Pismo predstavnika Srba sa Kosove i Metohije Svetom arhijerejskom saboru Srpske pravoslavne crkve

Sa delovanjem Mila Đukanovića on je u mnogome raširen i po raznim drugim delovima Crne Gore, tako da se o Milu sa razlogom može govoriti kao o „ocu crnogorske nacije“. On tu „titulu“ zaslužuje puno više od bilo koga iz komunističkog rukovodstva

To je ono što moramo da učimo našu decu, kako nam ne bi prodavali rog za sveću, te kako ne bi od diskriminatorske i asimilatorske KuK monarhije pravili uzornu multikulti-EU-zajednicu.

NATO nigde nije rešio, niti je želeo, niti je mogao da reši, bilo koji jedan problem. Posle svake agresije NATO je za sobom je ostavljao devastirana društva, razorene kulture privrede, verske i etničke sukobe, separatizam, skonomsku i socijalnu bedu, stotine hiljada ljudskih žrtava, milione izbeglica i raseljenih lica.

Ukoliko Skupština ne proglasi okupciju Kosova i Metohije i ne sprovede gore navedene reforme - građani da se organizuju i proglase okupaciju celokupne teritorije Srbije

Amfilohije je dobro razumeo da je identitet Crnogoraca uvek bio dvojan: oni su bili i Srbi i Crnogorci, za njih su ti aspekti vlastitog viđenja neodvojivi. Dovoljno je pogledati kako su ta dva identiteta isprepletena u Njegoševom Gorskom vijencu

 Zulfo Tursunović, ubica nožem čije se ime pominje, je bio major Armije BiH. Kakva Armija takvi i majori! Pre rata je major Zulfo bio nepismeni i neotesani seoski nasilnik koji je osuđen na višegodišnju robiju zato što je u kafani ubio nožem dvojicu ljudi. U toku rata, kao zamenik komandanta, učestvovao je u većini zločina počinjenih nad srpskim civilima

Došli smo u poziciju da smo vezani za zemlje NATO a da tamo navodno nećemo; da pritom sebe javno ubeđujemo da tamo nećemo, a činjenice govore da se tamo sami guramo (između ostalog, i zato što smo se doveli u poziciju da nemamo gde i da moramo tamo) a da pritom nismo raščistili oko onoga što je bilo 1999.

Ovo vreme, kada se bude pisala istorija srpske države, će biti upisano crnim slovima jer ovako nešto nikada se u istoriji srpskog naroda nije dešavalo. Ipak, kao što je nekada govorio Nikola Pašić spasa nam nema ali propasti nećemo

Neka uređuju stvari u svojoj kući kako hoće. Ali onako kako je ta država deo njihovog identiteta, ta crkva koju u državnom loncu kuvaju je deo mog identiteta. Crkva želi dijalog i dogovor, ali ne želi ucene, manipulacije i jednostrana tumačenja istorijskih činjenica