Савремени свет | |||
Поглед кроз чаробне наочари |
понедељак, 03. новембар 2008. | |
Шта ако је имплицитна порука Републиканаца (не бојте се, неће бити истинских промена) права илузија? Када је јунак Карпентерове књиге Они живе ставио необичне наочари које је случајно пронашао у некој напуштеној цркви, приметио је билборд са рекламом за одмор на Хавајима, али је на њему стајао натпис: „Жените се и множите се.“ На огласу са другог билборда за телевизор у боји писало је: „Не размишљај него купуј!“ Претходне генерације политичарки (премијер Индије Индира Ганди, премијер Израела Голда Меир, премијер Велике Британије Маргарет Тачер, па чак и у извесној мери и америчка сенаторка Хилари Клинтон) биле су „фалусне“ жене. Понашале су се као „гвоздене даме“, опонашајући мушки ауторитет и покушавајући да га надмаше, као и да буду „већи мушкарци од самих мушкараца“. Пејлинова нуди „постфеминистичку“ женственост без комплексности, сједињујући особине мајке, смерне учитељице (наочари, пунђа), јавне личности, и имплицитно сексуалног објекта, која с поносом представља „првог човека“ као фалусну играчку. Њена порука гласи да јој ништа не недостаје, а да би увреда била још већа, овај левичарско-либерални сан остварила је републиканка. Као да је Пејлинова заправо оно што фемнисткиње левичарско-либералне оријентације желе да буду. Није ни чудно што Пејлинова одаје утисак лажног ослобођења. „Дајте још [нафтних] бушотина!“ Феминизам и породичне вредности! Велике корпорације и обични радници! У случају њихове популистичке поруке да су озлојеђени због инертности и корупције у Вашингтону, кроз наочари би се видело да им не смета што јавност одбија да схвати прави смисао: „Не дозвољавамо вам да схватите, па се забављајте и искаљујте свој бес! Ми ћемо се позабавити послом. Имамо довољно закулисних стручњака који умеју да среде ствари. У извесном смислу је и боље је да ништа не знате.“ (Сетите се како је потпредседник Дик Чејни наговештавао како власт има и мрачну страну док је успешно провлачио иницијативу да председник добије већу извршну власт). Немојмо се заваравати – гласачи републиканаца знају да правих промена неће бити. Знају да ће све наставити својим током уз козметичке измене. То је део договора. Пре четири године сенатор Џон Кери је изгубио на изборима јер је био председник Буш са људским ликом. Данас је сенатор Џон Мекејн накарминисани Буш. У питању је реторички кармин којим је исписао: „Нема фолирања“. Када су принстонског филозофа Хенрија Франкфурта, аутор бестселера О фолирању, питали који се амерички политичар највише удаљио од преовлађујућег фолирања, навео је Мекејна и тиме начинио трагикомичан промашај. Отворен наступ у коме се види анти-фолирантска искреност можда је и најпаметнији облик фолирања, то јест обично популистичко позирање. Шта, међутим, ако је имплицитна порука Републиканаца (не бојте се, неће бити истинских промена) права илузија, а не скривена истина? Шта ако се промене заиста и десе? Или, да парафразирамо браћу Маркс – Мекејн и Пејлинова изгледају као да желе промене, а тако и говоре – али то нас не сме заварати, могли би да остваре промене! Можда је то и највећа опасност, јер то би то биле промене у правцу домовине на првом месту и захтева за још више нафтних бушотина [слогани из изборне кампање]. Срећом, као неки прерушени изборни благослов, десило се нешто отрежњујуће што нас је подсетило где заиста живимо – у стварности глобалног капитализма. Држава планира ванредне мере и да потроши стотине милијарди долара, ако не и билион, како би санирала последице финансијске кризе коју су проузроковале шпекулације на слободном тржишту. Прва реакција републиканаца на финансијски крах била је да се он сведе на малу незгоду која се лако може излечити одговарајућом дозом старог републиканског лека (строго поштовање тржишних механизама итд.) Укратко, скривена порука републиканаца била је следећа – дозвољавамо вам да и даље сањате. Међутим, све политичке флоскуле о мањој државној потрошњи постале су небитне после изненадног судара са реалношћу. Данас чак и они који се најгласније залажу за смањење прекомерне моћи Вашингтона прихватају чињеницу да је државна интервенција нужна у незамисливо великој мери. Суочивши се с тиме, онолико хвалисање о томе како „нема фолирања“ свело се на конфузно мрмљање. Где су данас Мекејнова чврста одлучност и сарказам Пејлинове? Прво што би требало имати у виду јесте да је порекло кризе „доброћудно“. Пошто је у првим годинама новог миленијума експлодирао „дот-ком“ балон, одлука супротна партијском ставу била је да се уведу олакшице за улагања у некретнине како би привреда напредовала, а рецесија била спречена. Данашњи крах је цена коју САД плаћају за то што су рецесију одложиле за пет година |