udarac Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, koja je teško postradala za vreme rata. I to još – čak i pošto je Srpska Crkva tako velikodušno primila pod svoje pokroviteljstvo episkope Karlovačkog Sinoda“ [90]. Treba istaći da nije uspelo da se arhiepiskop Feofan privoli saradnji sa HPC, a njega su skoro godinu dana sprečavali da napusti manastir Hopovo i nudili mu položaj mitropolita. Nemačko ministarstvo inostranih poslova je, uzimajući u obzir zalaganje mitropolita Anastasija, molilo svoje poslanstvo u Zagrebu da dobije dozvolu za put arhiepiskopa Feofana u Beograd. Međutim, 27. avgusta, nemačko poslanstvo je odgovorilo da vlada Hrvatske smatra da je to putovanje nepoželjno. Vladici Feofanu je uspelo da otputuje tek 15. oktobra 1941g. [91].

U daljem toku događaja, došlo je do dva oštra sukoba mitropolita Germogena sa Arhijerejskim Sinodom [RPCZ]. Prvi se ticao ruskih crkvi u Sarajevu, Zemunu i Crikvenici, koje su bile pod jurisdikcijom RPCZ. Mitropolit Germogen je zahtevao, preteći policijskim akcijama, da se u tim crkvama za vreme bogosluženja pominju on i Pavelić. Razmotrivši taj zahtev 14. decembra 1943g., Arhijerejski Sinod RPCZ je rešio da uvede na odgovarajućim mestima bogosluženja formulaciju “Nezavisnu državu Hrvatsku i njenog poglavnika“, a pominjanje mitropolita Germogena, koji nije u molitvenom opštenju sa RPCZ je proglasio nemogućim [92].

Kancelarija Sinoda [RPCZ] se 29.12. 1943g. obratila opunomoćenom nemačkog ministarstva inostranih poslova na Jugoistoku, Nojbaheru, sa molbom da zaštiti versku slobodu ruskih crkava od zahteva i pritisaka vlade Hrvatske. Na taj način, Arhijerejski Sinod RPCZ je odbranio svoje crkve u NDH. Istina, od ranijih 5, u jurisdikciji RPCZ su ostale samo 3 crkve

Kancelarija Sinoda [RPCZ] se 29.12. 1943g. obratila opunomoćenom nemačkog ministarstva inostranih poslova na Jugoistoku, Nojbaheru, sa molbom da zaštiti versku slobodu ruskih crkava od zahteva i pritisaka vlade Hrvatske. Upravnik kancelarije, G. Grabbe je istakao da je u Srbiji položaj ruskih crkvenih opština potpuno drugačiji nego u NDH: na osnovu međucrkvenog dogovora, u ruskim crkvama u Srbiji se, pored sopstvenih, pominju i srpski eparhijski episkopi. Nojbaher je 31. decembra o toj molbi obavestio ministarstvo spoljnih poslova, uz preporuku da se usprotivi zahtevima mitropolita Germogena „uzimajući u obzir veoma pristojno-kulturno-političko držanje mitropolita Anastasija u Beogradu“. Ministarstvo se saglasilo s tim predlogom i naložilo nemačkom poslanstvu u Zagrebu da utiče na mitrololita Germogena. Poslanstvo je 24. februara odgovorilo da se vlada Hrvatske prema mitropolitovim zahtevima odnosi pasivno i da neće primenjivati prinudne mere, a načelnik odeljenja vera je saopštio da se ruske crkve u NDH tolerišu. Ipak, postoje osnovi sumnji da je ruski sveštenik u Sarajevu vrbovao vernike HPC za svoju crkvu, ali uticaj na mitropolita Germogena kako bi se on primorao da odustane od svojih zahteva nije moguće; istina, on ionako nema sredstava kako bi ostvario svoje namere [94]. Takav odgovor se nije dopao ministarstvu, pa je 10. marta ponovo preporučilo poslanstvu da u takvom obliku koji ne bi štetio vezama sa mitropolitom Germogenom, ipak utiče na arhijereja – jer ruskim crkvama u NDH se preti zatvaranjem ako u njima ne bude pominjan mitropolit (do tada je pominjanje poglavnika već bilo uvedeno). Ovaj ponovljeni zahtev je bio uspešan, i 6. aprila 1944g. poslanstvo je javilo svom ministarstvu da je preporučilo mitropolitu Germogenu da ne insistira na svom zahtevu. Mitropolit se složio, jer ruski sveštenici su ionako već imali njegove propise, a vlada Hrvatske se prema tom pitanju i dalje pasivno odnosi [94].

Na taj način, Arhijerejski Sinod RPCZ je odbranio svoje crkve u NDH. Istina, od ranijih 5, u jurisdikciji RPCZ su ostale samo 3 crkve: sarajevska sv. Kneza Aleksandra Nevskog, sa nastojateljem protojerejem Aleksijem Križkom, zemunska sv. Arhangela Mihaila i Garila, sa nastojateljem protojerejem Vitalijem Leporinskim i crokvenička (crkva u Sremskim Karlovcima je, ustvari, prestala da postoji, a zagrebačka je prešla pod jurisdikciju HPC). Osim toga, deo novosadskih vernika koji su živeli u Petrovaradinu je ostao odsečen od svog hrama [u Novom Sadu]. Hrvatske vlasti su im ujesen 1941.g. dali bivšu srpsku vojnu crkvu za njihova bogosluženja. Najznačajnija od pobrojanih, bila je sarajevska crkva.

(*)

Posle zatvaranja skoro svih pravoslavnih hramova u Sarajevu, 1941g., mnogi Srbi su dolazili da se mole u rusku crkvu. Osim toga, otac Križko je u šumi vršio tajna bogosluženja za četnike i neustrašivo je ispovedao i pričešćivao borce protiv Nemaca i ustaša [95]. Kako je već rečeno, tokom rata je u Zemunu, pod jurisdikcijom RPCZ postojalo rusko manastirsko bratstvo Sv.Krsta, čiji je iguman bio Luka (Rodionov). Čak ni sin vladike Germogena, koji je bio dirigent tog crkvenog hora, a kasnije čtec u pohodnoj crkvi Ruskog Korpusa u Jugoslaviji nije sledio svog oca i ostao je veran RPCZ.

(*)

Još jedan konflikt HPC sa RPCZ, u leto 1944g., je bio u vezi sa delovanjem duhovništva ruskih vojnih jedinica na teritoriji NDH

Još jedan konflikt HPC sa RPCZ, u leto 1944g., je bio u vezi sa delovanjem duhovništva ruskih vojnih jedinica na teritoriji NDH. Mitropolit se obratio komandi 1-e kozačke divizije, pozivajući je da vojne sveštenike potčini njegovoj jurisdikciji, kao i da kod bogosluženja pređe na gregorijanski kalendar i mole se za njega i Pavelića. Mitropolit Anastasij je ponovo morao da se obraća nemačkim vlastima, koje su pomogle da se odbiju pretenzije mitropolita Zagrebačkog [98]. U celini, ipak, nemačka nadleštva su se trudila da podržavaju vladiku Germogena. U nemačkom poslanstvu u Zagrebu su ga prvi put primili 10. jula 1942g., i obećali svakovrsni pomoć u “teškom poslu“. Kasnije su takve posete postale redovne. Nemački poslanik, Kaše, je čak i sam posetio mitropolita Germogena 17. jula 1942g., pomenuvši tokom razgovora „ da je, kao i ranije, rado spreman da ga na bilo koji način podržava.“ (videti prilog – dokument 5).

