среда, 25. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Србија и Црна Гора > Кување црногорске жабе
Србија и Црна Гора

Кување црногорске жабе

PDF Штампа Ел. пошта
Петар Гордић   
среда, 26. мај 2021.

Најпре неколико цитата:

„...zaista je ponižavajuće da neko ko treba da sjedne na tron Svetog Petra Cetinjskog, za koga takođe nikad nije čuo Vučić a kamoli Vulin, da nasljednik dakle crnogorskog sveca i utemeljivača države daje izjave tipa kako je Temeljni ugovor sa Vatikanom takođe objavljen po potpisivanju ili kako patrijarh srpski a ne mitropolit crnogorski treba da potpiše taj zakon. (Жељко Ивановић, Вијести27.04.2021)[1]

У Телескопији(13.05.2021)[2]Тамара Никчевић је на речи Миодрага Влаховића да му је „Владимир Божовић испричао како је изабран претходни патријарх Иринеј Гавриловић“ рекла „тако је било увијек, то је традиција!“ сугеришући да је власт у Србији одувек бирала верског поглавара цркве.

„Za razliku od Ruske, Crkva Srbije, čiji je Krivokapić deklarisani vjernik, nominalno je zadržala jedinstvo i sa Vaseljenskom patrijaršijom i sa Grčkom crkvom“ (Владимир Јовановић, АнтенаМ 14.05.2021)[3]

Троје референтних crnogorskih[4]новинара наглас размишља о СПЦ и Темељном уговору који ће СПЦ потписати са Владом ЦГ. Жељко Ивановић мисли да су црногорски митрополити црногорски светац нешто друго/другачије/различито од СПЦ. Тамара Никчевић афирмише тезу да је СПЦ институција Републике Србије и да се патријарх бира традиционално по диктату власти. Владимир Јовановић у задње време у својим текстовима СПЦ назива Црквом Србије.

Новинари су присутни у политичкој збиљи. Они, као и политичари, коментаришу текуће површинске догађаје у складу са својим агендама, наративима и светоназорима, а будући да су национални Crnogorci,идентитетски аспект несумњиво је једна од кључних детерминанти њиховог мишљења. Мене као филозофа много више занимају стратезиисторијских процеса него пуки учесници и коментатори политичких догађаја. У овом тексту ћу се осврнути на мишљења двојице crnogorskih интелектуалаца, дугог стажа и великог угледа, умећа и утицаја – дипломате, бившег министра и професора Миодрага Лекића, и професора математике и оснивача Вијести и Монитора Миодрага Мишка Перовића.

У емисији Начисто (29.04.2021.)[5] дипломата Миодраг Лекић је изнео низ провокативних ставова, увијених у оквир грађанског и дијалошког наратива. Његов је став да Темељни уговор са СПЦ треба потписати, али да га пре потписивања треба објавити. Друго, Темељни уговор треба потписати након избора новог Митрополита црногорско-приморског. Та два захтева и очекивања су сасвим разумна. Лекић, међутим, поред тих коментара наводи неке друге, који задиру у устројство СПЦ. Прво, да ли Цетињска митрополија има неко посебно место у том уговору или има исти статус као све друге епархије СПЦ?! Друго, помињући Онуфрија, митрополита Московске патријаршије који је долазио у ЦГ прошле године током литија, Лекић је истакао како у Украјини, где је Онуфрије поглавар, та црква припада канонски РПЦ (Московској патријаршији), али има свој Синод, Сабор, бира поглавара, и слично. При том, Лекић више пута каже „ја ништа не предлажем, не пада ми на памет...“, али му ипак ове ствари падају на памет! У току те расправе изговара једну битну реченицу, због кога сам га издвојио из горе наведених новинара и уврстио у стратеге процеса: „Није ово (историја, однос државе и цркве) дисциплина спринта, него маратон“. У светлу те реченице треба „читати“ све што он изговори.

Лекић је био министар у влади Мила Ђукановића из ратних година, касније дипломата у Риму, амбасадор у неколико афричких земаља, оснивач Демократског фронта и професор међународне политике у Италији. Једном речју, човек богатог искуства и великог знања. Он добро зна разлику између функционисања дневне политике и дубинске политике, или другачије речено, између низа текућих политичких догађаја и струје историјско-политичких процеса која продукује оне преломне, историјски важне догађаје, догађаје који отварају нове епохе једне политичке заједнице. Због тога Лекићеве речи имају већу тежину од некога ко је пуки функционер или учесник политичког живота. Треба да знамо да ни нови Закон о слободи вероисповести ни Темељни уговор неће трајно решити црквени и верски спор у ЦГ.

