Православна охридска архиепископија и преко ње јединство са нашом Српскопм православном црквом била нам је до сада нада и утеха да се Светосавска спона за нас Србе из Старе Србије и на даље неће прекинути. Немојте нам у ту последњу наду узимати. Ако изгубимо и Мајку Цркву нестаће и корена и извора

Српско срце управо је у Републици Српској и на Косову и Метохији, који су емотивно, духовно и политички за Србе нераздвојиви. Без ових места Срби би остали без срца тј. личили би на живе мртваце којима срце не куца. Онда би могли бити било где – и увек би били нигде.

Стиче се утисак да је и ондашња власт "шкакљиве" ствари протурала у обландама. Или још горе, изгледа да се са уласком у НАТО шпекулише не би ли се добили уступци у вези са Косовом.

Чак и да се заједница српских општина формира по принципу четири споразума из Брисела о којима је говорио Председник Вучић, то ће бити институција тзв. Косова, која Србима не може бити замена за државу Србију

Тек кад стигну одговори на сва та питања, можда ће нестати и вишедеценијски спор. Али заједничка литургија две цркве у Храму Светог Саве је велики почетак и може се тумачити као до сада најозбиљнија најава решења

Власт је већ  започела  кампању! Из комерцијалних разлога, подиже се свест о рађању!  Могуће да ће дати и коју цркавицу  у те сврхе?!  Ако ништа, мецене са Запада одрешиће кесу.  Будући нараштаји већ су безецовани! Нема сумње, влада је препознала „извозну шансу“. 

Американци су у време припремања „Олује“ опскрбљивали хрватску војску подацима о кретању Срба у Крајини и покретима Војске Југославије. Бојали су се да ће Милошевић направити противудар с две тенковске бригаде.

Зато је данас више него икада раније у српској историји важно одбити Давоски ултиматум, и не пристати на нови Минхен, јер би пристајањем на државно и национално самоубиство

У свим невољама, недаћама и страдањима Српска Православна Црква је делила и радости и туге васцелог српског народа, а Патријаршија српска је била и остала символ народног јединства и онда када је државно устројство и јединство бивало разбијено

Прича о минираном Жрнову и прича о изгубљеном српском језику је, дакако, једна иста прича. Наравно да критички аргументи против краља Александра и Вука Караџића постоје, и наравно да их не треба игнорисати. Али фиксација на „просуто млеко“, опсесивно враћање на тренутак у историји када су наши преци начинили избор који ми сматрамо за погрешан, али који никаквим мисаоним и идеолошким напором не можемо изменити, представља један од најразорнијих елемената патологије српског друштва данашњице.