Nije sve u ekonomiji (ima nešto i u politici)

Događaj dana u SAD bila je prva od planirane tri predsedničke debate, na kojima tradicionalno učestvuju kandidati dve vladajuće partije, u ovom slučaju aktuelni predsednik Barak Obama i bivši guverner Masačusetsa Mit Romni. Tema dijaloga bila su isključivo pitanja unutrašnje politike u SAD, ali bez obzira na to, agresivniji i nametljiviji republikanski kandidat izneo je tokom rasprave dve tvrdnje koje bi mi i sa ove strane okeana ozbiljno trebalo da uzmemo u razmatranje. Naime, Romni je pre svega izjavio da „pitanje budžetskog deficita nije prosto ekonomsko, već i moralno pitanje“. Ideju da njegova generacija „troši više nego što zarađuje“ da bi „naredne generacije snosile to breme“ Romni je nazvao „jednostavno nemoralnom“. Druga izjava bila je još zanimljivija – upitan po kom kriterijumu planira da smanjuje ogromne državne troškove, Romni je odgovorio da će ukidati finansiranje svim projektima na osnovu „test pitanja“ koje glasi: „da li je ovaj program od tolike kritične važnosti da vredi pozajmiti novac od Kine kako bi se on platio?“.

Dakako, obe tvrdnje su u duhu „jastrebske retorike“ američkih konzervativaca, koji znatno više vole da se pozivaju na ideje da u politici postoje postupci koji su sami po sebi „dobri“ ili „loši“, kao što se lepo nadovezuju na danas aktuelnu evropsku dilemu između „štednje i razvoja“ (američka dilema glasi „povećati ili smanjiti poreze“). Međutim, ovde imamo priliku da čujemo nešto što je skoro nezamislivo u Evropi sa njenom ideologijom „tehnokratije umesto politike“, a koja opet naročito dobro uspeva u kolonizovanim zemljama (jugo-)istočne Evrope, gde je se zdušno pridržavaju i vlasti i opozicija. To je ona priča o tome da „ekonomija ima svoje zakonitosti“ i da „poslovni ljudi najbolje znaju šta je potrebno da se ekonomija digne na noge“, i da je i jedne i druge dovoljno „samo pustiti da rade ono što rade“, pa će „sve doći na svoje mesto“. Ekonomija je stvar „interesa i hladne matematike“ – u njoj „nema mesta“ za ideologiju, politiku ili emocije, a pogotovo nema mesta za „nacionalne mitove“ i „tradicionalni način razmišljanja“. E, pa, Mit Romni, koji ne propušta nijednu priliku da napomene da je on pre svega „uspešan poslovni čovek“, poručuje nam da u razvoju zemlje ne možemo samo da imamo na umu šta je u datom trenutku „ekonomski isplativo“, već i šta je moralno – a šta je moralno, o tome nam sigurno nijedan ekonomista neće znati da kaže ništa naročito pametno. Štaviše, „korporacije“ se u globalnoj popularnoj kulturi verovatno najčešće pominju upravo u kontekstu „iskonskog zla“ i čest su predmet moralne kritike u celokupnoj intelektualnoj javnosti sveta.

A šta tek reći za drugo pitanje? Romnijevu ličnu netrpeljivost prema Kini na stranu, nije li Niksonov/Kisindžerov salto mortale sa uspostavljanjem diplomatskih i ekonomskih veza sa Kinom uprkos krupnim ideološkim razlikama između, tada najliberalnije i tada najkomunističkije države sveta, nešto što se u naše vreme slavi na sav glas kao primer vizionarstva i trijumf zakona tržišta? U čemu je uopšte problem da se „pozajme pare od Kine“? „Pare su pare“ (a buck is a buck) jeste upravo jedna od omiljenih uzrečica poslovično pragmatičnih Amerikanaca. Međutim, Mit Romni smatra da postoji nešto inherentno problematično sa finansiranjem sopstvenih državnih troškova iz budžeta tuđe zemlje, pogotovo ako ta zemlja predstavlja (sve ostale razlike na stranu) vašeg najozbiljnijeg ekonomskog konkurenta, i to na vašem sopstvenom tržištu. I ne samo to, kao „uspešan poslovni čovek“, bivši guverner je svakako svestan i jedne banalne činjenice koje političke elite u našem delu sveta ne mogu, ili ne žele da shvate – kad nama neko „daje pare“ (bile u pitanju nesebične „strane donacije“ i „nepovratna pomoć“, ili „povoljni krediti“ i „direktne investicije“), taj neko to radi isključivo da bi sam na tome zaradio. Tuđi novac nas, dakle, ne spasava, već nas zapošljava u tuđu službu, ako nas već otvoreno ne kolonizuje i porobljava.

Možemo, dakle, da postavimo dva pitanja svojoj sopstvenoj političkoj eliti, poučeni američkom predsedničkom debatom. Prvo pitanje bi bilo da li oni smatraju da je moralno i odgovorno voditi zemlju u provaliju neokolonijalizma i dužničkog ropstva, čije jasne konture na svoje oči gledamo u današnjoj Grčkoj ili Španiji? Ovo nije ekonomsko pitanje, jer svakako bi nam Svetska banka, MMF, Evropska centralna banka i druge vajne finansijske institucije nadugo i naširoko citirali kilometre „naučnih istraživanja“ čija je jedina svrha da sakriju milijarde koje njihovi poverioci zarađuju od „spasavanja posrnulih ekonomija“ širom sveta. Ovo je, dakle, etičko i političko pitanje i na njega nam je potreban odgovor koji napušta magloviti i mistični domen globalne ekonomije, u koju se naši političari i inače tako slabo razumeju. A drugo pitanje je, svakako, još važnije – koja je zemlja za Srbiju ono što je za SAD Kina, koji je od naših „strateških partnera“ i „spoljnopolitičkih stubova“ takav da je svaki dinar koji uzmemo od njega samo dinar uložen u promociju njegovih interesa, a na našu konačnu štetu? Ako ćemo da pratimo analogiju sa Kinom (ne zaboravivši da mi nismo nikakva SAD), to bi bio baš onaj partner koji u našu zemlju najviše ulaže, čije banke kontrolišu naš finansijski sektor, čija ekonomija predstavlja „motor našeg razvoja“, a čija konkurencija uništava našu ekonomiju i ostavlja naše fabrike bez posla. Zvuči poznato?

Ekonomija ne može, niti je ikada mogla, da zameni politiku i moralnost, niti može da zameni brigu o društvu i državi i odgovornost za probleme u koje zapadamo zahvaljujući pre svega političkim odlukama koje kao društvo i država donosimo. Ekonomija je samo ekonomija, a ona se uglavnom svodi na to da neko na nečemu zarađuje novac. Pri tome se, kako stara priča kaže, proizvodi neka vrednost koja se menja za novac. Ali ako je ta vrednost koja se proizvodi (statistički) razvoj neke druge ekonomije, onda možete da budete sigurni da profitira „onaj koji razvija“, a ne „onaj koga razvijaju“. Svako društvo mora da jede, da se oblači, obrazuje i zabavlja, a novac za sve to mora da obezbedi ekonomija. Bez obzira na to koliko su njegovi politički nazori dobri ili loši za Ameriku, Mit Romni je svestan da se jedna zemlja razvija samo dotle, dokle troši svoj sopstveni novac. Ni Amerika, ni Srbija, to ne rade odavno. Romni smatra da su Amerikanci sve ove godine razvijali i podizali Kinu, na svoju štetu i potencijalnu propast. A mi, koga smo razvijali mi, sa svim onim novcem koji smo imali nekada da bi netragom nestao, ili sa svim onim novcem koji smo pozajmili i sada smišljamo nove pozajmice da bismo ga vratili? Uostalom, čije pare mi, u stvari, danas trošimo, čijim parama plaćamo svoju odeću, automobile i stanove, čiji novac držimo na štednim knjižicama, čiji novac pozajmljujemo u bankama i čuvamo u deviznim rezervama?