Odgovor kritičarima mog koncepta ekonomskog razvoja Srbije

Drago mi je da je tekst „Moj koncept ekonomskog razvoja Srbije“ izazvao interesovanje i reakciju javnosti kroz društvene mreže i medije. To i jeste bio osnovni cilj, da se pokrene dijalog i promovišu ideje vezane za ekonomski razvoj Srbije i bolji život građana, jer je evidentno da nam to danas nedostaje.

Očekivano, najviše primedbi je u vezi sa ulogom države u predloženim investicijama i one su uglavnom ideološke prirode, jer ne vidim nijedan razlog zašto bi državne kompanije bile uspešne u Nemačkoj, Poljskoj, Rusiji, Kini ili Brazilu, a ne u Srbiji. Da li smo manje vredni od njih? Manje sposobni? Manje znamo? Na svako od ovih pitanja odgovor je NE. Pa zašto onda nemamo takve ljude u vrhu kompanija? Nedostaje politička volja, ali bar isto toliko, ako ne i više, nedostaje nam volja da prekopiramo kvalitetan sistem plaćanja i nagrađivanja za menadžere i radnike koji postoji u zemljama u kojima su državne kompanije uspešne.

Uvođenjem takvog sistema dobićemo ozbiljan broj kvalitetnih ljudi zainteresovanih da budu u menadžmentu državnih kompanija. Trenutno, uz demagoški određene plate za direktore od 100.000 dinara, skoro niko ko zaista vredi i želi pošteno da radi nije zainteresovan da vodi državne firme, jer mnogo više može da zaradi u privatnim i multinacionalnim kompanijama.

U jednoj od analiza mog ekonomskog koncepta polazi se od činjenice da su za razvoj privrede potrebne investicije. To znamo svi. Tvrdi se takođe da te investicije nisu dovoljno velike. Apsolutno se slažem. Onda se navodi podatak da su privatne investicije trenutno daleko veće od državnih. To kažem i ja. Ali iz svih tih činjenica se izvlači zaključak da je rešenje u povećanju privatnih investicija, jer one su sada daleko veće od državnih, pa je logično da i ubuduće budu veće. E tu se ne slažem. Ako su državne investicije male, a privatnih očigledno nema dovoljno, onda treba da povećamo državne, i to samo u onim granama u kojima imamo prirodni potencijal da budemo regionalni lideri – u poljoprivredi i energetici.

Dobrodošlo je povećanje privatnih investicija, ali moramo prihvatiti istinu da do njega u skorije vreme neće doći. Za to drastično povećanje potrebni su, kako sam naveo, „ozbiljni investitori“. Prihvatam kritiku da investitore ne treba deliti na neozbiljne i ozbiljne, pa ću zato taj termin izbegavati i reći da su nam potrebni investitori koji će uz velika finansijska ulaganja pokretati nove kompanije čiji će finalni proizvodi biti zasnovani na korišćenju domaćih sirovina i domaće pameti i marljivosti, za koju će oni biti spremni da daju plate koje neće biti ispod granice ljudskog dostojanstva. A plate od 23-24 hiljade dinara to sigurno nisu.

U istom komentaru me je iznenadio i razočarao podatak da su državne investicije samo milijardu evra godišnje, jer su recimo 2011. godine samo EPS, Telekom Srbija i Grad Beograd investirali više od toga. A gde su investicije koje se finansiraju iz državnog budžeta, šta je sa ostalim lokalnim samoupravama i javnim preduzećima? Uveren sam da su i danas državne investicije veće od jedne milijarde, mada u Beogradu nisu ni na 20% u odnosu na period kada sam ja bio gradonačelnik, ali svakako treba da budu još veće, jer je to jedini stabilan izvor investicija koje mogu biti usmerene u sektore kojima su najpotrebnije.

Naravno da će država investirati u infrastrukturu, s tim što ne treba ljudima pričati bajke da kada za nekoliko godina budemo imali auto-put do Užica, onda će strani investitori pohrliti da ulažu u taj region. Pa danas auto-put prolazi kroz Vojvodinu i pored Požarevca, Batočine, Jagodine, Ćuprije, Paraćina, Aleksinca… a investitora nema dovoljno. Da je auto-put više nego koristan – jeste, ali neće on sam doneti stotine miliona evra investicija u bilo koji grad Srbije. Za to su potrebne promene u administraciji, propisima, pravosuđu, manji upliv centralne vlasti u rad lokalnih samouprava, smanjenje procenta novca koji ide u centralnu kasu na račun lokalnih…

Mnogi su postavili pitanje: zašto ulagati baš u poljoprivredu? Jednostavno zato što je poljoprivredno zemljište najveće prirodno bogatstvo kojim raspolažemo i država mora da bude odgovorna za upravljanje ovim resursom.

Decenijama je srpska poljoprivreda bila bazirana na velikim regionalnim kombinatima, koji nisu bili samo najveći proizvođači, već istovremeno i partner i oslonac individualnim poljoprivrednim proizvođačima u tom kraju. Posledično, kada su kombinati ugašeni, nije došlo samo do značajnog pada poljoprivredne proizvodnje u državnom, već i u privatnom sektoru. Zato verujem da ulaganjem u velike poljoprivredne sisteme obezbeđujemo i budućnost individualnih poljoprivrednih proizvođača koji će dobiti pristup modernim tehnologijama i imati veću izvesnost prodaje svojih proizvoda kroz kooperaciju i partnerski odnos. Razvoj primarne proizvodnje povećava sirovinsku bazu i na to se automatski nadograđuje prerađivačka industrija.

Jedno od čestih pitanja bilo je i zašto se ovoga nisam setio dok sam bio na funkciji, iako je javnosti poznato da sam kao gradonačelnik Beograda zaustavio privatizaciju PKB-a i uveo profesionalni menadžment koji je sproveo ozbiljne investicije i reorganizaciju. Time smo omogućili da PKB u roku od dve godine od višegodišnjeg gubitaša postane uspešna firma koja je sa 20 miliona evra dobiti postala najuspešnije poljoprivredno preduzeće u Srbiji u 2013. godini. Pritom je iznet i stav da je Grad morao da dotira i subvencioniše PKB kako bi preživeo, što je potpuno netačno jer Beograd nije subvencionisao PKB u vreme dok sam ja bio gradonačelnik.

Time smo omogućili da PKB u roku od dve godine od višegodišnjeg gubitaša postane uspešna firma koja je sa 20 miliona evra dobiti postala najuspešnije poljoprivredno preduzeće u Srbiji u 2013. godini. 

Takođe je netačna i tvrdnja da je PKB imao drastično niže prinose od privatnih gazdinstava. Istina je da je PKB u tim godinama uvek imao značajno više prinose od srpskog proseka i da smo ulaganjem u mrežu kanala za navodnjavanje i mehanizaciju (prvim posle 15 godina) iz godine u godinu povećavali prinose. Na kraju komentara o PKB-u postavlja se i pitanje zašto umesto ulaganja u poljoprivredu nije predloženo da se državna zemlja proda ili izda privatnicima. Pa zar to već ne radimo i jesmo li zadovoljni rezultatima? Naš najveći prirodni resurs ostvaruje lošije rezultate nego pre 30 godina kada su kombinati bili nosioci proizvodnje i prerade poljoprivrednih proizvoda.

Da li je logičnije da se hiljade hektara najkvalitetnije zemlje prepusti tek osnovanoj arapskoj firmi, ili da naši zvaničnici pozivaju kinesku državnu poljoprivrednu kompaniju da kupi PKB? Zašto bi kineska državna poljoprivredna kompanija bila bolja od srpske?

Duboko verujem da se državna zemlja ne sme prodavati, jer nam je to najveći prirodni resurs. Taj stav nema veze sa EU integracijama, već je pitanje suverene odluke jedne države. Odluka da zemlju mogu kupovati stranci daje im mogućnost da je kupe direktno od vlasnika, a ne kroz otvaranje firmi čiji je vlasnik 100% strano pravno ili fizičko lice, kako je bilo do sada. I to je jedina razlika. Niko državu ne tera da prodaje zemljište koje ima u vlasništvu.

