среда, 13. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Економска политика > Није све у економији (има нешто и у политици)
Економска политика

Није све у економији (има нешто и у политици)

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Танасић   
понедељак, 08. октобар 2012.

Догађај дана у САД била је прва од планиране три председничке дебате, на којима традиционално учествују кандидати две владајуће партије, у овом случају актуелни председник Барак Обама и бивши гувернер Масачусетса Мит Ромни. Тема дијалога била су искључиво питања унутрашње политике у САД, али без обзира на то, агресивнији и наметљивији републикански кандидат изнео је током расправе две тврдње које би ми и са ове стране океана озбиљно требало да узмемо у разматрање. Наиме, Ромни је пре свега изјавио да „питање буџетског дефицита није просто економско, већ и морално питање“. Идеју да његова генерација „троши више него што зарађује“ да би „наредне генерације сносиле то бреме“ Ромни је назвао „једноставно неморалном“. Друга изјава била је још занимљивија – упитан по ком критеријуму планира да смањује огромне државне трошкове, Ромни је одговорио да ће укидати финансирање свим пројектима на основу „тест питања“ које гласи: „да ли је овај програм од толике критичне важности да вреди позајмити новац од Кине како би се он платио?“.

Дакако, обе тврдње су у духу „јастребске реторике“ америчких конзервативаца, који знатно више воле да се позивају на идеје да у политици постоје поступци који су сами по себи „добри“ или „лоши“, као што се лепо надовезују на данас актуелну европску дилему између „штедње и развоја“ (америчка дилема гласи „повећати или смањити порезе“). Међутим, овде имамо прилику да чујемо нешто што је скоро незамисливо у Европи са њеном идеологијом „технократије уместо политике“, а која опет нарочито добро успева у колонизованим земљама (југо-)источне Европе, где је се здушно придржавају и власти и опозиција. То је она прича о томе да „економија има своје законитости“ и да „пословни људи најбоље знају шта је потребно да се економија дигне на ноге“, и да је и једне и друге довољно „само пустити да раде оно што раде“, па ће „све доћи на своје место“. Економија је ствар „интереса и хладне математике“ – у њој „нема места“ за идеологију, политику или емоције, а поготово нема места за „националне митове“ и „традиционални начин размишљања“. Е, па, Мит Ромни, који не пропушта ниједну прилику да напомене да је он пре свега „успешан пословни човек“, поручује нам да у развоју земље не можемо само да имамо на уму шта је у датом тренутку „економски исплативо“, већ и шта је морално – а шта је морално, о томе нам сигурно ниједан економиста неће знати да каже ништа нарочито паметно. Штавише, „корпорације“ се у глобалној популарној култури вероватно најчешће помињу управо у контексту „исконског зла“ и чест су предмет моралне критике у целокупној интелектуалној јавности света.

А шта тек рећи за друго питање? Ромнијеву личну нетрпељивост према Кини на страну, није ли Никсонов/Кисинџеров salto mortale са успостављањем дипломатских и економских веза са Кином упркос крупним идеолошким разликама између, тада најлибералније и тада најкомунистичкије државе света, нешто што се у наше време слави на сав глас као пример визионарства и тријумф закона тржишта? У чему је уопште проблем да се „позајме паре од Кине“? „Паре су паре“ (a buck is a buck) јесте управо једна од омиљених узречица пословично прагматичних Американаца. Међутим, Мит Ромни сматра да постоји нешто инхерентно проблематично са финансирањем сопствених државних трошкова из буџета туђе земље, поготово ако та земља представља (све остале разлике на страну) вашег најозбиљнијег економског конкурента, и то на вашем сопственом тржишту. И не само то, као „успешан пословни човек“, бивши гувернер је свакако свестан и једне баналне чињенице које политичке елите у нашем делу света не могу, или не желе да схвате – кад нама неко „даје паре“ (биле у питању несебичне „стране донације“ и „неповратна помоћ“, или „повољни кредити“ и „директне инвестиције“), тај неко то ради искључиво да би сам на томе зарадио. Туђи новац нас, дакле, не спасава, већ нас запошљава у туђу службу, ако нас већ отворено не колонизује и поробљава.

Можемо, дакле, да поставимо два питања својој сопственој политичкој елити, поучени америчком председничком дебатом. Прво питање би било да ли они сматрају да је морално и одговорно водити земљу у провалију неоколонијализма и дужничког ропства, чије јасне контуре на своје очи гледамо у данашњој Грчкој или Шпанији? Ово није економско питање, јер свакако би нам Светска банка, ММФ, Европска централна банка и друге вајне финансијске институције надуго и нашироко цитирали километре „научних истраживања“ чија је једина сврха да сакрију милијарде које њихови повериоци зарађују од „спасавања посрнулих економија“ широм света. Ово је, дакле, етичко и политичко питање и на њега нам је потребан одговор који напушта магловити и мистични домен глобалне економије, у коју се наши политичари и иначе тако слабо разумеју. А друго питање је, свакако, још важније – која је земља за Србију оно што је за САД Кина, који је од наших „стратешких партнера“ и „спољнополитичких стубова“ такав да је сваки динар који узмемо од њега само динар уложен у промоцију његових интереса, а на нашу коначну штету? Ако ћемо да пратимо аналогију са Кином (не заборавивши да ми нисмо никаква САД), то би био баш онај партнер који у нашу земљу највише улаже, чије банке контролишу наш финансијски сектор, чија економија представља „мотор нашег развоја“, а чија конкуренција уништава нашу економију и оставља наше фабрике без посла. Звучи познато?

Економија не може, нити је икада могла, да замени политику и моралност, нити може да замени бригу о друштву и држави и одговорност за проблеме у које западамо захваљујући пре свега политичким одлукама које као друштво и држава доносимо. Економија је само економија, а она се углавном своди на то да неко на нечему зарађује новац. При томе се, како стара прича каже, производи нека вредност која се мења за новац. Али ако је та вредност која се производи (статистички) развој неке друге економије, онда можете да будете сигурни да профитира „онај који развија“, а не „онај кога развијају“. Свако друштво мора да једе, да се облачи, образује и забавља, а новац за све то мора да обезбеди економија. Без обзира на то колико су његови политички назори добри или лоши за Америку, Мит Ромни је свестан да се једна земља развија само дотле, докле троши свој сопствени новац. Ни Америка, ни Србија, то не раде одавно. Ромни сматра да су Американци све ове године развијали и подизали Кину, на своју штету и потенцијалну пропаст. А ми, кога смо развијали ми, са свим оним новцем који смо имали некада да би нетрагом нестао, или са свим оним новцем који смо позајмили и сада смишљамо нове позајмице да бисмо га вратили? Уосталом, чије паре ми, у ствари, данас трошимо, чијим парама плаћамо своју одећу, аутомобиле и станове, чији новац држимо на штедним књижицама, чији новац позајмљујемо у банкама и чувамо у девизним резервама? 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер