|
NIN, 16. oktobar 2008.  Niko ne zna tačno šta valja da se radi”. Ovu rečenicu naročito smo često čuli poslednjih dana i to pre svega od stručnjaka za ekonomiju. A zašto? Jer su očekivanja odavno postala deo kapitalističke igre. Jer, kako će da se ponašaju tržišta ne zavisi samo od toga koliko poverenja imaju ljudi u državne akcije spasavanja. U daleko većoj meri te mere zavise od toga koliko poverenja će, po mišljenju državnih intervencionista, imati ostali važni učesnici i subjekti tržišne ekonomije. I upravo iz tog razloga nije moguće da se predvidi delovanje spomenutih mera na tržište. Ekonomista Yon Mejnard Kjenz govoreći upravo o fenomenu tržišta veoma je dobro opisao taj problem. On je naime uporedio berzu sa takmičenjem za najlepšu ženu. Žiri treba da lepoticu izabere iz hrpe od stotina fotografija koje su stigle na njegovu adresu. Pobediće ona čiji izbor odgovara ukusu najvećeg broja članova žirija. “Ovde nije reč o tome da se izabere ona koju smatramo najlepšom, pa čak ni da pobedi ona koja bi odgovarala prosečnom ukusu. Ovde imamo posla sa trećom varijantom. Da mi treba da se potrudimo da predvidimo šta je to prosečan ukus i da se on na kraju doista i potvrdi kao prosečan ukus”. Ili, da sada to primenimo na finansijsko tržište: mi moramo da donesemo odluke, a da nemamo potrebno znanje. “Mi smo prisiljeni da živimo tako, kao da smo slobodni”, kako reče DŽon Grej.
Sledimo li misao nobelovca Yozefa Stiglica, primećujemo da među ekonomistima raste uverenje da problemi ne mogu da se reše tako što će država da preuzme i stavi pod svoju kontrolu “pokvarene kredite” (Bail-out). Ipak “za političare je nemoguće da u jednoj takvoj krizi sede skrštenih ruku”. Zbog toga mi mora da “se usrdno molimo, da će plan – koji predstavlja fatalnu mešavinu posebnih, ličnih interesa, pogrešnih ekonomskih teorija i desne ideologije – ipak nekako da funkcioniše, ili barem da neće da prouzrokuje suviše velike štete.”
Stiglic ima pravo. Tržišna privreda živi od toga, koliko njeni učesnici imaju u nju poverenja, i od toga, šta oni veruju, u kojoj meri i ostali učesnici veruju. Kada, dakle, dođemo u situaciju da ceo svet počinje da razmišlja i sumnja, “kako će tržišta da reaguju”, tada odgovor na ovo pitanje zavisi ne od realnog uticaja državnih mera, već od toga da li sama tržišta veruju u efikasnost preduzetih državnih mera. Ovde leži razlog zbog čega čak i paket mera za spasavanje, koji je sa privredne tačke besmislen, na koncu bi ipak mogao da funkcioniše.
Kada nam neprestano pričaju koliko je važno poverenje i vera, tada se i mi sami moramo zapitati u kojoj meri vlada Sjedinjenih Država uvećava opasnost ekonomske krize, protiv koje ona sama najavljuje odlučnu borbu. Retorička sličnost Bušovog govora posle 11. septembra 2001. i njegovog govora po izbijanju finansijske krize u svakom slučaju ne može a da se ne primeti. Utisak je da se ima posla zapravo sa istim govorom, a koji je napisan u dve verzije. U oba slučaja Buš opisuje opasnost koja preti američkom načinu života. U oba govora zahteva da se delimično stave van zakona američke vrednosti kao što su individualne slobode i kapitalizam, kako bi se spasile upravo te vrednosti.
Pritisak koji leži na leđima političara “da nešto preduzmu, a ne samo da pričaju” podseća na prisilu iz sveta magije. Možda će tržište da se ponaša sasvim suprotno od naših očekivanja? Možda je država previše intervenisala? Možda bi država trebalo da se sada povuče, da se opet distancira od slobodnog tržišta i da kaže pravu reč u pravom trenutku. Ima dovoljno stvari o kojima bi trebalo da razmišljamo.
Recimo, o ovom slučaju: 15. jula 2008. republikanski senator Yim Baning kritikovao je šefa američke nacionalne banke Bena Bernenkea: “Bernenkeovi predlozi pokazuju da socijalizam u Americi cveta i odlično uspeva”. Baning je bukvalno rekao: “Sada šef američke nacionalne banke želi da se dokaže kao regulator rizika finansijskog sistema. Pri tome sama Federalna banka predstavlja rizik u novčanom sistemu. Da se sada Federalnoj banci da veća moć liči mi na sledeću situaciju: momak vam, dok igra na ulici bejzbol, razbije prozor palicom. I u toj situaciji jedini izlaz koji vi vidite je da tom momku date još veću bejzbol palicu.” Baning je 23. septembra 2008. još žešće napao politiku američke vlade rekavši da je preuzimanje “pokvarenih” kredita “neamerički način rešavanja krize”.
I neoliberali intervenišu na tržištu, samo što ne žele da priznaju. Baning je bio prvi, koji je u ime republikanskog revolta javno izneo protivljenje planu spasavanja finansijskog sistema, kakav je predložila američka administracija. Pri tome je interesantno da se republikanski otpor prema merama vlade formuliše jezikom “klasne borbe”: Volstrit (simbol kapitala, bogatog sveta; prim. prev.) protiv Mejnstrita (simbol glavne ulice, potrošačkog društva, dakle, robnih kuća, gde običan svet radi i troši pare; prim. prev.). Ali, zbog čega mi treba da pomognemo onima koji su odgovorni za problem, dakle Volstritu, a sa druge strane od prosečnog potrošača u Mejnstritu, koji ima hipotekarne dugove, tražimo da on snosi ceo teret državnih mera spasavanja sistema finansija? Zar ovde nemamo jasan primer za to što ekonomisti zovu “subjektivni rizik”? Dakle, imamo posla sa “rizikom da se neko nemoralno ponaša, jer takvoga sada štiti osiguranje ili zakonodavac od mogućeg gubitka”. I kakve su posledice po ceo sistem? Neće li se velike banke štititi od eventualnih velikih gubitaka, a istovremeno, dozvoljeno im je da zadrže dobit? Ne čudi da i levičarski režiser Majkl Mur paket mera za spasavanja finansijskog sistema osuđuje kao najveću pljačku veka. I imamo situaciju da po tom pitanju isto misle levica i republikanci. Nad ovom činjenicom valja da se zamislimo.
Ono što ujedinjuje levicu i desnicu jeste prezir prema velikim špekulantima i meneyerima koncerna, koji profitiraju od riskantnih odluka. No, ako špekulanti i meneyeri donesu pogrešnu odluku, tada su oni osigurani od svih neprijatnosti i to uz pomoć “zlatnih padobrana”. Da se podsetimo bankrota energetskog diva Enron januara 2002. Ovo može da posluži kao ironičan komentar u pogledu pojma “rizično društvo”. Hiljade zaposlenih, koji su izgubili posao i ušteđevinu, bez sumnje su bili izloženi riziku. Pri tom, oni zapravo i nisu imali neki veliki izbor. Za te ljudi rizik je sinonim za slepu, neizbežnu sudbinu. Za one druge – koji predstavljaju manjinu i koji su imali pregled nad čitavim poslovanjem, pa prema tome i znali za rizik, a takođe su imali mogućnost da pravovremeno reaguju na razvoj poslovanja – ja ovde govorim o vodećim meneyerima Enrona, oni su sopstveni rizik sveli na minimum, jer su svoje akcije i opcije dobro i blagovremeno unovčili, i to pre nego što je firma, koju su oni sami vodili, bankrotirala. Razume se da je tačno da mi živimo u društvu koje vrvi od riskantnih odluka. Samo ima jedna razlika: meneyer sa Volstrita ima izbor, jer donosi odluke. Sa druge strane, prosečan svet koji ima hipoteke, mora da se pomiri sa činjenicom da ulazi u rizik, a da nema izbor.