Već uskoro po stupanju na dužnost, vladici je uspelo da unekoliko olakša položaj pravoslavnih u NDH. U junu 1942g., za vreme svoje posete Sremu, (Sremska Mitrovica), otvorio je nekoliko do tada zatvorenih hramova. Starešina crkve iz sela Rogoža je 28. juna pisao mitropolitu o zatvaranju hrama, nasilnom pokrštavanju i želji vernika da se crkva otvori. Molba mu je nešto kasnije bila udovoljena. Krajem jula 1942g., zahvaljujući mitropolitovim naporima, izdata je naredba ministra pravde i vera o isplati državne pomoći, određivanju plata ili penzija shodno zakonu o činovnicima za sveštenike HPC, njihovim udovama i siročadi. Usto, pravo na dobijanje pomoći, dobile su i svešteničke žene (koje su živele u zemlji) onih sveštenika koji su nestali, bili prognani, ili samostalno otputovali iz NDH. Krajem 1943g., takva pomoć je bila izdavana za 81 udovu, 42 žene sveštenika Srpske crkve i za 38 siročadi [99].

(*)

Treba naglasiti da se vladika zauzimao ne samo za Ruse, nego za sve pravoslavne, a pre svih za Srbe. Obrknežević je o tome ovako pisao: „Kao učesnik stvaranja HPC, duboko sam ubeđen da se – uzimajući u obzir tadašnje vojno-političko stanje u zemlji, postojanje te Crkve pokazalo povoljnim po Srbe, Hrvate i druge narodnosti na teritoriji Hrvatske, kako na versko-duhovnom nivou, tako i na opšteljudskom nivou. Došlo je do opšteg smirivanja hrvatsko-srpskog konflikta, i u mnogim oblastima su se zaključivali pregovori uzajamnim priznavanjem i nacionalnom tolerancijom. HPC, načelu sa vladikom Germogenom se pokazala zaštitnicom Srba u Hrvatskoj i kao privremeno rešenje u okviru totalitarnog sistema koji nije trpeo Srpsku Crkvu, kao dominantnu organizaciju susedne srpske države“ [101].

U mnogobrojnim poslanicama povodom crkvenih praznika, jubileja stvaranja NDH, Pavelićevog imendana, itd., mitropolit Germogen je pozivao pravoslavno stanovništvo zemlje da se povinuje vladi

Uz to, mitropolit je bio prinuđen da demonstrira lojalnost prema vlastima Hrvatske, od koje je u potpunosti finansijski zavisila Crkva kojoj je bio na čelu. U mnogobrojnim poslanicama povodom crkvenih praznika, jubileja stvaranja NDH, Pavelićevog imendana, itd., mitropolit Germogen je pozivao pravoslavno stanovništvo zemlje da se povinuje vladi. Tako su, npr. 15-16. avgusta 1942g., povodom proslave dana žetve u NDH, na praznik Uspenja Majke Božije (15. avgusta po gregorijanskom kalendaru) izvršena bogosluženja sa molepstvijima zahvalnosti. Mitropolit Germogen je nastupi povodom tog praznika sa poslanicom: „Uznesimo danas naše tople molitve Tvorcu Svedržitelju, za sreću i lepšu budućnost našeg naroda, naše mile Otadžbine Hrvatske i za zdravlje i dug život poglavara naše države – našeg Poglavnika“. 3. oktobra je u zagrebačkom hramu vladika Germogen održao moleban povodom stupanja na presto bugarskog cara Borisa, a 13. decembra 1942g., blagodarenje povodom imendana “vođe“ ukrajinskog nacionalističkog pokreta u NDH, pukovnika Andreja Meljnika [102]. U septembru 1943g., mitropolit Germogen je istupio protiv izbora u Moskvi mitropolita Sergija (Starogorodskog) za Patrijarha Moskovskog [103].

Od početka, HPC je imala manjak sveštenstva. Ustvari, prvi njen sveštenik je postao zemunski sveštenik Vasilij Šurlan, koji je još u martu 1942g. podneo vlastima molbu za osnivanje nove crkve. Shodno dokumentima zagrebačke mitropolije, kao prvi sveštenik, 25. juna 1942g. je za crkvu u Koprivnici imenovan Vladimir Sokolov, što je potvrdilo i ministarstvo pravde i vere. Odeljenje vere tog ministarstva je bilo ono koje je donosilo konačna rešenja o postavljenju sveštenstva, a to je zatim upućivano u zagrebačku mitrolopiju. Pa ipak, ponekad je mitropolit Germogen ispoljavao samostalnost i izdavao svoje odluke o postavljenju duhovnika, koja su se razlikovala od ministarskih. Njegova administrativna delatnost je bila raznolika: obilazio je crkve, osveštavao crkve koje su se otvarale, itd. U tim prilikama, mitropolit se dosta kritički odnosio prema delatnostima ustaša (njihova nadzorna služba ga je tajno pratila).

Pokazalo se da je mitropolitova realna vlast bila mala; o svim ustupcima u korist pravoslavnih morao je da moli nemačke i hrvatske vlasti. Tako je, 1942g., vladika bio prinuđen da moli nemačkog poslanika Kašea da pomogne Hopovskom ženskom manastiru. Službeni automobil je mitropolit dobio tek 1944g., što ne svedoči o posebnoj dobroj volji vlasti Hrvatske prema njemu. Nemačko poslanstvo je u svoj pregledu od 20. jula 1944g., zabeležilo da se HPC oprezno ponaša i da mitropolit Germogen u potpunosti zavisi od ministarstva pravde i vere. Neki vernici su vladici pisali: „Preosvećeni, vi ste najobičnija figura koju vlasti pomeraju kako im je volja“ [104].

Ipak, to nije bilo baš sasvim tako. Mitropolit Germogen je uspevao da dođe i do znatnijih ustupaka. Od jeseni 1942g., pravoslavni sveštenici su počeli da predaju veronauku u nekim školama u Hrvatskoj. Počeo je da izlazi pravoslavni kalendar – ali u gregorijanskom stilu – “Ognjište“. U prvom kalendaru, za 1943. godinu, su bile i Pavelićeve fotografije i citati njegovih govora; u kalendaru za 1944g., posebno se izdvajao članak “Pravoslavna Crkva u SSSR-u““. U oktobru 1944.g., izašao je poslednji Kalendar – za 1945g. U njemu su objavili članak jednog od poznatih pravoslavnih bogoslova, bivšeg episkopa Dalmatinskog Nikodima (Milaša), dok je u opširnom uvodnom članku urednika tog kalendara S. Štedimlije pisano o značaju “svetosavlja “ i o negativnoj političkoj ulozi SPC nekad i sad [105]. Od početka aprila 1944g., u Zagrebu je dva puta mesečno izlazila novina “Glas Pravoslavlja“, zamišljena kao pomoć ujedinjenju pravoslavnog stanovništva (poslednji, 14-ti broj je izašao 15. aprila 1945.g.). Predsednik vlade Hrvatske N.Mandić je 13. oktobra 1943.g. prvi put u svoju vladu uveo pravoslavnog ministra (bez portfelja), advokata iz Sarajeva, doktora nauka S. Besarovića. Produženo je obnavljanje zatvorenih 1941 g., i delom porušenih pravoslavnih hramova. U selu Reljevu kod Sarajeva je 6. jula 1943g., otvorena crkva posvećena sv. Nikolaju Čudotvorcu. Osvećenje i svečano bogosluženje, u prisustvu načelnika lokalne civilne uprave, izvršio je jeromonah V. Radovanović.

