Истрајне активности на ширењу истине о Косову и страдању тамошњег српског народа, у Русији, Белорусији, Грчкој, Румунији, Кипру, не само што би побудиле јавно мнење тих земаља, већ би и тамошње владе подстакле да се са нама енергичније боре за елементарну правду.

ЕУ је и даље оптерећена недостатком консензуса у вези с Косовом, пошто Шпанија, Словачка, Грчка, Румунија и Кипар – свака понаособ дубоко свесна сопствених унутрашњих националних неприлика у вези са самоопредељењем – одлучно ускраћују признавање независности.

Стратешка одлука моје земље да на једнострано проглашење независности Косова одговори обраћањем Међународном суду правде, после одобрења које је прошле године дала Генерална скупштина УН, представља типичан пример заокрета ка миру на  западном Балкану.

Управо је у томе и задатак српске младости. Да, кроз никад прекинуту борбу за очување државе, немирење са поразима, избори своју будућност, али уједно и пружи пример старима, уколико су они у стању да након свега прихвате постојање апсолутних вредости.

Чак и највећи могући протести Срба широм света вероватно не би могли да спрече проглашење независности Косова и Метохије и признавања те независности од стране великог броја држава. Али, да ли би било исто да је до тих протеста у протеклих 15 дана ипак дошло?

Оно што је сада прилично извесно је да је српска политика према Косову претходних месеци, као и током преговарачког процеса, демонстрирала јединство, одлучност, конструктивност и принципијелност остајања у границама међународног права.

Мислим да се подјела на два ентитета донекле учврстила. Као прво, зато што је руководство РС у посљедњих седам година показало довољно самопоуздања, одлучности и вјештине да одбрани „мањи ентитет“. Друго, бошњачка страна није ни покушала да Србе придобије за такве промјене.

У значајној мјери, „салдо“ на локалном нивоу зависи од виших степеница у хијерахији власти, тако да није баш свеједно шта се дешава у ентитету, дистрикту, кантону, па и у прилично виртуелној категорији познатој као БиХ.

Две деценије након међународног признања централне југословенске републике као државе и тврдоглавог инсистирања на њеном одржању као геополитичке нужности, свет изгледа напокон схвата да ту од самог почетка нешто није било како треба и да је зато отпор на грбавом терену практично несавладив.

Пред крај рата када је било јасно да ће Изетбеговић и Бошњаци неким Дејтоном добити мање него што им је Кутиљеро нудио а Караџић и Бобан на ту понуду ставили потписе још пре почетка самог рата.