.jpg)
| Ekonomska politika | |||
Kako kontrolisati krizu? |
 |
 |
 |
| subota, 20. septembar 2008. | |
|
Štiglic predlaže da se drvo pomeri Sada izvesno znamo da preživljavamo najveću krizu još od čuvene Velike krize 1929. godine. Neizvesno je jedino da li će ova kriza na Vol Stritu biti čak i najveća u istoriji. Na temu kako da se tekuća kriza reši niko od stručnjaka i ne pokušava da predloži odgovor, iz najmanje dva razloga: a) to niko ne zna i b) niko ne želi da se zamera autoritetima najmoćnijih država na Svetu u kritičnom trenutku. Odgovor onih kojima je u opisu radnog mesta da upravljaju krizama je – sveopšta etatizacija. Odlučan korak je već napravljen: dogovor svih vlada i svih centralnih banaka najmoćnijih država da rade zajedno (minus Kina i Rusija). Tom koraku je prethodila pojedinačna nezapamćena intervencija država i centralnih banaka od avgusta 2007. godine do danas, čiji ukupni obim sasvim sigurno prevazilazi 1.000 milijardi dolara (po nekim procenama, posredno, ove intervencije prevazilaze 5.000 milijardi dolara). Više se ne postavlja pitanje da li će nastupiti recesija, već koliko će ona trajati. Štiglic je u svom tekstu „How to prevent the next Wall Street crisis“ izneo zanimljive predloge, koji su tačni, pojedinačno uzevši, ali zbirno previđaju da njihova primena pretpostavlja da se društvo SAD promeni iz korena. To je isto kao kada bi neko predložio drvetu da se pomeri, zato što mu na tom mestu truli koren. Nekoliko je ključnih uzroka krize. Pre svega reč je o pohlepi. Svih i svakog. Građanin je konačno ubeđen da je jedini smisao života potrošnja. Ako je to tako, onda je bolji život isto što i više trošiti, a trošiti više nego što se ima uporedivo je samo sa rajem. I ko onda mari za posledice. Biti u raju makar neko vreme isto je što i uopšte biti živ. Ko predlaže umerenu potrošnju rizikuje da bude razapet. Drugi razlog je u tome što sistem u SAD mora omogućiti običnom čoveku da troši više nego što ima, zbog toga što je raspodela takva da bogati postaju još bogatiji i sada nedovoljno troše. Bez potrošnje, naravno, nema razvoja. U uspešnim kompanijama, pre oko 30 godina, raspon plata je bio 1:40. Sada je taj raspon 1:1200! Plata menadžera je porasla 30 puta, a oni ne kupuju još 90 automobila, 60 bazena, 80 kuća itd. Da je raspodela pravednija ne bi ni bilo potrebe za takozvanim „balonima“ koji običnom svetu omogućavaju da troši više nego što ima, zato što bi potrošnja, ravnomernijom raspodelom, bila veća. Samo to više ne bi bilo isto društvo. Treći veoma važan razlog je u tome što se u pokušaju kontrole menadžmenta došlo do toga da oni moraju da daju tromesečne izveštaje. Da bi opravdali očekivanja akcionara, berze i svoja ogromna primanja, menadžeri isključivo razmišljaju o tome kako da profit kratkoročno, svaka tri meseca bude veći, što je naravno nemoguće. Zato se prvo ulazi u sve rizičnije poslove, pa u kreiranje virtuelne stvarnosti, sve u nadi da će se dočepati svog bonusa krajem godine. Te nagrade su postale tako velike, da kasnije propadanje kompanija uopšte ne znači loš život za menadžerski sloj. Propadaju sitni vlasnici, pa i poneki krupniji i običan svet, ali ne i menadžeri. Teško je zamisliti silu koje bi bila u stanju da nametne najbogatijem delu društva da bude siromašniji danas tako što će više voditi računa o srenjoročnim profitima vlasnika. Četvrti razlog je u daljem ukrupnjavanju kompanija u finansijskom sektoru, disperziji njihovih aktivnosti do mere da ih nije moguće gurnuti u stečaj zbog lošeg poslovanja, zato što bi to značio slom celog privrednog i društvenog sistema. Takav položaj te džinove čini još više neodgovornim, do mere da su čak i njihove reklame potpuno okrenute održavanju pohlepe kod klijenata (tako jedna od njih ima slogan da pretvara snove u realnost. Mi smo učili da je to definicija za bajku. Za njih je, verovatno, bajka biti trajno menadžer.). Ovakav položaj je dodatno opasan zbog prirodnog srašćivanja sa državnim aparatom i sposobnosti ili da se nekažnjeno krše propisi, ili da se kreira regulativa u korist mega-kompanija. I jedno i drugo izvesno vodi u neodgovorno ponašanje, a gotovo zakonito, u daljem koraku, u fašizam. Pokušaj da se smanji ili ukine monopolski ili gotovo monopolski položaj tih kompanija može biti upravo okidač za uspostavljanje otvorenog fašizma. Peti razlog je u velikom kašnjenju SAD u oblasti reforme obrazovanja i sve manje prednosti u stvarnim inovacijama u odnosu na konkurenciju. Druga društva, a ne SAD, srazmerno sve više stvaraju novu vrednost, odakle mogu i da povećavaju sopstvenu potrošnju i time daju dodatni inpuls svom razvoju. Da ne bi bilo zabune, nesporno je da su SAD ubedljivo vodeća ekonomija, problem je u tome što su one postale nesposobne da reaguju odgovarajuće i blagovremeno i da se realno nose sa problemima. Makar sve dotle dok se ne zapadne u krizu ovih i ovakvih razmera. Stoga su Štiglicove preporuke tačne: nagrade za menadžere na 5 godina umesto godišnje, kontrola poslovanja koja bi u startu eliminisala hazarderske poslove, kontrola povezanosti u finansijskom sektoru u celini, kontrola kreditnih linija, zaštita potrošača od zelenaških poslova – sve je to razborito, samo je potpuno nerealno za primenu u SAD kakve poznajemo. Možda i nesvesno, zalažući se za stare vrednosti - jednakosti, pravne države i konkurencije, Štiglic se u stvari zalaže za revoluciju u Americi s obzirom na to kakva je ona danas.
|
Od istog autora
- Kako Amerika od Francuske pravi novu Nemačku
- Ima li Srbija snage da okrene drugi list
- U početku bi poklon
- Izbori u SAD - i zašto će Sanders pobediti (barem) unutar Demokratske stranke?
- Republički tužilac koji ćuti, Milo Đukanović koji razvodi komšije i Jovo Bakić koji predlaže retroaktivnost krivičnih dela - jedna nedelja za nama
- Paradoks Francuske – politički uticajna, ekonomski sve slabija
- Nadmoć samoupravljanja ili kako od objekta postati subjekt
- Komercijalna banka i pitanje suvereniteta
- Krivična prijava protiv Ivice Dačića
- Vučićeva borba protiv kriminala - prosudite sami!
- Pet meseci do pobede
- Da li će Vučić "prihvatiti realnost" da su svi koje naziva prijateljima podržali ulazak "Kosova" u Interpol?
- Trezveno o dilemi „zamrznuti konflikt“ ili „brzo rešenje“
- Referendum o "pravno obavezujućem sporazumu sa Kosovom" bio bi protivzakonit - ne može se postavljati pitanje koje je suprotno Ustavu
- Srbija u Rezoluciji 1244, ili gde sve naš veliki pravnik Vučić greši
Ostali članci u rubrici
- Odgovor Rio Tintu - Navedite na šta ste potrošili 500 miliona dolara za koje tvrdite da ste do sada već uložili u projekat „Jadar“
- Šta dobija Srbija od projekta "Jadar"? Rizik veliki, a dobit mala i neizvesna
- Koliko nas stvarno koštaju Vučićevi projekti - aktuelna vlast skoro utrostručila dug sa 2150 na 5750 evra po glavi stanovnika
- EU otvoreno zainteresovana za srpski litijum - zašto ekološke studije naručuje Rio Tinto, a ne država Srbija
- Nazire li se kraj "litijumske groznice"
- Električni automobili - skupa i ne baš toliko „ekološka“ igračka
- Mesto Beograda na novom „Putu svile“ - kineske kompanije i investicije glavni generator sadašnjeg srpskog industrijskog rasta
- Iz arhive NSPM - Srbija i Evropska unija (2015)
- Da li se tačka na rudarenje litijuma u Srbiji pretvara u zarez?!
- Srbija je svetski rekorder po rastu BDP-a, o javnom dugu da i ne govorimo
Anketa
Republika Srpska: Stanje i perspektive
