Još jedan pogled na kredite u “švajcarcima” - banke će, umesto da budu kažnjenje, biti nagrađene novcem poreskih obveznika

Izgleda da se mukama korisnika kredita u CHF konačno nazire kraj. Tako bar deluje na prvi pogled, nakon predložene uredbe u formi lex specialis-a Vlade RS. A da li je ova odluka državnih zvaničnika inicirana naglom empatijom prema ljudima koji su odlučili da štrajkom glađu po cenu života dođu do pravde, ili je posmatrajući momenat u kome je doneta, takva odluka čisto politička? I zašto je vlada rešila ekspresno ono za šta je do juče tvrdila da je problem ugovornog odnosa banka-klijent, u koji država ne bi trebalo da zalazi kao ni da troši novac poreskih obveznika tj. svojih građana?

Pa zar bi onda trebalo da čudi zašto se banke u Srbiji ponašaju tako kako se ponašaju, tj. da su najblaže rečeno „van sistema“. Ali tamo gde ima države i poštovanja zakona, državne institucije reaguju i štite svoje građane kao ugovorno slabiju stranu, poštujući svoje zakone a kroz mehanizme koje imaju bankama izriču mere opomene ili ozbiljne finansijske sankcije i o tome obaveštavaju javnost.

Kako su uopšte građani zaduženi u švajcarcima došli u dužničko ropstvo i da li je u pitanju smišljena prevara? Prosudite sami iz jasnog primera koji dajem, a koji može biti pokazatelj o tome da li je postojala sprega između državnih zvaničnika i banaka.

Krediti indeksirani u CHF su svoju ekspanziju imali u periodu 2006-2008.godine, da bi konačno takvi krediti bili ukinuti od strane države kao izrazito nepovoljni negde 2009. godine. U periodu koji pominjem a kada su takvi krediti masovno plasirani na tržištu, građani su bili ohrabrivani od strane državnih zvaničnika pa i samog menadžmenta banaka da se upuste u nešto što će im vrlo brzo život učiniti preteškim. Kako su u osnovi svi imali istu nameru pre odlaska u banku a to je rešavanje stambenog pitanja, u banku se uglavnom otišlo sa idejom da se precizno i pravovremeno informiše, pojasne procedure za dobijanje kredita ali i najvažnije sagleda finansijska strana celog aranžmana. U zemlji u kojoj je nacionalna valuta dinar, niti jedna banka nije odobravala dinarske kredite bez i da su bili uslovljeni od strane zvaničnih organa države, već su krediti sa valutnom klauzulom indeksirani u evrima i švajcarskim francima bili jedina opcija. Tako smo došli do toga da se u filijalama banaka uz ponudu potencijalnim klijentima na primeru okrugle cifre od 100.000 evra ili švajcaraca, predočavala „nepovoljnost“ zajma u evrima i sva blagodat koju pruža zajam indeksiran u švjcarskim francima. Da li je kredit u evrima bio skoro dvostruko nepovoljniji slučajno, odnosno da li je to je bilo tržišno realno u tom momentu, ili su banke svesno podigle marže na evro da bi plasirale CHF kredite, prosudite sami. Tek pred građane se na bankarskom primeru kredita u evrima jasno videlo da otplata u totalu dovodi do „kupovine skoro 3 stana“, jedan koji klijent kupuje za sebe a još 2 koja praktično daje banci.  Sa pričom kako je to jasno za građane povoljnije, bez da ih je iko upozorio na rizike što je obaveza banaka, građani su uzeli ono što deluje povoljnije i logičnije, kredit sa valutnom klauzulom u francima..     

Tabela 1 – Primer kreditne ponude banaka prema građanima indeksirane u € (evro), odnosno CHF (godina 2006-2007)

Nakon kratkog perioda stabilnosti dolazi period svetske ekonomske krize koji se u Srbiji oseća naročito od druge polovine 2008. i 2009. godine, te do naglog jačanja vrednosti švajcarskog franka prema evru od gotovo 50%, tj. rasta franka prema dinaru od 140% (sa početnih 50 dinara na 120 dinara). Tada za većinu građana Srbije zaduženih u švajcarcima nastaje pravi pakao u kome su svakodnevno suočeni sa opasnošću da će završiti na ulici, potpuno posvetivši svoje živote borbi da svakog meseca namire banke kroz isplatu rate kredita. U toj borbi trpi porodica, svakodnevni život, a dodatna frustracija za više hiljada porodica nastaje činjenicom da iako godinama plaćaju sada već dvostruko uvećane rate, duguju više novca nego što su dobili, pa se kraj ne nazire kao u slučaju zelenaških pozajmica. Odsustvo reakcije države je konstantno prisutno, a Narodna banka ne čini ništa da regulatornim mehanizmima sačuva svoje građane od potpune propasti. Kompletan rizik sada je prevaljen na leđa građana kao ugovorno slabije strane, dok banke stiču ekstraprofit.  

