Српско срце управо је у Републици Српској и на Косову и Метохији, који су емотивно, духовно и политички за Србе нераздвојиви. Без ових места Срби би остали без срца тј. личили би на живе мртваце којима срце не куца. Онда би могли бити било где – и увек би били нигде.

Сам избор Београда као локације за одржавање самита говори да планери и стратези у Бриселу Београд виде као значајног партнера и то је само по себи последица званичне политике нашег војног врха, што наши званичници и истичу.

Ако бих оно што слиједи морао изрећи у само двије реченице, онда би то биле реченице које су и својеврсне хипотезе овог текста.

И наравно, много чешће греше појединци него читаве институције, нарочито оне најважније и најугледније. Зато је и у овом случају много реалније да сам у стратешкој процени погрешио ја него СПЦ, то је охрабрујућа нада и могућа утеха за моје евентуалне и прижељкиване нетачне процене, изречене у добронамерној сумњи и вођене честитим намерама

Власт је већ  започела  кампању! Из комерцијалних разлога, подиже се свест о рађању!  Могуће да ће дати и коју цркавицу  у те сврхе?!  Ако ништа, мецене са Запада одрешиће кесу.  Будући нараштаји већ су безецовани! Нема сумње, влада је препознала „извозну шансу“. 

Један од главних аргумената заговорника приступања Србије алијанси јесте да Београд не може остати „црна рупа” Европе и усамљено острво окружено чланицама НАТО. Међутим, чак око 70 одсто грађана противи се уласку у ову алијансу.

Кристијан Шмит није нити може бити високи представник, не само зато што ниједна од уговорних страна Дејтонског споразума није захтијевала његово именовање, већ и због тога што није именован од стране СБ УН

СПЦ се на овај начин није одрекла свог духовног и културног наслеђа. Српско црквено културно наслеђе у Републици Северној Македонији, али и у другим државама изван Републике Србије, може и мора да се штити од промене његовог историјског идентитета

Прича о минираном Жрнову и прича о изгубљеном српском језику је, дакако, једна иста прича. Наравно да критички аргументи против краља Александра и Вука Караџића постоје, и наравно да их не треба игнорисати. Али фиксација на „просуто млеко“, опсесивно враћање на тренутак у историји када су наши преци начинили избор који ми сматрамо за погрешан, али који никаквим мисаоним и идеолошким напором не можемо изменити, представља један од најразорнијих елемената патологије српског друштва данашњице. 

Шта међутим раде противници НАТО-а у Србији? Они понављају мантру како не смемо постати чланица алијансе која нас је противправно бомбардовала док њихови противници са друге стране говоре о конкретним стварима као што су економске предности чланства