Prodaja "Telekoma" ili bećarska ekonomija na delu

Prodaja "Telekoma" je očekivan potez srpskih vlasti. U skladu sa poznatom izrekom koja glasi: kada uđete u pogrešan voz, sve su vam stanice pogrešne, prodaja "Telekoma" samo je jedna od pogrešnih stanica koju prolazimo pošto smo se posle promene režima (oktobar 2000) u Srbiji ukrcali u pogrešan voz i iz njega i ne pokušavamo da izađemo.

Nekoliko dana posle „srpske oktobarske revolucije“ napisao sam i upravo u vašem listu objavio dva autorska teksta (Recept za kolonijalne zemlje, 30.10.2000, te Da li su nam potrebne radikalne ekonomske reforme? 8.11.2000) kritički intonirane prema ekonomskom programu DOS-a – Program radikalnih ekonomskih reformi – koji je uradila grupa ekonomista  G 17, a  koji u suštini predstavlja neoliberalni program baziran na takozvanom Vašingtonskom konsenzusu. Ovim programom Srbiju, kao, uostalom, i druge postsocijalističke zemlje (kojima je takođe nametnut Vašingtonski konsenzus), trebalo je lišiti vlasništva nad resursima kojima raspolaže i dovesti je u takvu dužničku zavisnost (dužničko ropstvo) da bude bespogovorni poslušnik moćnih i bogatih, a ovaj prostor je tretiran, pre svega, kao izvor jeftine i obespravljene radne snage, te tržište za proizvode i bankarske usluge zapadnih zemalja.

Zbog kontinuiteta pogrešne ekonomske politike stanje u Srbiji je sve teže (i perspektive još mračnije), a jednu neuspešnu vladu smenjuje sledeće još neuspešnije. Samo pre nekoliko dana, premijer izjavljuje „da će Srbija uraditi sve što traži MMF, jer je to dobro za zemlju“, a privreda nam se nalazi u ovakvom stanju, pre svega, što se pod uticajem svetske oligarhije i krupnog kapitala, čiji je glavni eksponent MMF i nametnut pogrešan neoliberalni program ekonomskih promena.

Vlada sada ide na prodaju prirodnog nacionalnog resursa koji donosi zagarantovane visoke prihode. "Telekom" je  najprofitabilnije srpsko preduzeća, koje je i u javnosti sinonim za uspešno poslovanje, solidnu brigu o zaposlenima, te zavidnu odgovornost za društveni boljitak. Telekom uspešno posluje i dobro se bori na tržištu i pored konkurencije u mobilnoj (Telenor, VIP) i fiksnoj (SBB, Orion) telefoniji.

Podsećam da je država najveći akcionar dominantnih telekomunikacionih operatora (i da nad njima ima stratešku kontrolu) u mnogim zapadnoevropskim zemljama(Nemačka, Francuska, Norveška, Švedska, Finska, Švajcarska, Belgija, Luksemburg, Slovenija …), ali i u Rusiji, Kini, Japanu… Iskustva drugih privreda u tranziciji koje su inostranim operatorima prodale telekomunikacije  pokazuju da su, u većini slučajeva, novi vlasnici kao prve mere preduzeli smanjenje broja zaposlenih i povećanje cena telekomunikacionih usluga.

To pokazuju primeri i naših suseda (Hrvatske, Makedonije, Crne Gore i Mađarske), koji su prodali svoje dominantne operatore Dojče telekomu. Iz studije kompanije Cullen International, koja je zvanično angažovana od strane Evropske komisije za analizu telekomunikacionog tržišta zemalja jugoistočne Evrope, može se jasno videti da su cene telefonije najniže u Srbiji. Tako su cene mobilne telefonije u Hrvatskoj dva puta više nego u Srbiji. Kod fiksne telefonije cene lokalnih impulsa (u Srbiji je 56 odsto ukupnog saobraćaja lokalni saobraćaj) iznose od četiri do 10 puta više u regionu nego u Srbiji.

Podaci iz navedene analize pokazuju da je znatno veće opterećenje zaposlenih u zemljama koje su prodale svoje operatore Dojče telekomu nego u centrali u samoj Nemačkoj. Tako je opterećenost Dojče telekoma u samoj Nemačkoj 289 korisnika po zaposlenom, a u Hrvatskoj 463, u Makedoniji 800, a Mađarskoj 806. Iz ovoga proizlazi da zaposleni u zemljama koje su prodale svoje operatore nisu otpuštani zato što su višak, nego da bi Dojče telekom ostvario što veći profit (koji se uz pomoć kreativnog računovodstva i ne iskazuje u perifernim zemljama gde Dojče telekom posluje – da se ne bi plaćali porezi – nego prebacuje u centralu). Opterećenost u Telekomu Srbija iznosi 372 korisnika po zaposlenom, što je slično zemljama u kojima operatori nisu prodati strancima (Švedska – 347, Slovenija – 356, Francuska – 377, Belgija – 390).

Prodaja "Telekoma" predstavlja nastavak bećarske ekonomije. Naime, početkom 2000-ih godina rekao sam da je u Srbiji posredi model bećarske ekonomije pošto se država ponaša kao seoski bećar koji (ras)prodaje očevinu (privatizacija), zadužuje se kod komšija (zaduživanje u inostranstvu) i sve to troši na lumperaj u kafani (tekuća potrošnja – uglavnom robe iz uvoza). Prodaja "Telekoma" je jedan od detalja toga modela. Nesporno je da se prodajom "Telekoma" mogu jednokratno obezbediti sredstva koja će omogućila nastavak „bećarskog života“ još godinu-dve, a posle će na red da dođe "Elektroprivreda Srbije" i još ponešto (Srbijašume, Srbijavode…) što je preostalo za prodaju. Međutim, od srpskih vlasti nikako da dobijemo odgovor na tako jednostavno pitanje: a šta posle, kada sve rasprodamo?

Odgovor je više nego očigleda ukoliko pogledamo iskustvo zemalja čijim nas „utabanim stazama“ vode naši „reformatori“, evo već punih 15-ak godina. Vašingtonski dogovor razrađen je krajem 80-ih godina HH veka i prvo je primenjivan u zemljama Latinske Amerike, gde je uništio mnoge zemlje. Neke države (Brazil i Argentina, u prvom redu) uspele su da odbace neoliberalnu „ludačku košulju“, a neke to još uvek ne uspevaju, kao na primer Meksiko.

Meksiko je, sprovodeći neoliberalni program reformi, rasprodao svoje najvažnije resurse i doveden u stanje velike spoljne zaduženosti (dužničko ropstvo), a zatim je bio prisiljen, kako bi dobio kredite od MMF-a i SAD, da američkim kompanijama garantuje izuzetno povoljne uslove investiranja. Inostrane investicije usmeravaju se u takozvane „makiladore”(maquiladoras), odnosno lanac američkih preduzeća izgrađenih duž granice sa SAD. Ta preduzeća su eksteritorijalna, oslobođena su plaćanja poreza u meksički budžet, radnici rade u ropskim uslovima za mizerne nadnice i u ovim preduzećima nije dozvoljeno nikakvo sindikalno organizovanje. Šteta koju Meksiko ima od „makiladora”procenjuje se na oko 15 milijardi dolara godišnje,  a ogromna masa stanovništva živi u uslovima bede i obespravljenosti, kakva nije zabeležena u Meksiku ni u vreme ozloglašene diktature Dijasa (krajem HIH  i početkom HH veka).

Prodaja "Telekoma" predstavlja samo jedan u nizu pogrešnih poteza neodgovorne ekonomske politike kojom je „pojedena“ naša, ali i ozbiljno ugrožena  budućnost narednih generacija – naših potomaka.

Autor je profesor i šef katedre za ekonomiju na Beogradskoj poslovnoj školi

Kraća verzija teksta objavljena je u Danasu