U tabeli ispod na primeru kredita indeksiranog u CHF (nakon 12 godina otplate ili 40% trajanja ugovora) a koji su banke prikazivale građanima sa okruglom cifrom od 100.000 evra radi lakšeg razumevanja, jasno se vidi da su građani do sada isplatili 80% vrednosti kredita sagledavajući evro kao valutu A DUGUJU ISTO KAO NA POČETKU OTPLATE, odnosno isplatili preko 100% u dinarima A DUGUJU 150% VIŠE NEGO NA POČETKU OTPLATE! 

Tabela 2 – Okvirni primer kredita u CHF nakon 12 godina otplate, sa približno tačnim trenutnim stanjem (2007-2019)

Ova vladajuća većina sa guvernerom Jorgovankom Tabaković na čelu NBS, od 2012. godine uporno ignoriše pozive građana za razgovor i pomoć države u rešavanju CHF kredita, a koju su odavno dobili građani Poljske, Mađarske, Rumunije, Hrvatske, Crne Gore, BiH. Jedini odgovor gospođe Tabaković i državnih zvaničnika jeste da se država ne meša u ugovorne odnose banaka i klijenata, te da su građani sami krivi za nastale probleme koji su plod njihove neinformisanosti i pohlepe. Sramotno u najmanju ruku, naročito kada dolazi od osobe koja je kao i predsednik Aleksandar Vučić, rešila stambeno pitanje o trošku građana ove zemlje. Sve i da je guvernerka u pravu, građanin može biti i neuk i nepismen ali to bankama ne daje za pravo da se bave prevarnim radnjama, odnosno državu obavezuje da sprovede zakon a bankama odredi kaznene mere i o tome obavesti javnost. Uostalom, nemoguće je da ima tako mnogo onih koji su ozbiljnog obrazovnog statusa, ali se ipak osećaju prevarenim od strane banaka i nezaštićeni od svoje države.

Više je nego jasno da su banke enormno profitirale i da načelo jednakosti davanja ne postoji. Stoga valutna klauzula koja je prisutna kroz indeksaciju u švajcarskim francima kao mehanizam zaštite banaka od pada domaće valute kakav je bio 90-ih, sada gubi smisao i ona bankama donosi ekstraprofit u kome se banka enormno bogati, dok klijenti trpe nesagledivu štetu. Nelogično je tada da valutna klauzula ipak ostaje na snazi, iako su klijentima isplaćeni krediti u dinarima odnosno nikada nisu videli švajcarske franke, a ne postoji ni dokaz da su se banke na međubankarskom tržištu zadužile u švajcarcima!? To su konačno uvideli časni sudije Vrhovnog kasacionog suda negirajući valutnu klauzulu kao zakonitu, što je trebalo da dovede do poništaja tih kredita i vraćanja na početak. A to znači da se isti konvertuju u evro ili dinar po paritetu koji je važio na dan isplate i uradi kalkulacija dosadašnjih davanja klijenata, a onda po novom obračunu potpiše ugovor i stvari krenu ispočetka.

Bankama u Srbiji se sve može, one su miljenici sistema i njihovo čedo. Država im je dozvoljavala da rade šta žele i cene svojih usluga formiraju kako žele. Tako su po svom nahođenju sprovodili određene radnje mimo zakonskog osnova. Od naknada za obradu kredita, preko naknada za otvaranje i gašenje računa, pa preko naplate kamata na prevremene otplate kredita, podizanja kamatnih stopa na samo njima znan način, isplate kredita po nižem kursu a naplata po drugom višem kursu (naplaćivale po prodajnom kursu banke a isplatile po nižim, srednjem odnosno kupovnom), uslovljavanja korisnika kredita otvaranjem računa u banci i prebacivanjem plata kod te banke... Spisak je podugačak, ali je sigurno da su građani Srbije plaćali najviše cene finansijskih usluga dok su banke kroz različite poreske olakšice dobile privilegiju da plaćaju najmanje efektivne poreze u  Evropi. Sankcije su izostale, tačnije Srbija je praktično jedina zemlja u kojoj na osnovu ponašanja države proizilazi da je poslovanje banaka bilo striktno po zakonu.

Zaključak je jasan i nedvosmislen. Sadašnja Vlada se umešala upravo u ovom trenutku ne radi svojih građana, već da bi spasila banke od sudskih presuda i lančane reakcije koja bi imala za rezultat preispitivanje kompletnog poslovanja banaka u Srbiji u poslednjih 15 godina. Može se lako pretpostaviti da su ovakvo rešenje inicirale upravo banke a sproveli predstavnici aktuelne vlasti. Jedino ispravno rešenje bilo bi kažnjavanje banaka za nesavesno poslovanje i nepoštovanje zakona, a najmanje što se mora uraditi jeste da se sav teret od definisanih 38% otpisa kredita u švajcarcima, prevali na teret banaka. Dakle, bez ijednog izdvojenog dinara poreskih obveznika.

Ovako, izdvajanje od skoro 100 miliona evra poreskih obveznika iz budžeta ili 15% preostalog duga građana, predstavlja čistu nagradu za banke. Nagradu za nesavesno poslovanje i prevarne radnje, umesto kazni koje su zemlje koje drže do reda i zakona sprovele bez ikakvog pardona.