Mitropolit Germogen je bezuspešno pokušavao da dobije priznanje HPC od pomesnih pravoslavnih Crkvi. U prvi mah, on se obratio Carigradskom Patrijarhu, ali da dobije priznanje nije pomogla ni aktivna pomoć ministarstva inostranih poslova NDH. Zatim je mitropolit pisao poglavarima Bugarske i Grčke Crkve.

Mitropolit Germogen je bezuspešno pokušavao da dobije priznanje HPC od pomesnih pravoslavnih Crkvi. U prvi mah, on se obratio Carigradskom Patrijarhu, ali da dobije priznanje nije pomogla ni aktivna pomoć ministarstva inostranih poslova NDH. Zatim je mitropolit pisao poglavarima Bugarske i Grčke Crkve. U štampi Hrvatske osvanuo je samo jedan jedini povoljni komentar o reakciji u pravoslavnom svetu na osnivanje HPC – navodno „ je Bugarski Sinod sa radošću pozdravio osnivanje Hrvatske Pravoslavne Crkve“ [106]. Mitropolit Germogen je 27. jula 1942.g. arhimandritu Serafimu (Palajde), koji je služio kao starešina ruskog Atoskog podvorja sv. Ilije u Istanbulu saopštio o stvaranju HPC i ponudio mu mesto episkopa u njoj. Molio je arhimandrita da – u slučaju ako ovaj prihvata, izmoli sebi dozvolu za put u NDH i hirotoniju od Konstantinopoljskog Patrijarha. Međutim, otac Serafim je tu ponudu odbio [107].

14. novembra 1942g., mitropolit je uputio pismo novom Rumunskom Patrijarhu Nikodimu, napisavši: „Voljom Božijom, moje smirenije je bilo prizvano da stane na čelo Hrvatske Pravoslavne Crkve. U vremenu velikih iskušenja poslatih na deo svetog pravoslavlja, bilo mi je suđeno da ostavim tišinu manastirskog usamljeništva, da stupim na tu dužnost, koju i sada izvršavam, da uzmem krmilo pravoslavne Crkve i sakupljam njena čeda u jedno stado – po rečima Prvonačelnika Gospoda Isusa Hrista, da uspostavim mir i blagočestije, ljubav i pravovernost pravoslavlja u Hrvatskoj, gde je vihor svetskog rata uzburkao i smutio pravoslavlje, i izazvao nered, propadanje i potpuno ludilo.“ Vladika Germogen se nadao „moralnoj podršci, bratskom odnosu, rođačkoj ljubavi i odobravanju“. Odgovor Patrijarha Rumunskog je usledio tek 23. aprila 1943.g. U njemu je pisano o odluci Rumunske Pravoslavne Crkve da HPC ne prizna zvanično - pozivajući se na držanje Patrijarha Konstantinopoljskog; međutim, u pismu je bilo i obećanje ukazivanja moralne pomoći i obećanje o prijemu mladih hrvatskih klirika na obuku u više duhovne škole u Rumuniji [108]. Treba zabeležiti da je – prema saopštenju hrvatskog poslanika u Rimu, M. Lorkovića, Vatikan pozitivno reagovao na pojavu autokefalne HPC, uz ocenu da je njeno stvaranje etapa na mogućem putu unije sa katoličkom Crkvom [109].

Treba zabeležiti da je – prema saopštenju hrvatskog poslanika u Rimu, M. Lorkovića, Vatikan pozitivno reagovao na pojavu autokefalne HPC, uz ocenu da je njeno stvaranje etapa na mogućem putu unije sa katoličkom Crkvom

Od strane zvaničnih hrvatskih vlasti, zaustavljen je progon pravoslavnih Srba, ali ustaške vojne formacije su ga nastavljale. Tako, npr. u izveštaju nemačkog poslanstva u Zagrebu, od 26. oktobra 1942.g. piše da je 11. oktobra pobijeno ili oterano u logor stanovništvo sela Kukujevac (2.000 ljudi) , koje je do tada živelo mirno. Sredinom oktobra, ustaše su proterale stanovništvo u rejonu Bosanska Dubica – Jasenovac, što je izazvalo jačanje ustaničkog pokreta. Na zasedanju Srpskog Sinoda 15. januara 1943g., diskutovalo se o rušenju kapele i crkvenog groblja u Slavonskom Brodu koje su izvršile ustaše, i doneta je odluka da se oni obnove, čim se za to ukaže mogućnost [110]. Tu činjenicu – da su ustaše nastavljale represije, nemačko ministarstvo inostranih poslova je smatralo jednim od osnovnih razloga malog uspeha HPC (mnoge ustaše su, kao i ranije, sve pravoslavne smatrali Srbima, pa su ih zato i ubijali). Kao drugi razlog, ukazivalo se na ličnost “carskog emigranta“ mitropolita Germogena. Osim toga “Titove bande“ su , po Staljinovoj naredbi, promenile ranije komunističko neprijateljstvo prema religiji, i „kako bi podržali staljinski politički manevar, sada sa sobom vode pravoslavne popove koji su im prišli“ [111]

Broj vernika HPC je tokom celog perioda njenog postojanja ostao mali. Tokom 1942g. (od 25. juna do 27. decembra) zvanično je postavljeno 70 sveštenoslužitelja; krajem godine bilo je 42 crkvi. U februaru 1943g., 65 sveštenika je služilo u 55 stalnih i 19 privremenih opština. U januaru 1944g., HPC je imala 57 sveštenoslužitelja, ali je krajem te godine – zbog osložnjavanja vojne situacije, iz nje izašlo 20-25 sveštenika, i u daljem toku, mitropolitu Germogenu je bilo potčinjeno oko 30 sveštenika. Crkve su postojale samo u onim oblastima koje je vlada držala pod čvrstom kontrolom [112]. Veliki manjak duhovnika i sredstava neophodnih za popravku crkvi i obavljanje bogosluženja bilo je stalno prisutno, a i sveto miro se dobijalo iz Bugarske i Rumunije.

Broj vernika HPC je tokom celog perioda njenog postojanja ostao mali. Tokom 1942g. (od 25. juna do 27. decembra) zvanično je postavljeno 70 sveštenoslužitelja; krajem godine bilo je 42 crkvi

Bez obzira na to što je mitropolit još u julu 1942g. u nemačkom poslanstvu pričao o mogućnosti postavljenja tri episkopa – jednog Rusa i dva Srbina – dve godine kasnije, usled adminstrativnih problema i nedostatka kandidata, nije došlo do stvaranja zamišljenih dioceza. U julu 1943g., HPC je uputila svog predstavnika u Bugarsku. Uspeo je da uspostavi zvanične kontakte sa Bugarskim Svetim Sinodom. Rezultat te misije je bilo zaključenje sporazuma od 22. avgusta između HPC i Bugarske Crkve za prijem u Bogoslovski Institut pri bugarskom Čerepiškom manastiru 30 hrvatskih državljana – budućih sveštenika. Nadalje, planirano je da nastave svoju obuku u Sofijskoj i Plovdivskoj Duhovnoj Akademiji. Međutim, u Bugarsku je radi obuke otputovalo svega devetoro ljudi [113].

Takva “raznobojna“ HPC, ma i tako klimava kakva je bila, se u znatnoj meri održala zahvaljujući ličnosti mitropolita Germogena. Unuk protojereja Serafima Kupčevskog, M.A. Šardt-Kupčevski, mada je unekoliko idealizovao vladiku, ipak je u osnovi pravilno napisao: „Vladika Germogen je pomoću svoje blagodatne mudrosti uspeo da oko sebe zadrži raznorodne elemente. Nova Crkva je postala višenacionalna. Osim Srba i Hrvata, njeni članovi su bili Crnogorci, Makedonci, Bugari, Rumuni, Cigani, Albanci, Rusi, Rusini, Ukrajinci i unijati koji su se vratili pravoslavlju. Vladika Germogen je odmah stekao ljubav i poštovanje svoje pastve, koja je u njemu našla ne samo duhovnog vođu, nego i brižnog oca koji se stara, savetnika i zaštitnika..... Odlikujući se retkim talentom propovedanja, vladika Germogen se obraćao svojoj pastvi, pozivajući sve da streme Hristu Spasitelju i da Ga traže u svom životu, zagrevao je srca onih koji se kolebaju i svojim primer smirivao one koji ropoću“ [114].

(*)

Jedinog pravoslavnog episkopa - za Sarajevo, Spiridona (Mifku) je imenovao Pavelić, 8. avgusta 1944g., na predlog ministra pravde i vere. Otac Spiridon je prešao u pravoslavlje iz katoličanstva

Jedinog pravoslavnog episkopa - za Sarajevo, Spiridona (Mifku) je imenovao Pavelić, 8. avgusta 1944g., na predlog ministra pravde i vere. Otac Spiridon je prešao u pravoslavlje iz katoličanstva 1927g., završio je Bogosloviju u Sremskim Karlovcima, a monaški postrig primio 1941g., pa je otputovao u Nemačku, gde je – u Dortmundu živeo oko 5 meseci, a tek 1943g., bio je postavljen za starešinu neke crkve u NDH. Kako svedoči nemački poslanik, Kaše, mitropolit Germogen – zbog moralnih kvaliteta Spiridonovih, nije bio u potpunosti saglasan sa njegovim imenovanjem za episkopa [116]. Usled toga što je za kanonsko obavljanje episkopske hirotonije neophodno činodejstvovanje najmanje 2 arhijereja, vlasti Hrvatske su se preko svog poslanstva u Bukureštu i rumunskog ministarstva spoljnih poslova obratile za pomoć Rumunskom Patrijarhu Nikodimu. Svojom poslanicom od 4. avgusta, Patrijarh se saglasio i u Zagreb uputio delegaciju od 3 sveštenoslužitelja, u sastavu koje se nalazio i mitropolit Visarion (Puja). Mada je nemački poslanik Kaše u izveštaju svojim pretpostavljenima od 12. avgusta pokušavao tu poslanicu da predstavi kao priznavanje HPC od strane Rumunske Pravoslavne Crkve, u njoj o tome nije bilo nijedne reči.

Patrijarh je jedino pisao da Hrvatskoj Pravoslavnoj Crkvi prenosi „najlepše želje za budućnost i čestita na hirotoniji novog episkopa“ [117]. Mitropolit Visarion je u Zagreb doputovao 13. avgusta, i 15-og, zajedno sa mitropolitom Germogenom izvršio u Spaso-Preobraženskom hramu hirotoniju episkopa Spiridona, čemu su vlasti Hrvatske pridale veliki propagandni značaj. Posle hirotonije održani su svečani prijemi u rumunskom poslanstvu i u rezidenciji ministra pravde i vere, P. Canke. 16. avgusta vladiku Visariona je primio Pavelić i nagradio ga jednim ordenom [118]. Sinod Srpske Pravoslavne Crkve je 11. septembra 1944 g. uputio Rumunskom Patrijarhu protest, ističući da je Spiridon (Mifka) ranije služio kao sveštenik SPC, ali da je 28. novembra 1936g. bio raščinjen. Osim toga – da je ženjen i ima troje dece (ustvari, Spridon je od 1941g. bio udovac i posle toga se zamonašio) [119]. U oktobru 1944g., saznavši za zabranu činodejstvovanja mitropolitu Germogenu od strane Arhijerejskog Sinoda RPCZ, mitropolit Visarion je u Beču posetio Prvojerarha RPCZ mitropolita Anastasija i izrazio žaljenje zbog toga što je „usled neobaveštenosti“ o kanonskom položaju HPC i o zabrani činodejstvovanja vladici Germogenu, učestvovao u hirotoniji episkopa Spirisona [120]

Prema Kašeovom izveštaju ministarstvu spoljnih poslova od 17. avgusta 1944g., Spridona su vlasti Hrvatske odabrale kao “naslednika“ mitropolitu Germogenu, čiji je položaj bio “poljuljan“. Nemački poslanik je zapazio: „Mifka je u potpunosti pod uticajem vlade i ...... bez saglasnosti ministarstva ne može vršiti svoje obaveze“. Autoritet Spiridonov je ionako bio vrlo nizak. On je trebalo da stupi na dužnost 3. septembra, ali usled toga što je prema njegovom postavljenju pravoslavno stanovništvo Sarajeva imalo odbojan stav, a i protestovalo je zbog nedavnog gonjenja za kriminal sveštenika koju su vršili zloupotrebe, episkop je na dužnost stupio tek 1. oktobra. Tog dana je priredio u svom dvoru prijem, kome je prisustvovao nemački konzul u Sarajevu [121]. U izveštaju mitropolitu Anastasiju, 25. januara 1945g., sveštenik Ruskog Korpusa, iguman Nikon (Rklicki) je opisao Spiridonovu neočekivanu posetu Nikonovoj prvoj liturgiji u ruskoj crkvi u Sarajevu: „ Ima oko 40 godina i odaje utisak mekog čoveka dobre volje. Izvršavao sam proskomidiju. Pozdravivši se sa mnom, na građanski način, nije mi činio prepreku u vršenju liturgije na način kakav je utvrđen u RPCZ. Sa protojerejem A. Križkom takođe ima dobre odnose i ne čini mu, kao svešteniku RPCZ, poteškoće“ [122].

Protumačivši učešće mitropolita Visariona u hirotoniji episkopa Spiridona kao priznavanje HPC od strane Rumunske Patrijaršije, hrvatska štampa je izražavala nadu da će uskoro uslediti i priznavanje od strane drugih crkvi. Međutim, do toga, naravno, nije došlo. Čak ni crkve saveznika Nemačke – Rumunije i Bugarske ipak je nisu zvanično priznale

Protumačivši učešće mitropolita Visariona u hirotoniji episkopa Spiridona kao priznavanje HPC od strane Rumunske Patrijaršije, hrvatska štampa je izražavala nadu da će uskoro uslediti i priznavanje od strane drugih crkvi. Međutim, do toga, naravno, nije došlo. Čak ni crkve saveznika Nemačke – Rumunije i Bugarske ipak je nisu zvanično priznale. Uskoro je Pavelićev režim pao. Jugoslovenska vojska je zauzela Sarajevo, i episkop Spiridon je prešao u Zagreb. U Spaso-Preobraženskoj crkvi je 11. aprila 1945.g. održano poslednje svečano arhijerejsko bogosluženje vladika Germogena i Spiridona u prisustvu predstavnika vlade Hrvatske, ustaškog rukovodstva i nemačkog poslanstva [123]. Poslednje obraćanje mitropolita Germogena njegovoj pastvi je bila uskršnja poslanica, u kojoj je vladika kao i ranije upozoravao o opasnosti koja svetu preti od bezbožnog komunizma: „Čuvajte se, deco moja duhovna onih, koji vam se u sveštenoj odeždi obraćaju umesto sa krstom – sa krvavim nožem i oružjem u rukama, jer oni ne ratuju za Hrista već za nečastivog, oni se trude da vas sablazne i da otruju duše vaše! Čuvajte se svih onih koji govore o slobodi pod crvenom zvezdom, jer tamo slobode nema, tamo je samo patnja i nesreća. U njihovom privremenom carstvu vlada samo jedna sloboda – huljenje na Boga Svedržitelja, Njegovog Vaskrslog Sina i Duha Svetoga. Sa hrišćanskom ljubavlju i bratskim praštanjem, voljena naša braćo i duhovna deco, međusobno čestitajmo Uskršnjim pozdravom – Hristos Voskrese!“ [124].

Zagreb je 8. maja zauzela jugoslovenska armija. Tog dana prestala je da postoji Hrvatska Pravoslavna crkva. Već 10. juna, u Spaso-Preobraženskom hramu počeo je da služi srpski sveštenik. Pavelić je pobegao u Austriju, zatim se skrivao u Italiji, Argentini, Španiji – gde je i umro 1959

Zagreb je 8. maja zauzela jugoslovenska armija. Tog dana prestala je da postoji Hrvatska Pravoslavna crkva. Već 10. juna, u Spaso-Preobraženskom hramu počeo je da služi srpski sveštenik. Pavelić je pobegao u Austriju, zatim se skrivao u Italiji, Argentini, Španiji – gde je i umro 1959.g. Po nekim podacima, pred napuštanje Zagreba, Pavelić je ponudio mitropolitu Germogenu da (zajedno sa klerom) otputuje sa njim u Austriju, ali vladika je odbio – kao i celokupno zagrebačko pravoslavno sveštenstvo. Po rečima Šardt-Kupčevskog, mitropolit Germogen je izjavio: „ Nas je ovde malo, ali imamo episkopstvo i pravoslavno duhovništvo, savest nam je mirna. U ovim tužnim vremenima sačuvali smo pravoslavlje od propadanja. Spremni smo da pred slobodno sazvanim Saborom bratske Srpske Crkve, sa učešćem arhijereja RPCZ, odgovaramo za sva svoja delovanja za vreme našeg služenja“ [125].

Po svedočenju V. A. Majevskog, mitropolit je „podvižnički na sebe preuzeo krst i hrabro štitio poverenu mu rusku (a takođe i zaplašenu i provociranu srpsku) pastvu, ostajući s njom do poslednjeg trenutka. Kada su se komunisti približili Zagrebu, on je – pokoravajući se upornim molbama svojih vernika pristao da napusti grad. Međutim, njegov automobil su presreli crveni partizani, koji su starca- vladiku, zajedno sa horovođom Kosmajenkom zverski ubili.[126]. Majevski nije u potpunosti u pravu. Vladiku Germogena su 8. maja , zajedno sa protođakonom Aleksijem Borisovim uhapsili jugoslovenski komunisti. Usto, po sećanju svedoka oni su ostarelog mitropolita maltretirali, vodeći ga razdevenog po ulicama, ali ga nisu ubili na dan hapšenja.

Vladiku Germogena su 8. maja , zajedno sa protođakonom Aleksijem Borisovim uhapsili jugoslovenski komunisti. Usto, po sećanju svedoka oni su ostarelog mitropolita maltretirali, vodeći ga razdevenog po ulicama, ali ga nisu ubili na dan hapšenja

Episkopa Spiridona, koji je uspeo da iz Zagreba pobegne, uhapsili su 22. maja. Horovođa Spaso-Preobraženske crkve A. Kosmajenko i neki drugi sveštenoslužitelji su nestali, verovatno su ih pobili komunisti. Po nalogu vlade J.B. Tita, 29. juna 1945g. održano je suđenje Vojnog suda pri komandaturi Zagreba, protiv 23 sveštenika različitih konfesija – među njima su bila 6 pravoslavna. To, u suštini i nije bilo suđenje, nego pravni linč, jer se sve odigravalo bez saslušanja iskaza svedoka i reči branilaca optuženih. Mitropolit Germogen (Maksimov), episkop Spiridon (Mifka) , protojereji Serafim Kupčevski, Josif Cvijanović, Dmitrij Mrihin, protođakon Aleksij Borisov, ako i neki sveštenoslužitelji drugih konfesija, kao i načelnik verskog odeljenja Radoslav Glavaš su bili osuđeni samrt i ubrzo zatim streljani. [127]

Uz to, novi režim se ni iz daleka tako oštro poneo prema katoličkoj Crkvi, mada je u početku pokušavao da antikomunistički nastrojene katoličke arhijereje izjednači sa ustašama i da ih učini odgovornim za zločine NDH protiv Srba. Međutim, već 1945g., govoreći pred katoličkim biskupima, Tito je izjavio da “govori kao Hrvat i katolik“ [128]. Tokom 1946g., arhiepiskop Alojzije Stepinac je proglašen krivim za izdaju države i ubistva Srba i bio je osuđen na 5 godina zatvora, od kojih je odsedeo samo 2, a posle izlaska iz zatvora ga je rimski papa proglasio kardinalom. Tokom 1988g., bio je beatifikovan – tj. uvršten je u blažene. Treba naglasiti i to, da do sada nije došlo do jasnog izjašnjavanja o poziciji katoličke crkve u odnosu na njeno držanje tokom Drugog Svetskog rata.

Sinod Srpske Pravoslavne Crkve je 27. marta 1946g. doneo odluku o zabrani sveštenosluženja za sve sveštenike koje su rukopoložili mitropolit Germogen i episkop Spiridon, ali nije razmatrano pitanje o postojanju Hrvatske Pravoslavne Crkve. Neki sveštenoslužitelji i mirjani RPCZ smatraju mučenicima vladiku Germogena i one pastire koji su zajedno s njim streljani i da se uspomena na njih treba vaspostaviti

Sinod Srpske Pravoslavne Crkve je 27. marta 1946g. doneo odluku o zabrani sveštenosluženja za sve sveštenike koje su rukopoložili mitropolit Germogen i episkop Spiridon, ali nije razmatrano pitanje o postojanju Hrvatske Pravoslavne Crkve [129]. U RPCZ, nikada nije došlo do Arhijerejskog suda vladici Germogenu, ali se u odnosu na njega dugo zauzimao negativan stav. Kada je 1955g., sin vladikin, S. Maksimov molio mitropolita Anastasija da dozvoli opelo za njegovog oca, Prvojerarh je dozvolio, s tim da se to “u tišini obavi“, bez javnog objavljivanja. Čak su i krajem 1990-ih godina, na zasedanju Arhijerejskog Sinoda RPCZ neko njegovi članovi oštro osudili delatnost arhiepiskopa Germogena tokom Drugog Svetskog rata.

Istovremeno, neki sveštenoslužitelji i mirjani RPCZ smatraju mučenicima vladiku Germogena i one pastire koji su zajedno s njim streljani i da se uspomena na njih treba vaspostaviti.

(*)

Primedbe

1. Institut fur Zeitgeschichte Munchen (dalje - IfZ), Fb 87/2. Bl. 153350.

2. Đurić V. B. Ustaše i Pravoslavlje: Hrvatska Pravoslavna Crkva. Beograd, 1989. S. 249.

3. Buchenau K. Kampfende Kirchen: Jugoslawiens religiose Hypothek. Frankfurt am Main, 2006. S. 68; Maevskiй V. Russkie v Юgoslavii: 1920-1945 gg. V 2 t. Nью,Йork, 1966. T. 2. S. 268.

4. IfZ, Fb 87/9. Bl. 6-7, MA 511. Bl. 814.

5. Buchenau K. Op. cit. S. 65.

6. Radić R. Država i verske zajednice: 1945-1970. D. 1. Beograd, 2002. S. 92-93,101.

7. Hory L., BroszatM. Der kroatische Ustascha-Staat 1941-1945. Stuttgart, 1964. S. 96.

8. Ebenda. S. 97.

9. IfZ, Fa 502, Bd. 1. Bl. 164; Buchenau K. Op. cit. S. 67.

10. IfZ, Fb 87/1. Bl. 153664, Fb 87/4. Bl. 161536.

11. MossV. Pravoslavnaя Cerkovь na pereputьe: (1917-1999). SPb., 2001. S. 242.

12. IfZ, MA 516. Bl. 259.

13. Ebenda, Bl. 1262,1268.

14. Politisches Archiv des Auswartigen Amts Bonn (dalee - AA), Inland I-D, 4741.

15. Bremer T. Kleine Geschichte der Religionen in Jugoslawien. Freiburg; Basel; Wien, 2003.

S. 32; Buchenau K. Op. cit. S. 69-70.

16. Hory L., Broszat M. Op. cit. S. 65; Polčaninov R. Russkiй pravoslavnый prihod v Saraevo // Pravoslavnaя Rusь. 2002. N 20. S. 7.

17. Wertz I. On the Serbian Orthodox Martyrs of the Second World War // Orthodox Life.

1983. N 1. P. 15-26.

18. Hory L., Broszat M. Op. cit. S. 101.

19. Ioann (Šahovskoй), arhiep. Izbrannoe: Sobr. soč. V 2 t. T. 2. Nižniй Novgorod, 2002. S. 163.

20. IfZ, MA 516. Bl. 286.

21. Moss V. Ukaz. soč. S. 240-241.

22. KosovicB. Zrtve drugog svetskog rata u Jugoslavije. London, 1985. S. 102,174,182; Zerja-vic V. Gubici stanovnistva Jugoslavije u drugom svetskom ratu. Zagreb, 1989. S. 61, 82; AlmondM. Europe's Backyard War. London, 1994. P. 137; Bateljaju. Crna knjiga o grozovitostima komunisticke vladavine u Hrvatskoj. Zagreb, 2000. S. 61; SteindorfL. Kroaten: Vom Mittelalter bis zur Gegenwart. Munchen, 2001.

23. Priйma I. Golosa Serbii. SPb., 1993. S. 94; Novoprosiяvšie svяtыe zemli Serbskoй // Pravoslavnaя Rusь. 1999. N 7. S. 3-5.

24. Radić R. Ukaz. soč. S. 61.

25. Bundesarchiv Berlin (dalee - VA), R 901/69301. Bl. 259, 275; Russkaя žiznь. 1946. 25 sentяbrя.

26. Sinodalьnый arhiv Russkoй Pravoslavnoй Cerkvi za graniceй v Nью,Йorke (dalee - S A), d. 51/44.

27. Maevskiй V. Ukaz. soč. T. 2. S. 273.

28. Radić R. Ukaz. soč. S. 62.

29. Cerkovnaя žiznь. 1942. N5. S. 79.

30. Grigoriй (Grabbe), ep. Zavet svяtogo Patriarha. M., 1996. S. 332.

31. Moss V. Ukaz. soč. S. 242; Stepinac's Hat is Blood,Red // The Christian Century. 1953.

14 January. P. 42,43.

32. Kipa. 1943.1.07.

33. Bremer T. Op. cit. S. 34.

34. VA, R 901/69301. Bl. 128.

35. Kosik V. I. Russkaя Cerkovь v Юgoslavii: (20-40,e gg. XX veka). M., 2000. S. 242; Maevskiй V. Ukaz. soč. T. 2. S. 301.

36. Kosik V. I. Ukaz. soč. S. 83-84.

37. Svяto-Bogorodickiй Lesninskiй monastыrь. Madrid, 1973. S. 50-58; Arsenьev A. Russkaя intelligenciя v Voevodine // Russkaя эmigraciя v Юgoslavii. M., 1996. S. 77.

38. Toržestvo v Svяto-Troickoй obiteli // Pravoslavnaя Rusь. 1997. N 7. S. 8-9.

39. Kosik V. I. Ukaz. soč. S. 143.

40. VA, R 901/69300. Bl. 288, 62Di 1/85. Bl. 32,36.

41. Pravoslavnaя Rusь. 1941. N 17-18. S. 7.

42. VA, R 901/69301. Bl.126-128, 251.

43. Svяto-Bogorodickiй Lesninskiй monastыrь. S. 59.

44. Rossiйskiй gosudarstvennый voennый arhiv, f. 500, op. 3, d. 36, l. 93-95.

45. Nikon, ep. Lesninskiй ženskiй monastыrь. 1885-1955. Nью,Йork, 1955. S. 3-8; V., monahinя. Na razvalinah Hopovskoй obiteli v Serbii // Pravoslavnaя Rusь. 1947. N 9. S. 9-11; Čerkasov-Georgievskiй V. Russkiй hram na čužbine. M., 2003. S. 155-156.

46. Ioann (Šahovskoй), arhiep. Ukaz. soč. T. 2. S. 162-163.

47. VA,R 58/218. Bl. 31-32.

48. Nogu L., Broszat M. Op. cit. S. 120.

49. VA, R 901/69301. Bl. 77-81; KristoJ. Sukob simbola: Politika, vjero i ideologije u Nezavisnoj Drzavi Hrvatskoj. Zagreb, 2001. S. 247.

50. Jelic-ButicF. Ustase i nezavisna drsava Hrvatska: 1941-1945. Zagreb, 1978. S. 176.

51. Pozar?. Hrvatska Pravoslavna Crkva u proslosti i buducnosti. Zagreb, 1996. S. 103.

52. Đurić V. B. Ukaz. soč. S. 149.

53. KristoJ. Sukob simbola... S. 250.

54. Sm.: Bremer T. Op. cit. S. 36; Matic B. Prota: Krst i petokraka prote Milana Smiljanica. Beograd, 1985.

55. IfZ, MA 1039. Bl. 472,473; Pavelic A. Hrvatska Pravoslavna Crkva: Akta 1941-1945. Madrid, 1984. S. 7-9.

56. IfZ, MA 1039. Bl. 477-491.

57. Ebenda, MA515.Bl. 1038.

58. Radić R. Ukaz. soč. S. 99.

59. PozarP. Op. cit. S. 136.

60. Pavelic A. Op. cit. S. 18.

61. AA, Inland I,D, 4743.

62. Ebenda.

63. Ebenda; Đurić V. B. Ukaz. soč. S. 252.

64. AA, Inland I-D, 4743; Đurić V. B. Ukaz. soč. S. 163.

65. Pravoslavnaя Rusь. 1942. N 9-10. S. 8.

66. SA, d. 23/40.

67. AA, Inland I-D, 4798; SA, d. Ob učreždenii v Germanskoй eparhii 2,go vikariatstva, l. 15, d. 24/42.

68. Pozar?. Op. cit. S. 142-143.

69. Obrknezevic M. Razvoj pravoslavlja u Hrvatskoj i Hrvatska Pravoslavna Crkva. Munchen; Barcelona, 1979. S. 251, 253.

70. Gavrilo (Dožić). Memoari patrijarha srpskog Gavrila. Paris, 1988. S. 90.

71. Pozar?. Op. cit. S. 146-147.

72. V A, R 901/69670. Bl. 32.

73. AA, Inland I-D, 4740.

74. Cerkovnoe obozrenie. 1942. N 4-6. S. 11.

75. Obrknezevic M. Op. cit. S. 253-254.

76. PavelicA. Op. cit. S. 19.

77. Cerkovnoe obozrenie. 1942. N 7-8. S. 6; Nedjeljne vijesti. 1942. 6. 06; KristoJ. Sukob simbola... S. 253-254.

78. Nedjeljne vijesti. 1942.8. 06

79. KristoJ. Sukob simbola... S. 249.

80. Đurić V. B. Op. cit. S. 194.

81. Tam že. S. 170-171; KristoJ. Sukob simbola... S. 261.

82. AA, Inland I-D, 4794.

83. Ebenda, 4743.

84. Ebenda, 4742.

85. Ebenda, 4741,4742.

86. KristoJ. Sukob simbola... S. 261-262.

87. SA, d. 23/40; Rossiя. 1948.14 iюlя; Novoe russkoe slovo. 1948.1 aprelя.

88. VA, R 901/69670. Bl.15,33.

89. Ebenda, Bl. 7-8.

90. Pospelovskiй D. Russkaя Pravoslavnaя Cerkovь v XX v. M., 1995. S. 219.

91. AA, Inland I-D, 4798.

92. SA, d. Protokolы Arhiereйskogo Sinoda 28 noяbrя 1940 - 18 sentяbrя 1946 gg.

93. AA, Inland I-D, 4742.

94. Ebenda.

95. Polčaninov R. Ukaz. soč. S. 5-7.

96. SA, d. 18/41; AA, Inland I-D, 4740.

97. SA, d. 51/44.

98. Ebenda; SA, d. 15/41, l. 1.

99. Cerkovnoe obozrenie. 1943. N 1. S. 8; KristoJ. Sukob simbola... S. 261.

100. SA, d. 23/40.

101. Šardt-Kupčevskiй M. A. Arhiepiskop Germogen Ekaterinoslavskiй i Novomoskovskiй // Pravoslavnaя Rusь. 2002. N 6. S. 6-7.

102. Cerkovnoe obozrenie. 1942. N 11-12. S. 5,12.

103. Deutsche Zeitung im Ostland. 1943. 22 Oktober.

104. AA, Inland I-D, 4740; Đurić V. B. Ukaz. soč. S. 200-203, 208-209.

105. Hrvatski narod. 1944. 31.10; PavelicA. Op. cit. S. 102.

106. Hrvatski narod. 1942. 16. 06.

107. Đurić V. B. Ukaz. soč. S. 194.

108. KristoJ. Sukob simbola... S. 255-258.

109. Ibid. S. 259.

110. AA, Inland I-D, 4795; IfZ, MA 516. Bl. 1255,1262.

111. AA, Inland I-D, 4781.

112. KristoJ. Katolicka crkva i Nezavisna Drsava Hrvatska: 1941-1945. Dokumenti. Knj. 2. Zagreb, 1998. S. 272; ?uric V. Ustase i pravoslavlje: Hrvatska Pravoslavna Crkva. Beograd, 1989; Đurić V. B. Ukaz. soč. S. 209-220.

113. Cerkovnoe obozrenie. 1943. N 8. S. 4; Das Evangelische Deutschland. 1943.1 August. S. 121; Za Dom (Kroatische Korrespondenz, Zagreb). 1943. 2 September. S. 8.

114. Šardt-Kupčevskiй M. A. Ukaz. soč. S. 6-7.

115. SA, d. 17/41.

116. AA, Inland I-D, 4743.

117. Ebenda.

118. VA, R 901/69670. Bl.15, 20, 40; AA, Inland I-D, 4740, 4781; Pavelic A. Op. cit. S. 97-98; ozarP. Op. cit. S. 199.

119. Đurić V. B. Ukaz. soč. S. 254.

120. SA,d.3/50.

121. AA, Inland I-D, 4742.

122. SA, d. 51/44.

123. Hrvatski narod. 1945. 12.04; Pavelic A. Op. cit. S. 102.

124. Šardt-Kupčevskiй M. A. Ukaz. soč. S. 7.

125. Tam že.

126. Maevskiй V. Ukaz. soč. S. 300-303.

127. PozarP.Op. cit. S. 339-340.

128. KristoJ. Katolicka crkva... S. 372.

129. Đurić V. B. Ukaz. soč. S. 256.

130. Šardt-Kupčevskiй M. A. Ukaz. soč. S. 7.

Prilozi

No1. [1]

29 aprila 1942 g. Hopovo.- Pismo arhiepiskopa Germogena (Maksimova) mitropolitu Anastasiju (Gribanovskom).

Vi ste potpuno u pravu kada pišete, da se među našim episkopima neće naći nijedan koji bi odlučio da stane na čelo pravoslavne crkve u Hrvatskoj bez odgovarajućeg blagoslova ruske crkvene vlasti, a takođe i od strane Srpske Crkve, jer po crkvenim kanonima je takav čin nedopustiv, jer bi takav episkop na sebe navukao ne samo moralnu, nego i kanonsku odgovornost. Ja odlično pamtim kako se Sv(jatejši) Patrijarh Moskovski potpuno negativno iskazao protiv autokefalnosti Poljske Pravoslavne Crkve.

Do sada, do nas nisu doprli predlozi od nadležnih vlasti o ustanovljavanju autokefalije, a ako bi i došlo, mi bismo se smatrali obaveznim da se obratimo za dozvolu i blagoslov ruskom Zagraničnom Sinodu i samo po njegovim uputstvima bismo mogli preduzeti odgovarajuće mere. Istina, privatno nam je poznato da se takva ponuda očekuje, ali samo toliko, a zamolio sam da dobijem o tome izveštaj iz Karlovca kako bih zatim izvestio Sinod. Još nisam dobio odgovor na moju molbu, a kada ga dobijem, odmah ću Vam pisati.

U svakom slučaju umirite m(itropolita), Josifa da mi [2], ceneći usluge Srpske Patrijaršije našoj Zagraničnoj Crkvi, nećemo ništa učiniti štetno po njega. Molim Vaše sv(ete) molitve, uz duboko poštovanje i bratskom ljubavlju, ostajem Vaš verni sluga. Arhiepiskop Germogen [3].

N2 [4]

9 juna 1942 g. Beograd.- Pismo mitropolita Anastasija (Gribanovskog) arhiepiskopu Bogučarskome Serafimu (Soboljevu).

Vaše Visokopreosveštenstvo, milostivi arhipastiru!

Iz priloženih dokumenata [5] videćete kakvo je novo iskušenje pogodilo našu Crkvu usled antikanonskog postupka Visokopreosvećenog arhiepiskopa Germogena. Neophodnost da se preduzmu hitne mere radi sprečavanja daljeg sablazna i očuvanja bratskih odnosa sa Srpskom Crkvom, primorala me je da donesem rešenje izloženo u mojoj odluci od 24 maja/6 juna o.g. [6].

O svemu što se dogodilo, molim Vas da izvestite Sv.Sinod Bugarske Pravoslavne Crkve, a takođe i da mi saopštite da li Vam se čini mogućim da dobijete dozvolu da doputujete ovamo radi učešća u zasedanju Sinoda.

(mitropolit Anastasij) [7].

No. 3 [8]

11 juna 1942 g. Beograd. – Obaveštenje mitropolita Anastasija (Gribanovskog) Episkopskom savetu pri Upravniku ruskim pravoslavnim opštinama u bivšoj Jugoslaviji

Po dobijenim obaveštenjima, u Hrvatskoj je stvorena autokefalna Crkva bez odobrenja Majke-Crkve. Na čelo te nove Crkve, uprkos svetim pravilima, stao je arhiepiskop Jekaterinoslavski i Novomoskovski Germogen.

Zbog toga što je prekršio čitav niz svetih pravila i zato što se ne potčinjava svojoj kanonskoj vlasti – Arhijerejskom Sinodu, ja sam ga , odlukom od 24 maja/6 juna (kaznio) zabranom (činodejstvovanja). Usled toga, rusko sveštenstvo koje se nalazi u Hrvatskoj mora da se kloni od svakog molitvenog kanonskog opštenja s njim, o čemu će im Episkopski savet dati odgovarajuća uputstva.

(Mitropolit Anastasij)

No4 [9]

16 juna 1942 g. Beograd.- Telegram predstavnika nemačkog ministarstva inostranih poslova svojim šefovima o tome da mitropolit Anastasij ne priznaje Hrvatsku Pravoslavnu Crkvu.

DNB u Zagrebu je 6 (juna) saopštio o stvaranju Hrvatske Pravoslavne Crkve, kojoj je za prvog mitropolita poglavnik postavio ruskog arhiepiskopa Germogena. Molim telegrafska uputstva o tome kakvo držanje da zauzmemo prema ovom događaju. Diplomatska misija u Agramu me je već zamolila da ometam Anastasija, patrijarha lokalne Ruske Crkve [10], koji ne priznaje osnivanje nove Crkve u Hrvatskoj. U vezi s tim, poznato je da je patrijarh Anastasij saopštio privremenom vršiocu dužnosti predsednika Sinoda Srpske Pravoslavne Crkve da on ne priznaje novu Hrvatsku Crkvu, da nije saglasan sa imenovanjem mitropolita Germogena, da ga je uklonio sa položaja i da protiv njega otpočinje sudski postupak, u skladu sa kanonskim pravom. Do razjašnjavanja našeg stava, ja sam se potrudio da cenzura sprečava moguće javno izjašnjavanje patrijarha Anastasija i da mu poverljivo stave na znanje da je poželjno da odustane od svakog javnog iznošenja mišljenja u propovedima, i sl. protiv nove Hrvatske Pravoslavne Crkve. On se s tim saglasio, ostajući, ipak, pri stavu da je stvaranje nove Crkve i stupanje na njeno čelo Gerogena nedozvoljivo po kanonskom pravu i da je legalizacija onog što se desilo moguća jedino uz pristanak Srpske Pravoslavne Crkve. Bencler.

No5 [11]

17 jul 1942 g. Zagreb.- saopštenje nemačkog poslanika u Hrvatskoj svome ministarstvu inostranih poslova o pregovorima sa poglavarem HPC mitropolitom Germogenom.

Prilikom moje uzvratne posete mitropolitu Germogenu, bilo je pomenuto njegovo planirano putovanje u Beograd. Germogen računa, da mada ima nameru da se odazove pozivu mitropolita Anastasija, ipak se plaši da pregovori neće dovesti do pozitivnih rezultata, jer je Anastasij jednostrano informisan od strane srpskog mitropolita . Ukoliko bi on (mitropolit Germogen) imao garanciju da je mitr(oplit) Anastasij ispravno informisan i da postoje perspektive za bilo kakvu zajedničku akciju, bio bi spreman da odmah otputuje. Na taj njegov iskaz nisam mu ništa obećao, ali sam uopšteno pomenuo da sam, kao i ranije, rado spreman da ga na bilo koji način podržim.

Mitropolit Germogen je tako rekao da mu se rad ovde odvija na povoljan način. Od planiranih tri episkopa za budućnost, jedan će biti Rus, a dva Srbina. Tako, izgleda, nije uspelo da se pronađe nijedan Hrvat za mesto episkopa. Dalji izveštaj sledi. Kaše.

No. 6 [12]

25. maja 1944 g. Hrvatska – Raport divizijskog sveštenika konjičke kozačke divizije u Hrvatskoj, protojereja Evgenija Jaržemskog mitropolitu Anastasiju (Gribanovskom).

 Smatram svojom dužnošću da izvestim Vaše Visokopreosveštenstvo da sam 16. maja bio pozvan u štab divizije, gde mi je bilo dato da pročitam pismo arh(iepiskopa) Germogena, u kome on piše, da mu je postalo poznato da u diviziji postoje sveštenici koji opslužuju diviziju. On zahteva da svi sveštenici njemu podnesu molbu da ih postavi na dužnosti, a do tog postavljanja su obavezni da vrše bogosluženja po novome stilu, u njima pominju njegovo ime i ime poglavnika; u slučaju neispunjavanja tih njegovih zahteva , on će preduzeti mere da se oni izvrše. Pročitavši pismo, izjavio sam da se ti zahtevi ne mogu ispuniti, i – da ako bi nemačka komanda nastojala da se oni ispune, ja bih bio prinuđen da odem iz divizije i mislim da će tako postupiti i ostali sveštenici.

Ton pisma je bio toliko grub i izazivački, da je zaista sve u diviziji koji su ga pročitali, naljutio. Pismo je bilo datirano 14. aprila, a dobili smo ga 13. maja. Juče, 24. maja, pozvao me je major Eljs, koji je zadužen da raportira o tome. On se u detaljima interesovao o tome, o odnosu pravoslavnih Crkvi prema tom pitanju, i zaključio je da su zahtevi mitropolita Germogena nezakoniti. Odlučeno je da mu se odgovori da je nemačka armija eksteritorijalna i da nije dozvoljeno ničije mešanje u to pitanje. Očigledno, ovaj incident će se time i završiti.

Umoljavajući blagoslov Vašeg Svetiteljstva, smireni poslušnik protojerej Evgenij Jaržemski.

Primedbe (na Priloge)

1. Sinodalьnый arhiv Russkoй pravoslavnoй Cerkvi za graniceй v Nью,Йorke (dalee - SA), d. 23/40, b/l. Podlinnik.

2. Imeetsя v vidu živšiй v to vremя v monastыre Hopovo vmeste s arhiepiskopom Ermogenom arhiepiskop Kurskiй i Oboяnskiй Feofan.

3. 25 maя 1942 g. mitropolit Anastasiй soobщil o pisьme arhiepiskopa Ermogena v Serbskiй Sinod.

4. SA, d. 23/40, b/l. Kopiя.

5. V dele upomяnutыe dokumentы otsutstvuюt.

6. Эtoй rezolюcieй vladыka Ermogen bыl zapreщen v svящennosluženii i otdan pod duhovnый sud arhiereev RPCZ.

7. Otvetnoe pisьmo arhiepiskopa Serafima otsutstvuet.

8. SA, d. 23/40, b/l. Kopiя.

9. Bundesarchiv Berlin (dalee - B A), R 901/69670, Bl. 52. Telegrafnый blank.

10. Mitropolit Anastasiй (Gribanovskiй) nikogda ne imel titula Patriarha.

11. BA, R 901/69670, Bl.15. Podlinnik.

12. S A, d. 41/43, b/l. Kopiя.

Autor (M. V. Škarovskiй) je doktor istorijskih nauka, viši naučni saradnik Centralnog državnog Arhiva Sankt-Peterburga.

Izvor: Vestnik Cerkovnoй istorii. Moskva. 2006 g. N4 s.221-262

(S ruskog preveo: Vasilije Kleftakis; prevod po: http://www.rusk.ru/monitoring_smi/2008/03/07/k_istorii_pravoslavnoj_cerkvi_v_horvatii/)