Миодраг Мишко Перовић је, по мом скромном мишљењу, сива еминенција (владар из сенке) целокупне црногорске политике и историје у последњих тридесет и пет година. То је једна широко образованаи необична личност. Личностоко које се окупљао тзв. индипендистички покрет од почетка вишестраначја у ЦГ. Будући да текст није о Мишку Перовићу и његовој улози у историји савремене ЦГ, фокусираћу се на црквено питање.

Треба, међутим, навести неколико општијих ствари о њему да бисмо разумели прави смисао његових речи о вери, религији и цркви. Упркос томе што су га „другови индипендисти“ оптужили да је на последњим изборима издао ЦГ и да је „самопрозвани вођа разочараних индипендиста“[6], то је човек који је много битнији за независност ЦГ од Мила Ђукановића или Славка Перовића. Човек чији се готово сваки политички наум и циљ с почетка 90-их остварио, па у светлу те чињенице треба читати и његове најновије ставове. За њега су и Славко и Мило и све политичке партије променљиве којима он задаје вредност, док „открива“ функције и константе историје – да се тако сликовито изразим. Довољно је прочитати фељтон о настанку Монитора и видети о каквом се човеку ради. Из бројних информација написаних тамо за ову прилику издвојићу само неколико њих, како бисмо схватили да Мишко Перовић живи, не у политичкој, него у „метафизичкој реалности“, у самој сржи стварности, где се прожимају суштинска и површинска збивања. Тамо пише да су (парафразирам) „медији које (је) правио више променили ЦГ од свих политичких партија и политика заједно, да Монитор није само средство за индипендистички циљ него и дугорочни просветитељски пројекат, да је по први пут након три епохе „ропства“ у ЦГ (Петровића, Карађорђевића и комунизма) дошло време да се епски Црногорци помоћу масовних медија преобрате у рационалне политичке грађане и да се породи нова самосвест...“ Уз ограду да је реч о његовом субјективном виђењу, довољно је за поенту коју желим да изведем. И нечији субјективни осећаји су објективне чињенице. Промена, процес, развој, сазревање, порађање, пројекат, образовање, формирање, идентитет, самосвест, циљ-средство, историја, наслеђе, оно што је било и оно што ће бити – појмови су који доминирају у животној филозофији и мисији Мишка Перовића. Неко гради бизнис, фабрику, фарму, кућу, породицу, пријатељства, каријеру, а Мишко Перовић пола века гради државу и нацију. Питање Цркве је само делић те велике слагалице.

Ово се јасно види изњегова два текста која су претходила прошлогодишњим изборима, а који су посвећени управо религији и Цркви (Изборна звона[7])и (О литијама, на други начин)[8]. Требало би ми десет оваквих текстова да анализирам све што је Перовић тамо написао, инсинуирао, наговестио и повезао. Иако колумне, текстови су врло слојевити и тешки за читање, много тога је тамо написано: о непријатељском односу светосавља према црногорству, о државотворној и православној компоненти црногорског народа, о 1918. години, бројни општи ставови о религији, о корацима у еволуцији (СП) Цркве и променама које се у њој назиру, о аутокефалности црногорске цркве, о старом Миторполиту који је „остао заробљен у неком времену“ и младим свештеницима који треба да „траже форме суживота које интегришу Црну Гору у једно биће“. Узимајући у обзир све то и спајајући га са једном реченицом коју Мишко Перовић изговара у емисији Начисто[9]„требало нам је осам или девет година да изазовемо расцеп у ДПС-у, писао сам текстове у Монитору да едукујем људе из власти и чекао да власт крене путем независности...“ слутим да он покушава да изазове расцеп у СПЦ, да се нада да ће у будућности неко из цркве да преуми попут Ђукановића 1997. Не оптужујем га да то ради, не оптужујем га да преводи све српско у црногорско (с обзиром да је изјавио да нема ништа против Срба из ЦГ уколико прихватају независност, иако не разуме шта им значи то њихово српство!). Ја само наслућујем (за нас Србе, и оне у ЦГ и оне ван ЦГ) најгори сценарио, а на њему је да ме демантује. У ЦГ се питања односа појединца према држави, референдуму, застави, историјиском, културном, државном, националном, етничком, језичком, верском и грађанском идентитету потежу сваки дан већ тридесет година. 1918, 1941, 1989, 1997, 2006, референдум, ко има какаве ставове о чему, на основу којих чињеница и уверења формира ставове о историји, идентитету, нацији, религији, језику, ко су изворни Срби, а ко посрбице (великосрби), ко ту кога негира и признаје, угрожава и присваја. Тешко је фиксирати колико таквих питања има, ко и шта тачноо којој теми заговара и предлаже.