Niko jednoj generaciji političara nije dao ovlašćenje, glasajući za njih na izborima, da prodaje Srbiju, jer prodaja srpske zemlje je ravna prodaji Srbije

Niko jednoj generaciji političara nije dao ovlašćenje, glasajući za njih na izborima, da prodaje Srbiju, jer prodaja srpske zemlje je ravna prodaji Srbije. Ne, oni su dobili ovlašćenje od naroda na izborima da upravljaju državom i da jednog dana upravljanje prepuste nekom drugom, a ne da državu prodaju. Iako ovo deluje sasvim jasno i logično, ipak je bolje doneti i odluku da se neće prodavati poljoprivredno zemljište u državnom vlasništvu, ni domaćim ni stranim kupcima. To je inače bila i zakonska obaveza do prošlogodišnje promene Zakona o poljoprivrednom zemljištu.

Osvrnuću se i na komentare vezane za predloženi model finansiranja investicija u deset regionalnih poljoprivrednih centara. Postavljeno je pitanje zašto bi država plaćala 2,5% kamatu građanima, kada im banke daju tržišnu stopu od 0,4%? Pa jednostavno, zato što te iste banke sredstva građana pozajmljuju državi po stopi od 2,5%. Zašto bi banke bile posrednik između građana i države i na tome zaradile pet puta više od građana te iste države? Samo iz tog razloga predlažem osnivanje Nacionalne investicione banke, koja ne bi držala depozite građana, ne bi davala kredite i radila druge bankarske poslove – samo bi omogućila da građani direktno pozajme novac državi i zarade zagarantovanu kamatu koju danas dobijaju banke, ali i dodatni prihod kada ova preduzeća postanu profitabilna.

Mi dozvoljavamo da Srbija bude jedina zemlja koja nije donela rešenje za kredite u švajcarskim francima

Banke jesu tema kojoj treba posvetiti posebnu pažnju i oblast u kojoj država mora da uvede red, jer ga trenutno nema. Kao što su države Evropske unije donele odluku kolike su maksimalne provizije za plaćanje karticama ili u kom roku će biti ukinut roming na teritoriji EU. Nisu rekle, to će tržište da odredi, jer je bilo jasno da kompanije u ovim oblastima zloupotrebljavaju svoju poziciju. Umesto toga, mi dozvoljavamo da Srbija bude jedina zemlja koja nije donela rešenje za kredite u švajcarskim francima, a ono je veoma prosto.

Bankama treba postaviti samo dva pitanja: 1. da li su ljudima na račun uplaćivale švajcarce ili dinare po kursu na taj dan? 2. da li su možda one kupovale švajcarce ili iz svojih centara povlačile švajcarske franke pa ih onda prodavale i uplaćivale građanima dinare? Ako su to radile, onda donekle može da se razume zašto insistiraju da im se krediti vraćaju u švajcarcima, odnosno dinarskoj protiv-vrednosti. Ali ako nisu to radile, a nisu, onda je jasno da su na rastu švajcarskog franka odnosno rastu mesečnih rata dužnika već zaradile enormne svote novca i da momentalno mora prestati ta pljačka građana Srbije. Takav zakon je donet u nama susednim zemljama, sudovi su potvrdili njegovu zakonitost. Šta mi čekamo? Pod uticajem bankarskog lobija čeka se i sa merama koje će urediti kako, na čemu i koliko maksimalno banke mogu da zarađuju.

Veći prihodi i bolji život građana je srž mog koncepta ekonomskog razvoja Srbije, koji ima za cilj da kroz javnu raspravu dođemo da modela privrednog rasta koji omogućava da korišćenjem sopstvenih prirodnih i ljudskih potencijala obezbedimo bolji život za građane Srbije. Kada nemate novca u porodici, imate dve mogućnosti. Prva je da štedite tako što smanjujete svoje troškove uključujući i džeparac koji dajete deci. Drugi je da zarađujete više. Ja verujem da je jedino rešenje ovo drugo, a da je prvo samo odlaganje kraja.