Da li vladin plan spasavanja finansijskog sistema zaista predstavlja “socijalističku” meru, odnosno, da li time stupa na snagu državni socijalizam u Sjedinjenim Državama? Ako je to tačno, onda je nešto ipak neobično: “socijalistički” korak, čiji se glavni cilj ne sastoji u tome da se pomogne siromašnima, već bogatima. Ove mere, dakle, ne pomažu onima koji novac posuđuju, nego onima koji im posuđuju. Na jedan ironičan način nacionalizacija bankovnog sistema bila bi dobra stvar, naime, kako bi se spasao – kapitalizam! Socijalizam je loš, no u slučaju da on stabilizuje i spasi kapitalizam tada je dobar. Ovde ne smemo da izgubimo iz vida “subjektivni rizik”. On uvek pogađa “male ljude”, sitne potrošače. A šta ako je “subjektivni rizik” ugrađen u osnovne strukture kapitalizma? Činjenica je da životni standard Mejnstrita zavisi od prosperiteta Volstrita. Jedno ne može da se odeli od drugog. Republikanski populisti protestuju protiv državne pomoći i na osnovu pravilnih analiza i valjanih razloga donose loše odluke. Sa druge strane, zagovornici državne intervencije u cilju spasavanja sistema finansija nude nam pogrešne analize, ali donose pravilne odluke. To znači: dok je nešto dobro za Volstrit, za krupan kapital, ne mora da je istovremeno dobro i za Mejnstrit, za malog potrošača. No, Mejnstrit ne može da uspeva i napreduje kad je Volstrit slab. Ovde imamo posla sa asimetrijom i ona pre samog početka igre daje prednost Volstritu.
Valja da se prisetimo konzervativnog, odnosno neoliberalnog argumenta (“Trickle-down-Argument”) čiji smisao leži u protivljenju egalitarnoj raspodeli bogatstva. Argument glasi: umesto da siromašne činimo bogatijim, leva politika raspodele bogatstva donosi samo to da bogatiji postaju siromašniji. Ovaj argumenat, međutim, nikako nije usmeren protiv državne intervencije u oblasti privrede. Naprotiv. Konzervativna, odnosno neoliberalna elita ima veoma jasnu sliku na koji način država treba da interveniše u ekonomiju. Ona tvrdi: premda mi svi želimo da siromašnima bude bolje veoma je kontraproduktivno da se njima pomaže direktno, jer oni ne čine produktivan elemenat privrede. Umesto toga spomenuta elita predlaže da država intervencijom pomaže bogatima, kako bi mogli da postanu još bogatiji, a deo dobiti tada će da stigne i do siromašnih. To bi dakle značilo: Volstrit, krupan kapital mora da dobije dovoljne količine novca, a on će onda deo te sume da prosledi do Mejnstrita, do sitnog potrošača i time će da se pomogne radnicima i ljudima koji ne mogu da otplate dugove za kuće.
U logici kapitalizma u ovoj argumentaciji leži i zrno istine, jer bankrot Volstrita bi veoma bolno pogodio i običnog čoveka. Zbog toga paket mera vlade nije stajao u kontradikciji sa konzervativnom i neoliberalnom elitom, kada se i većina demokrata izjasnila za plan sa ciljem da se pomogne Volstritu.
Zvuči neobično, no činjenica jeste da opsežne državne intervencije u privredi ne predstavljaju ništa novo. Sama finansijska kriza jeste posledica ovakvih državnih intervencija. Godine 2001. imali smo krizu zbog plaćanja preko Interneta. Tada se vlada Sjedinjenih Država odlučila da olakša dodelu kredita kako bi stimulisala rast na tržištu nekretnina. A ako pogledamo stvari na globalnom polju vidimo da je isprepletenost privrednih odnosa u svetu posledica političkih odluka.
Jedan mali primer: pre nekoliko godina preko televizije CNN mogli smo da vidimo reportažu o državi Mali. Tema: kako u ovoj afričkoj zemlji u stvarnosti izgleda “slobodno tržište”? Privreda Malija počiva na dva stupa: pamuk na jugu zemlje i stočarstvo na severu. Obe grane nalaze se u krizi, jer Zapad krši sopstvena pravila. Ono što je zabranjeno u SAD i EU, to se nameće zemljama Trećeg sveta. Mali proizvodi pamuk koji se odlikuje najboljim kvalitetom. Ipak, Mali ne može da konkuriše američkom pamuku, jer su subvencije američke vlade za proizvođače pamuka u Americi, za farmere, veće od celokupnog buyeta države Mali. Gde su ovde zagovornici slobodnog tržišta?
Sve govori, da ne postoji neutralno tržište. Političke odluke neprestano regulišu i koordiniraju događaje na tržištu. Zato pravo pitanje ne glasi: “Državna intervencija – da ili ne?”, već: “Koja vrsta državnih intervencija?” U umornim demokratijama prava politika sastoji se u raspravi, da se definišu osnovne “nepolitičke” koordinate našeg života. Sve centralne političke teme su na izvestan način nepartijske, jer dodiruju bitno pitanje: Kako mi hoćemo da živimo? Šta treba da bude “naša zemlja”? Upravo i sama rasprava oko američkog programa i pružanja pomoći predstavlja u ovom smislu “pravu” politiku. Ona se vrti oko odluka u vezi bitnih crta društvenog i privrednog života. U tu svrhu ona se čak služi i duhom klasne borbe. Objektivno mišljenje eksperata, koji bi samo čekali da se njihova analiza primeni u praksi, ne postoji. Svako mora da se odluči za jednu stranu.
Senator Mekejn je 24. septembra 2008. prekinuo izbornu kampanju i vratio se u Vašington. Tada je izjavio da svaki političar mora danas da gleda iznad i preko uskih stranačkih interesa i granica. Da li ovo znači da je političar zaista spreman da odbaci granice partijske politike i da se svesrdno pozabavi sa problemom koji se tiče svih, a ne samo “nas”, koji stojimo u suprotnosti sa “onima tamo”? Sigurno to nije slučaj. Jer politika i nije drugo nego borba da se definiše ovaj “neutralan” teren. I zato predlog Mekejna, da premosti partijske granice, predstavlja čistu stranačku politiku i nije ništa do politička poza.
Barak Obama ima dakle pravo kada je odbio zahtev Mekejna, da odgode prvi televizijski dvoboj. Obama je to potkrepio ispravnim argumentom da upravo nastala finansijska kriza čini neophodno potrebnim da dođe do političke debate dva kandidata, jer oni, očigledno, imaju različite recepte za rešenje problema. Setimo se: godine 1966. Bil Klinton je pobedio na izborima sa motom: “Bitna je privreda, glupane”. Ove izbore demokrate mogu da dobiju samo ako im pođe za rukom da narodu prodaju parolu: “Bitna je politička ekonomija, glupane”. SAD ne treba manje, već više politike. Moto konzervativaca glasi: “Ne treba da razmišljate, već da slušate!” Veliki Imanuel Kant nije tome suprotstavio misao: “Nemojte da budete poslušni, nego razmišljajte sopstvenom glavom!” Umesto toga Kant je kazao: “Poslušajte, pa ipak nastavite da mislite!”. Plan postoji da se banke spase od bankrota. Ako mi taj plan istovremeno osećamo kao ucenu tada treba da nam je jedna stvar jasna da je naime ta ucena veoma efikasna. Iz tog razloga valja da se suprotstavimo populističkom iskušenju, odnosno, da se potpuno prepustimo našem opravdanom nezadovoljstvu. Umesto toga trebalo bi naš bes da pretvorimo u hladnu rešenost i da razmišljamo o tome u kome mi društvu zapravo živimo u kome je, eto, moguća jedna takva ucena.
Die Zeit
Sa nemačkog preveo
Nikola Živković
|
.jpg)
