Писмо представника Срба са Косове и Метохије Светом архијерејском сабору Српске православне цркве

Са деловањем Мила Ђукановића он је у многоме раширен и по разним другим деловима Црне Горе, тако да се о Милу са разлогом може говорити као о „оцу црногорске нације“. Он ту „титулу“ заслужује пуно више од било кога из комунистичког руководства

То је оно што морамо да учимо нашу децу, како нам не би продавали рог за свећу, те како не би од дискриминаторске и асимилаторске KuK монархије правили узорну мултикулти-ЕУ-заједницу.

НАТО нигде није решио, нити је желео, нити је могао да реши, било који један проблем. После сваке агресије НАТО је за собом је остављао девастирана друштва, разорене културе привреде, верске и етничке сукобе, сепаратизам, скономску и социјалну беду, стотине хиљада људских жртава, милионе избеглица и расељених лица.

Уколико Скупштина не прогласи окупцију Косова и Метохије и не спроведе горе наведене реформе - грађани да се организују и прогласе окупацију целокупне територије Србије

Амфилохије је добро разумео да је идентитет Црногораца увек био двојан: они су били и Срби и Црногорци, за њих су ти аспекти властитог виђења неодвојиви. Довољно је погледати како су та два идентитета испреплетена у Његошевом Горском вијенцу

 Зулфо Турсуновић, убица ножем чије се име помиње, је био мајор Армије БиХ. Каква Армија такви и мајори! Пре рата је мајор Зулфо био неписмени и неотесани сеоски насилник који је осуђен на вишегодишњу робију зато што је у кафани убио ножем двојицу људи. У току рата, као заменик команданта, учествовао је у већини злочина почињених над српским цивилима

Дошли смо у позицију да смо везани за земље НАТО а да тамо наводно нећемо; да притом себе јавно убеђујемо да тамо нећемо, а чињенице говоре да се тамо сами гурамо (између осталог, и зато што смо се довели у позицију да немамо где и да морамо тамо) а да притом нисмо рашчистили око онога што је било 1999.

Ово време, када се буде писала историја српске државе, ће бити уписано црним словима јер овако нешто никада се у историји српског народа није дешавало. Ипак, као што је некада говорио Никола Пашић спаса нам нема али пропасти нећемо

Нека уређују ствари у својој кући како хоће. Али онако како је та држава део њиховог идентитета, та црква коју у државном лонцу кувају је део мог идентитета. Црква жели дијалог и договор, али не жели уцене, манипулације и једнострана тумачења историјских чињеница