„Ја сам потрошен...али спреман да ову игру играм до краја и да је играм до краја живота, да припремим тло за оне који ће после мене наставити“ – пише Мишко Перовић (Фељтон о настанку Монитора, део XVI)[10].

Упркос тренутним неслагањима, међу онима који ће наставити мисију Мишка Перовића готово сигурно се налазе Љубомир Филиповић и Немања Батрићевић. Нејасних категорија, наговештаја или предлога у њиховом политичком речнику и светоназору има много мање него код самог Перовића. Он је био идеалиста и „прагматични романтичар“ који се занесено и упркос свим недаћама деведесетих борио и изборио за своје идеје. Они су сурови реалисти и истраживачи који баратају бројкама.[11] и [12].

Нека уређују ствари у својој кући како хоће. Али онако како је та држава део њиховог идентитета, та црква коју у државном лонцу кувају је део мог идентитета. Црква жели дијалог и договор, али не жели уцене, манипулације и једнострана тумачења историјских чињеница

За себе могу рећи да сам у неком смислу верујући човек, како год то неодређено звучало. У том смислу ми је жао што сам у наслову свог текста нашу Цркву у симболичкој равни назвао жабом. Али нисам успео пронаћи бољу метафору онога што се догађа. То да ли је жаба убачена у врелу, хладну или топлу воду мање је важно. Лонац на ватри је независна ЦГ, а скувана жаба свакако није жива. Просудите сами из текста који математичар и метафизичар је главни кувар у тој кухињи, и ко су му помоћници. То колико ће жаба да се кува не знам, али знам да то кување није спринт него маратон (како рече Лекић). И још нешто знам – да морамо ставити до знања куварима да нашу жабу оставе на миру, да је изваде и да кувају нешто друго. Немам никакав проблем са црногорском независношћу, баш никакав. Нека уређују ствари у својој кући како хоће. Али онако како је та држава део њиховог идентитета, та црква коју у државном лонцу кувају је део мог идентитета. Црква жели дијалог и договор, али не жели уцене, манипулације и једнострана тумачења историјских чињеница. Не плаше ме они који грађанима Црне Горе постављају избор „антифашизам или светосавље“[13] или „темељни уговор или држава“[14]; не плаше ме јер знам шта мисле. Плаше ме они који би исти тај резултат, само да процес буде маратон, а не спринт!

(Професор филозофије, аналитичар друштва)

[1]https://www.vijesti.me/kolumne/533831/muke-po-joanikiju

[2]https://www.youtube.com/watch?v=sOHdm9F1K_4

[3]https://www.antenam.net/drustvo/religija/199726-sta-je-jeronim-zaista-rekao-krivokapicu-od-dukljanske-drzave-do-referenduma-2006-za-slobodu-i-pravdu-crne-gore

[4] За потребе овог текста правићу разлику између Crnogoraca/Црногораца. Први су Црногорци у етничком, националном и државном смислу (држављанства), а други су у етничком и културном смислу Срби, а по држављанству, менталитету и географији су Црногорци. Ово је најпростији приказ те поделе и нећу овде улазити у њено образлагање.

[5]https://www.youtube.com/watch?v=mtV0z4aEImA

[6] https://www.autonomija.info/drasko-djuranovic-svetosavci-i-crnogorci.html

[7]https://www.vijesti.me/kolumne/452943/izborna-zvona

[8]https://www.vijesti.me/kolumne/424061/o-litijama-na-drugi-nacin

[9]https://www.youtube.com/watch?v=qTSUKi6r4hE

[10]https://www.monitor.co.me/miodrag-perovic-30-godina-monitora-xvi-raditi-za-istoriju-je-i-dar-i-prokletstvo/

[11]https://www.antenam.net/politika/196279-batricevic-vucicevo-mijesanje-u-popisnu-kampanju-bice-brutalnije-nego-na-izborima-u-niksicu

[12]https://www.portalanalitika.me/clanak/319148--batricevic-mit-o-gradanskom-identitetu

[13]https://www.pobjeda.me/clanak/antifasizam-temelj-nase-kuce

[14]https://www.portalanalitika.me/clanak/temeljni-ugovor-ili-drzava

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер