Početna strana > Debate > Crkva i politika > Sveti čovek u vremenu i nevremenu
Crkva i politika

Sveti čovek u vremenu i nevremenu

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Vukadinović   
utorak, 26. januar 2010.

(Svetosavska beseda Đorđa Vukadinovića)

Časni oci,

dame i gospodo,

braćo i sestre,

dragi prijatelji!

Velika mi je čast da vam se obratim ovim uzvišenim povodom, kada pravoslavna ognjišta i srca širom sveta praznuju i slave Savindan, dan koji nas okuplja, podseća, nacionalno uzdiže i budi kao ni jedan drugi. Pričajući priču o Svetom Savi i pričajući je vekovima, srpski narod se uvek ponovo rađa, održava i prepoznaje u celom pravoslavnom i hrišćanskom svetu. Zato je Svetom Savi njegov narod, inače, ne baš uvek zahvalan i razuman, po Božjoj promisli dao mesto i ulogu koja mu pripada i koju niko drugi nije mogao da iznese.

Malo je naroda koji se mogu podičiti takvim nacionalnim svetiteljem, ličnošću toliko svestranom i sveprisutnom, mnogostranom i mnogostrukom, kao što se naš narod može ponositi Svetim Savom – ličnošću koja kroz pojedinačnost svedoči o univerzalnom, osobi čiji se duh i delo vekovima ovaploćuju u narodnom kolektivnom pamćenju, iskustvu i samosvesti.

Sava je bio sveti čovek u doslovnom smislu te reči. To znači da je bio čovek i svetac istovremeno, prosvetitelj i svetitelj, čovek svog naroda i zemlje i, u isti mah, trag nebeske svetlosti, njen odsjaj i živo delo. Gde god je kročila Savina stopa za njim je ostajalo jedno, makar malo čudo. Ostajale su pripitomljene zveri i pomirena braća – pri čemu je, bar kada je srpski narod u pitanju, zaista teško reći šta je od toga veće i teže čudo.

U svemu što je činio, bilo na duhovnom, bilo na političkom planu, Sava je izražavao celog sebe, pokazujući nam svojim životom da su „profano“ i „sveto“ u svojim najboljim izdancima srasli u jedno, i da najveću nepravdu čini onaj ko pokušava da razdvoji božansku prirodu od duha ljudskog. Zato nije slučajno da je Sveti Sava srpskom narodu darovao i umetnost i učenost, i književnost i kulturu – i pravo i državne propise, i post i prve biblioteke i Nomokanon i Hilandar kao saborno mesto narodne duhovnosti.

Skupio je i objedinio ne samo crkvene kanone već i svetovne zakone (nomoi), prve pravne norme na srpskom jeziku, učeći nas da državno-pravna tradicija i duhovna samobitnost jednog naroda idu ruku pod ruku, i da sve to stvaramo, gradimo i čuvamo tkajući misao i veru života. Ovostrano biće i vreme, „vrijeme zemno i sudbina ljudska“ (Njegoš), kod Save se pokazuju u prisustvu živog Boga u svakom stvaralačkom činu, u vezi kosmosa, čoveka i ljudske istorije, i dinamici otvorenog vremena u kojem se rađamo i borimo. Sveti Sava je posvedočio bliskost između molitve, misli i dela – misli kao molitve i molitve kao čina, i između kulture i morala, časti i obrazovanja.

Rešavajući konkretne probleme svog vremena i naroda, Sava je odgovorio na najteže pitanje: „Ko smo?“ i „Kuda idemo?“. I tako je jednim potezom postavio i razrešio pitanje nacionalnog, odnosno narodnog identiteta. Čini se da ni danas nismo dalje odmakli od Savinim životom i delom uobličene mudrosti da smo „Istok Zapadu i Zapad Istoku“, a opet izgleda kao da tu misao i u njoj sadržanu sudbinu još uvek nismo dovoljno razumeli. I zato se ponekad komično, a ponekad tragično klatimo čas na jednu, čas na drugu stranu, umesto da budemo to što jesmo, a što nije ni jedno ni drugo, nego nešto „treće“, i shvatimo da to treće znači svoje, a ne tuđe, da znači samostalnost i samosvojnost od koje se – čak i kada se to želi – ne može pobeći, a da se ne prestane biti.

To, između ostalog, znači i da niko ne može živeti umesto nas, i da nas niko i ništa ne može učiniti živim i oplemeniti ako se ne uzdignemo sami i ako se, pre svega, ne uzdamo u sebe, u svoje kljuse, u ono što smo vekovima bili, što smo danas, i što ćemo tek biti. To znači da nam, bez naše sabornosti i prisebnosti, zajedništva i znanja, ličnog morala i delanja, nema ni opstanka u svetu, ni mesta na nebu.

Sveti Sava nas danas, kao i već vekovima, takoreći, oduvek i zauvek, poziva na pomirenje sa sobom i drugima, na pobožnost, na svest i samosvest, na odgovornost i dela u kojima ćemo se prepoznati kao ljudi i kao narod koji nije od juče, i koji želi da ga bude i sutra. Uči nas da svuda idemo i da sa svima razgovaramo, ali i da pri tome nikada ne zaboravljamo ko smo, odakle dolazimo, šta hoćemo i čemu težimo.

"Savoliki" danas, oni koji su nalik Savi i koji se na njega ugledaju, oni što su videli sveta al' im je njihova zemlja najmilija, oni što su dotakli nebo molitvom, ali im je život borba neprestana, zarad njihovog i budućih pokolenja, ti, dakle, današnji Savini učenici i sledbenici vođeni su Savinom svešću i uvidom o dubokoj vezi između politike, prava, države, religije, kulture i etike. Ali ti budući graditelji naših velikih i malih Hilandara i Žiča moraju se umnožiti i porasti kako u duhovnom, tako i fizičkom smislu, pamteći pri tome da borba rečju i pameću može biti plodotvornija i jača od svakog mača i svake sile. I da nijedna sila nije doveka.

Jer kada jednoga dana, dana koji možda i nije tako dalek kako nam se danas čini, zavađena braća, poput Vukana i Stefana onomad, zastanu u svojoj svađi i mržnji, prizovu se pameti i požele da „spasu otačastvo“, to jest, da spasu što se spasti može i ne može od štete koju su gordost, pohlepa i intrige naneli Savinom narodu i Savinoj crkvi, pozvaće opet nekog „savolikog“ među nama da ih miri i vaspostavlja izgubljeno jedinstvo i slogu. I nije tačno da „nikada nije bilo ovako“ i da „nikada nije bilo teže“. Za Savin narod i za ljude koji hode Hristovim i Savinim putem sva su vremena teška. Samo zlo i pogibelj koji im prete povremeno dobijaju drugačije lice.

I kao što se početkom 13. veka srpski narod našao usred kovitlaca velikih promena u međunarodnim odnosima i promena u svetu – a tada je Savina uloga bila najpresudnija i spsonosna – tako i danas, slično, ali srećom i sasvim drugačije, jedno drugo carstvo, koje ni po čemu nije nebesko nego zemaljsko, suviše zemaljsko, polako prestaje da bude carstvo jedino i tiho se topi. Jer mera čoveka i mera Božja jedna je i ista, a sve što je preko mere samo sebe ne voli i iščezava kao da ga nije ni bilo.

Zato i najteža iskušenja, pred koja smo danas kao narod dovedeni, podeljeni i zavađeni, treba da sagledamo onako kao što bi ih sagledao Sveti Sava, u vremenu i nevremenu, kao izazov i iskušenje, i mutnu kap u moru novih mogućnosti i stvaranja koja su pred nama.

Sveti Sava nam je u amanet ostavio nas same, svetosavlje kao vekovni putokaz i orijentir, da ne zalutamo u mraku i istorijskim bespućima. Ostavio nam je misao sabranu u niti vodilji da smo, na kraju krajeva, ipak mi ti koji određujemo i odlučujemo svoju sudbinu. I da nema te „integracije“, tog saveza i te organizacije koji će nam pomoći ako se sebe odreknemo i ako sami sebi ne pomognemo. Zato je Savin govor i Savino delo poziv za svako pokolenje da se seća svoje najlepše istorije, ali i da se uvek ponovo rađa ispočetka – da prepoznaje i delom dokazuje vrednosti koje poseduje kao narod. Vrednosti na koje kao da smo sami već pomalo zaboravili i koje nas sa raznih strana teraju da što pre zaboravimo.

Pravoslavlje nas uči da su i svetost i život sveta i čoveka u saglasju sa voljom Božjom. Zato Sveti Sava ne propoveda bekstvo od zemlje i sveta, bekstvo od svetovnosti, prolaznog i nevažnog, nego, naprotiv, borbu i stvaranje u svetu, i otkrivanje svetosti u delanju i punoći života. Jer ispredajući priču o svetosti kao prosveti, Sava nas opominje da je svetost sadržana ne samo u odlasku, nego i u silasku sa Svete Gore, međ’ javu i međ’ ljude, i da je ona takođe i prosveta, kao i da prosveta nije nužno u suprotnosti sa svetošću, i da tek udružene postaju prava mera čovekovog delanja i smisla. Pravi svetitelj će ostati svetitelj i na kraljevskom dvoru i u političkoj areni. Baš kao što se grešiti može i u Hilandaru.

To je poziv u kojem se prepliću angažman, znanje i verovanje, i koji kroz lik hristolikog svetitelja Save – kao i kroz pokojnog „savolikog“ patrijarha Pavla – svedoči o istorijskom opredeljenju i biću jednog naroda. Kao i o njegovim moralnim vrhuncima. To je poziv narodnog pamćenja za mlada pokolenja, podsećanje na bogočovečansku ličnost i njen put, koji vodi i u život i u beskraj, i, iznad svega, smirenju i pomirenju među nama samima.

Po uzoru na ove svete ljude, danas svi mi, u granicama svojih mogućnosti i uprkos svim ograničenjima i iskušenjima vremena u kojem živimo, moramo pokušati da saučestvujemo u toj svetosti – i da budemo ljudi. U dobru i u zlu. U vremenu i nevremenu.

Hvala im na ovom pozivu i na njihovom besprimernom primeru!

I hvala svima vama!

(Izgovoreno u Baru, 25. januara 2010.)

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner