Економска политика | |||
Како заштитити српску пољопривреду? |
четвртак, 09. април 2015. | |
Против сељака се уротило све. И пад вредности евра према долару, због чега је извоз из ЕУ још конкурентнији, али и рат санкцијама између ЕУ и Русије због кризе у Украјини, па се европски вишкови хране усмеравају у Србију, делом и по дампиншким ценама. Проблеми са којима су се ових дана суочили пољопривредни произвођачи у Србији, посебно произвођачи меса, млека и млечних производа, само су врх леденог брега, који прети да потпуно потопи српски аграр. Уз то, произвођаче млека из Србије тек очекује прави пакао. Први пут после 30 година, у Европској унији су од 1. априла укинуте производне квоте за млеко па ће све земље моћи да га производе колико желе. Ирска је већ најавила да планира до 2020. да повећа производњу млека за чак 50 одсто, иако већ сада извози чак четири петине од око 5,4 милијарде литара колико годишње произведе. Поређења ради, Србија годишње произведе око 1,4 милијарде литара, с тим што од тога млекарској индустрији на даљу обраду доставља само 780-800 милиона литара. Холанђани планирају да у наредних пет година повећају производњу за 20 одсто, а Немци, уз Французе највећи произвођачи млека у ЕУ, да сваке године повећавају продукцију за један до три одсто. А и до сада је, док су на снази биле квоте, Немачка скоро стално пробијала лимите, због чега је само за казне платила скоро две милијарде евра. Цена увозног сира нижа од цена млека потребног за његову производњу Млекари из ЕУ су очито већ у ниском старту, спремни да убаце у „пету брзину“, уверени да ће додатне количине млека и млечних производа наћи купце по „разумним ценама“. И управо од тих додатних количина и „разумних цена“ овдашње произвођаче тек би могла да заболи глава, иако им ни до сада није било лако. Против њих се уротило све. И пад вредности евра према долару, због чега је извоз из ЕУ још конкурентнији, али и рат санкцијама између ЕУ и Русије због кризе у Украјини, па се европски вишкови хране усмеравају на нова тржишта, па и у Србију, делом и по дампиншким ценама. Домаћи произвођачи тврде да је цена увозног сира нижа од цена млека и других сировина потребних за његову производњу. При томе, корист од ове нефер утакмице немају ни потрошачи, јер сав „кајмак“, у виду разлике у цени, скидају увозници и трговци. Уместо да заштити посусталу домаћу пољопривреду, која је контролом цена и на разне друге начине деценијама коришћена као саставни део социјалне политике, за очување социјалног мира, овдашњи произвођачи су много брже него што је то смело да се дозволи препуштени на милост и немилост много снажније конкуренције из ЕУ. Неопрезно и некритички испреговаран ССП Недаће за Србију почеле су неопрезним, некритички и лоше испреговараним Споразумом о стабилизацији и придруживању (ССП) са ЕУ. Негативни ефекти су додатно повећани због тога што је тадашња власт у Србији, из политичких разлога, као део предизборног обећања, у септембру 2008. почела једнострано да примењује ССП, иако је он званично ступио на снагу тек 1. септембра 2013, након што су га ратификовале све чланице ЕУ. Уместо да заштити посусталу домаћу пољопривреду, која је контролом цена и на разне друге начине деценијама коришћена као саставни део социјалне политике, за очување социјалног мира, овдашњи произвођачи су много брже него што је то смело да се дозволи препуштени на милост и немилост много снажније конкуренције из ЕУ. Пропуштена је шанса да се подстицајима, субвенцијама, царинском заштитом, прелевманима, увозним квотама и сличним мерама на време подигне капацитет српских фармера. И, да се разумемо, није то само „њихов проблем“. Ако ни због чега другог а оно због тога што око 19 одсто укупно запослених у Србији, дакле сваки пети ради у пољопривреди, зато што стварају више од 10 процената БДП-а, што сваки пети евро од извоза зарадимо продајом производа пољопривредне и прехрамбене индустрије и што је то једна од ретких привредних грана која више извози него што увози. Једна од последица пуне примене ССП-а је смањења просечне стопе царинске заштите за пољопривредне производе са више од 20 одсто, колико је била 2008, када је започета постепена либерализација, на свега око два одсто. Додатни проблем је што су, за разлику од Србије, све друге земље у процесу придруживања ЕУ тежиле да им се моменат пуне царинске либерализације поклопи са формалним пријемом у ЕУ. Србија је то већ урадила иако из Брисела стижу јасне поруке да проширења ЕУ неће бити пре 2020, а није сигурно да ће га бити ни после тога. Ни шта ће се од Србије заузврат тражити. Тим је чудније што су наши званичници пристали на толике уступке и одустали од било какве заштите домаће пољопривреде. Ако се нешто хитно не предузме странци ће већ од септембра 2017. моћи да купују пољопривредно земљиште у Србији. Неке друге земље, чланице ЕУ, издејствовале су за себе да се та забрана продаје земље странцима продужи и на више година после пријема у ЕУ. Није ли то довољан доказ да се све може када се хоће и да би у преговорима са Бриселом требало водити више рачуна о националним и државним интересима. И ако се, на жалост, испостави да је већ касно за радикалне промене ССП-а, Влада Србије не би смела да седи скрштених руку, већ би требало да инсистира на неким решењима која јој и сам ССП омогућава. Србија би, ако жели на дуги рок да стабилизује тржиште и спречи помор сточног фонда, за чију ће обнову после бити потребно неколико година, уз интервентни откуп вишкова товљених свиња и млека у праху од домаћих произвођача за Робне резерве, морала да уведе заштитне мере за увоз неких производа. Такву могућност дозвољава и члан 18. поглавља о слободном протоку роба ССП-а, У њему се, додуше, наводи да ће ЕУ и Србија постепено, у року од 6 година успоставити зону слободне трговине и да се царинама сматрају и све друге дажбине које имају исти ефекат, али се прецизира и да се то „не односи на антидампинг или компензаторне мере“! Србија, дакле, и по ССП-у има право на мере којима ће заштитити домаће произвођаче од нелојалне конкуренције, који своју робу на српско тржиште пласирају по дампинг ценама, нижим од произвођачких. А управо је у томе и суштина проблема. Са пет до десет пута већим субвенцијама од оних које добијају произвођачи из Србије, малопродајне цене млека из ЕУ ниже су од произвођачких цена у Србији. Без додатне заштите, српски произвођачи немају никакву будућност. Индикативне су и неке одредбе члана 32. у којем се прецизира да ЕУ може да суспендује преференцијални третман за производе који су допринели да кумулативни извоз из Србије у ЕУ у једној години порасте за више од 30 одсто у односу на просек из три претходне године. Таква одредба, мађутим, не постоји у обрнутом случају, за тако снажан раст увоза из ЕУ у Србију!? Зато Србија не може да укине преференцијални третман увозних сирева из ЕУ, иако је, на пример, у октобру и новембру 2014. увоз траписта повећан за, веровали или не, чак 300 одсто! И ником ништа. Уосталом, то и није ништа ново, јер је према подацима Француског института за национална истраживања, извоз млечних производа из ЕУ у земље у развоју између 2000. и 2005. удвостручен. И ако се, на жалост, испостави да је већ касно за радикалне промене ССП-а, Влада Србије не би смела да седи скрштених руку, већ би требало да инсистира на неким решењима која јој и сам ССП омогућава. Србија би, ако жели на дуги рок да стабилизује тржиште и спречи помор сточног фонда, за чију ће обнову после бити потребно неколико година, уз интервентни откуп вишкова товљених свиња и млека у праху од домаћих произвођача за Робне резерве, морала да уведе заштитне мере за увоз неких производа. Члан 40. ССП-а, међутим, омогућава да Србија, ако се установи да постоји дампинг или субвенције на основу којих је могуће увести компензаторне мере, може да предузме одговарајуће мере не само у складу са правилима СТО, чији Србија није члан, већ и у складу са одговарајућим домаћим законодавством. Рачунице експерата говоре у прилог сумњи да се сиреви из ЕУ продају по дампиншким ценама. За производњу килограма траписта потребно је десет литара сировог млека (откупна цена 3,8 евра), а са трошковима прераде од 0,78 евра по килограму цена коштања је око 4,6 евра, а они се увозницима из Србије у последњих месец-два нуде и по цени од 2,8 евра за килограм. Зато се чини логичним захтевати да се бар привремено уведу прелевмани, којима би се практично изједначиле домаће и увозне дампинг цене за све врста млека и млечних прерађевина. Коначно Србија се, без икакве дилеме, може позвати и на „заштитну клаузулу“, на члан 41: „Када се неки производ једне стране увози на територију другу стране у толико повећаним количинама и под таквим условима да проузрокује или само да прети да проузрокује озбиљну штету домаћој индустрији сличних или конкурентских производа, или озбиљне секторе у било ком сектору привреде та страна може увести заштитне билатералне мере“. Оне, додуше, „не смеју превазилазити оно што је конкретно неопходно да се отклоне уочени проблеми“, с тим што такве мере могу да се примењују најдуже две године, али у крајње ванредним околностима и дуже од две године. Очито је да су сви услови за активирање ове „заштитне клаузуле“ испуњени и зато би Влада Србије одмах требало да реагује. Тим пре што би, по ССП-у, пре предузимања тих мера Србија требало да „Савету за стабилизацију и придуживање достави све релевантне информације, неопходне за темељну анализу ситуације у циљу проналажења решења прихватљивог за обе стране“. И оно што је најважније – ако Савет или ЕУ у року од 30 дана не донесу одлуку којом се отклањају проблеми, Србија може сама применити мере ради отклањања тих проблема! „Европском млечном сектору потребни су време и помоћ да се прилагоди и зато сам најавио циљану подршку усмерену на млеко у праху, маслац и сир за извоз. Ако буде потребе, уследиће нове мере“. Овако је пре неколико месеци, на одлуку Русије да због санкција Брисела забрани увоз хране из ЕУ, реаговао европски комесар за пољопривреду и рурални развој Дачиан Чолош. Зашто онда и Србија не би штитила своје произвођаче? Уз драматичне последице по будућност српске пољопривреде, једнострана примена ССП-а значајно је оштетила и буџет Србије због смањење прихода од царина. Само по том основу, ако се упореде приходи од царина буџета из 2008. и свих каснијих година, државна каса је већ оштећена за две и по милијарде евра, а до краја 2015. тај цех ће премашити три милијарде евра. Нису угрожени само овдашњи произвођачи, У сличном су положају и пољопривредници из суседних земаља. Пре неколико месеци удружили су се млекари из Републике Српске и Федерације БиХ да би блокирали царинске терминале на граничним прелазима захтевајући од власти у Сарајеву да уведе прелевмане на увоз млека из ЕУ од чак 0,36 евра по литри, уз образложење да су и подстицаји за производњу млека у ЕУ 12,9 пута већи него у БиХ. До краја 2015. губитак у буџету премашиће 3 милијарде евра Уз драматичне последице по будућност српске пољопривреде, једнострана примена ССП-а значајно је оштетила и буџет Србије због смањење прихода од царина. Само по том основу, ако се упореде приходи од царина буџета из 2008. и свих каснијих година, државна каса је већ оштећена за две и по милијарде евра, а до краја 2015. тај цех ће премашити три милијарде евра. У 2008, када је Србија смањила или чак укинула царине на робу из ЕУ због једностране примене ССП-а, за буџет је од царина наплаћено око 800 милиона евра, а ове године Влада планира да по том основу наплати мање од 240 милиона евра. Пад прихода од царина за 560 милиона евра само у овој години већи је, дакле, од укупних уштеда које ће се постићи смањењем пензија и плата у јавном сектору! Да зло буде веће ти приходи непрекидно падају. Док се 2009. наплатом царина у државну касу слило 48 милијарди динара (600 милиона евра по просечном курсу од 79,96 динара) прошле године наплаћено је једва 31 милијарду динара (264 милиона евра по просечном курсу од 117,31 динар). И при томе је до реалног пада прихода од царина за 56 одсто дошло уз раст увоза са 11,3 на 15,5 милијарди евра, или за 37 одсто! Да су за толико повећани и приходи од царина, у 2014. би се за финансирање државе само по том основу прикупило 822 милиона евра, за 558 милиона евра више него што је стварно наплаћено. (Ненад Поповић – СНП) |