Још један поглед на кредите у “швајцарцима” - банке ће, уместо да буду кажњење, бити награђене новцем пореских обвезника

Изгледа да се мукама корисника кредита у ЦХФ коначно назире крај. Тако бар делује на први поглед, након предложене уредбе у форми леx специалис-а Владе РС. А да ли је ова одлука државних званичника иницирана наглом емпатијом према људима који су одлучили да штрајком глађу по цену живота дођу до правде, или је посматрајући моменат у коме је донета, таква одлука чисто политичка? И зашто је влада решила експресно оно за шта је до јуче тврдила да је проблем уговорног односа банка-клијент, у који држава не би требало да залази као ни да троши новац пореских обвезника тј. својих грађана?

Па зар би онда требало да чуди зашто се банке у Србији понашају тако како се понашају, тј. да су најблаже речено „ван система“. Али тамо где има државе и поштовања закона, државне институције реагују и штите своје грађане као уговорно слабију страну, поштујући своје законе а кроз механизме које имају банкама изричу мере опомене или озбиљне финансијске санкције и о томе обавештавају јавност.

Како су уопште грађани задужени у швајцарцима дошли у дужничко ропство и да ли је у питању смишљена превара? Просудите сами из јасног примера који дајем, а који може бити показатељ о томе да ли је постојала спрега између државних званичника и банака.

Кредити индексирани у ЦХФ су своју експанзију имали у периоду 2006-2008.године, да би коначно такви кредити били укинути од стране државе као изразито неповољни негде 2009. године. У периоду који помињем а када су такви кредити масовно пласирани на тржишту, грађани су били охрабривани од стране државних званичника па и самог менаџмента банака да се упусте у нешто што ће им врло брзо живот учинити претешким. Како су у основи сви имали исту намеру пре одласка у банку а то је решавање стамбеног питања, у банку се углавном отишло са идејом да се прецизно и правовремено информише, појасне процедуре за добијање кредита али и најважније сагледа финансијска страна целог аранжмана. У земљи у којој је национална валута динар, нити једна банка није одобравала динарске кредите без и да су били условљени од стране званичних органа државе, већ су кредити са валутном клаузулом индексирани у еврима и швајцарским францима били једина опција. Тако смо дошли до тога да се у филијалама банака уз понуду потенцијалним клијентима на примеру округле цифре од 100.000 евра или швајцараца, предочавала „неповољност“ зајма у еврима и сва благодат коју пружа зајам индексиран у швјцарским францима. Да ли је кредит у еврима био скоро двоструко неповољнији случајно, односно да ли је то је било тржишно реално у том моменту, или су банке свесно подигле марже на евро да би пласирале ЦХФ кредите, просудите сами. Тек пред грађане се на банкарском примеру кредита у еврима јасно видело да отплата у тоталу доводи до „куповине скоро 3 стана“, један који клијент купује за себе а још 2 која практично даје банци.  Са причом како је то јасно за грађане повољније, без да их је ико упозорио на ризике што је обавеза банака, грађани су узели оно што делује повољније и логичније, кредит са валутном клаузулом у францима..     

Табела 1 – Пример кредитне понуде банака према грађанима индексиране у € (евро), односно ЦХФ (година 2006-2007)

Након кратког периода стабилности долази период светске економске кризе који се у Србији осећа нарочито од друге половине 2008. и 2009. године, те до наглог јачања вредности швајцарског франка према евру од готово 50%, тј. раста франка према динару од 140% (са почетних 50 динара на 120 динара). Тада за већину грађана Србије задужених у швајцарцима настаје прави пакао у коме су свакодневно суочени са опасношћу да ће завршити на улици, потпуно посветивши своје животе борби да сваког месеца намире банке кроз исплату рате кредита. У тој борби трпи породица, свакодневни живот, а додатна фрустрација за више хиљада породица настаје чињеницом да иако годинама плаћају сада већ двоструко увећане рате, дугују више новца него што су добили, па се крај не назире као у случају зеленашких позајмица. Одсуство реакције државе је константно присутно, а Народна банка не чини ништа да регулаторним механизмима сачува своје грађане од потпуне пропасти. Комплетан ризик сада је преваљен на леђа грађана као уговорно слабије стране, док банке стичу екстрапрофит.  

У табели испод на примеру кредита индексираног у ЦХФ (након 12 година отплате или 40% трајања уговора) а који су банке приказивале грађанима са округлом цифром од 100.000 евра ради лакшег разумевања, јасно се види да су грађани до сада исплатили 80% вредности кредита сагледавајући евро као валуту А ДУГУЈУ ИСТО КАО НА ПОЧЕТКУ ОТПЛАТЕ, односно исплатили преко 100% у динарима А ДУГУЈУ 150% ВИШЕ НЕГО НА ПОЧЕТКУ ОТПЛАТЕ! 

Табела 2 – Оквирни пример кредита у ЦХФ након 12 година отплате, са приближно тачним тренутним стањем (2007-2019)

Ова владајућа већина са гувернером Јоргованком Табаковић на челу НБС, од 2012. године упорно игнорише позиве грађана за разговор и помоћ државе у решавању ЦХФ кредита, а коју су одавно добили грађани Пољске, Мађарске, Румуније, Хрватске, Црне Горе, БиХ. Једини одговор госпође Табаковић и државних званичника јесте да се држава не меша у уговорне односе банака и клијената, те да су грађани сами криви за настале проблеме који су плод њихове неинформисаности и похлепе. Срамотно у најмању руку, нарочито када долази од особе која је као и председник Александар Вучић, решила стамбено питање о трошку грађана ове земље. Све и да је гувернерка у праву, грађанин може бити и неук и неписмен али то банкама не даје за право да се баве преварним радњама, односно државу обавезује да спроведе закон а банкама одреди казнене мере и о томе обавести јавност. Уосталом, немогуће је да има тако много оних који су озбиљног образовног статуса, али се ипак осећају превареним од стране банака и незаштићени од своје државе.

Више је него јасно да су банке енормно профитирале и да начело једнакости давања не постоји. Стога валутна клаузула која је присутна кроз индексацију у швајцарским францима као механизам заштите банака од пада домаће валуте какав је био 90-их, сада губи смисао и она банкама доноси екстрапрофит у коме се банка енормно богати, док клијенти трпе несагледиву штету. Нелогично је тада да валутна клаузула ипак остаје на снази, иако су клијентима исплаћени кредити у динарима односно никада нису видели швајцарске франке, а не постоји ни доказ да су се банке на међубанкарском тржишту задужиле у швајцарцима!? То су коначно увидели часни судије Врховног касационог суда негирајући валутну клаузулу као закониту, што је требало да доведе до поништаја тих кредита и враћања на почетак. А то значи да се исти конвертују у евро или динар по паритету који је важио на дан исплате и уради калкулација досадашњих давања клијената, а онда по новом обрачуну потпише уговор и ствари крену испочетка.

Банкама у Србији се све може, оне су миљеници система и њихово чедо. Држава им је дозвољавала да раде шта желе и цене својих услуга формирају како желе. Тако су по свом нахођењу спроводили одређене радње мимо законског основа. Од накнада за обраду кредита, преко накнада за отварање и гашење рачуна, па преко наплате камата на превремене отплате кредита, подизања каматних стопа на само њима знан начин, исплате кредита по нижем курсу а наплата по другом вишем курсу (наплаћивале по продајном курсу банке а исплатиле по нижим, средњем односно куповном), условљавања корисника кредита отварањем рачуна у банци и пребацивањем плата код те банке... Списак је подугачак, али је сигурно да су грађани Србије плаћали највише цене финансијских услуга док су банке кроз различите пореске олакшице добиле привилегију да плаћају најмање ефективне порезе у  Европи. Санкције су изостале, тачније Србија је практично једина земља у којој на основу понашања државе произилази да је пословање банака било стриктно по закону.

Закључак је јасан и недвосмислен. Садашња Влада се умешала управо у овом тренутку не ради својих грађана, већ да би спасила банке од судских пресуда и ланчане реакције која би имала за резултат преиспитивање комплетног пословања банака у Србији у последњих 15 година. Може се лако претпоставити да су овакво решење иницирале управо банке а спровели представници актуелне власти. Једино исправно решење било би кажњавање банака за несавесно пословање и непоштовање закона, а најмање што се мора урадити јесте да се сав терет од дефинисаних 38% отписа кредита у швајцарцима, превали на терет банака. Дакле, без иједног издвојеног динара пореских обвезника.

Овако, издвајање од скоро 100 милиона евра пореских обвезника из буџета или 15% преосталог дуга грађана, представља чисту награду за банке. Награду за несавесно пословање и преварне радње, уместо казни које су земље које држе до реда и закона спровеле без икаквог пардона.