Продаја "Телекома" или бећарска економија на делу

Продаја "Телекома" је очекиван потез српских власти. У складу са познатом изреком која гласи: када уђете у погрешан воз, све су вам станице погрешне, продаја "Телекома" само је једна од погрешних станица коју пролазимо пошто смо се после промене режима (октобар 2000) у Србији укрцали у погрешан воз и из њега и не покушавамо да изађемо.

Неколико дана после „српске октобарске револуције“ написао сам и управо у вашем листу објавио два ауторска текста (Рецепт за колонијалне земље, 30.10.2000, те Да ли су нам потребне радикалне економске реформе? 8.11.2000) критички интониране према економском програму ДОС-а – Програм радикалних економских реформи – који је урадила група економиста  Г 17, а  који у суштини представља неолиберални програм базиран на такозваном Вашингтонском консензусу. Овим програмом Србију, као, уосталом, и друге постсоцијалистичке земље (којима је такође наметнут Вашингтонски консензус), требало je лишити власништва над ресурсима којима располаже и довести је у такву дужничку зависност (дужничко ропство) да буде беспоговорни послушник моћних и богатих, а овај простор је третиран, пре свега, као извор јефтине и обесправљене радне снаге, те тржиште за производе и банкарске услуге западних земаља.

Због континуитета погрешне економске политике стање у Србији је све теже (и перспективе још мрачније), а једну неуспешну владу смењује следеће још неуспешније. Само пре неколико дана, премијер изјављује „да ће Србија урадити све што тражи ММФ, јер је то добро за земљу“, а привреда нам се налази у оваквом стању, пре свега, што се под утицајем светске олигархије и крупног капитала, чији је главни експонент ММФ и наметнут погрешан неолиберални програм економских промена.

Влада сада иде на продају природног националног ресурса који доноси загарантоване високе приходе. "Телеком" је  најпрофитабилније српско предузећа, које је и у јавности синоним за успешно пословање, солидну бригу о запосленима, те завидну одговорност за друштвени бољитак. Телеком успешно послује и добро се бори на тржишту и поред конкуренције у мобилној (Теленор, ВИП) и фиксној (СББ, Орион) телефонији.

Подсећам да је држава највећи акционар доминантних телекомуникационих оператора (и да над њима има стратешку контролу) у многим западноевропским земљама(Немачка, Француска, Норвешка, Шведска, Финска, Швајцарска, Белгија, Луксембург, Словенија …), али и у Русији, Кини, Јапану… Искуства других привреда у транзицији које су иностраним операторима продале телекомуникације  показују да су, у већини случајева, нови власници као прве мере предузели смањење броја запослених и повећање цена телекомуникационих услуга.

То показују примери и наших суседа (Хрватске, Македоније, Црне Горе и Мађарске), који су продали своје доминантне операторе Дојче телекому. Из студије компаније Cullen International, која је званично ангажована од стране Европске комисије за анализу телекомуникационог тржишта земаља југоисточне Европе, може се јасно видети да су цене телефоније најниже у Србији. Тако су цене мобилне телефоније у Хрватској два пута више него у Србији. Код фиксне телефоније цене локалних импулса (у Србији је 56 одсто укупног саобраћаја локални саобраћај) износе од четири до 10 пута више у региону него у Србији.

Подаци из наведене анализе показују да је знатно веће оптерећење запослених у земљама које су продале своје операторе Дојче телекому него у централи у самој Немачкој. Тако је оптерећеност Дојче телекома у самој Немачкој 289 корисника по запосленом, а у Хрватској 463, у Македонији 800, а Мађарској 806. Из овога произлази да запослени у земљама које су продале своје операторе нису отпуштани зато што су вишак, него да би Дојче телеком остварио што већи профит (који се уз помоћ креативног рачуноводства и не исказује у периферним земљама где Дојче телеком послује – да се не би плаћали порези – него пребацује у централу). Оптерећеност у Телекому Србија износи 372 корисника по запосленом, што је слично земљама у којима оператори нису продати странцима (Шведска – 347, Словенија – 356, Француска – 377, Белгија – 390).

Продаја "Телекома" представља наставак бећарске економије. Наиме, почетком 2000-их година рекао сам да је у Србији посреди модел бећарске економије пошто се држава понаша као сеоски бећар који (рас)продаје очевину (приватизација), задужује се код комшија (задуживање у иностранству) и све то троши на лумперај у кафани (текућа потрошња – углавном робе из увоза). Продаја "Телекома" је један од детаља тога модела. Неспорно је да се продајом "Телекома" могу једнократно обезбедити средства која ће омогућила наставак „бећарског живота“ још годину-две, а после ће на ред да дође "Електропривреда Србије" и још понешто (Србијашуме, Србијаводе…) што је преостало за продају. Међутим, од српских власти никако да добијемо одговор на тако једноставно питање: а шта после, када све распродамо?

Одговор је више него очигледа уколико погледамо искуство земаља чијим нас „утабаним стазама“ воде наши „реформатори“, ево већ пуних 15-ак година. Вашингтонски договор разрађен је крајем 80-их година ХХ века и прво је примењиван у земљама Латинске Америке, где је уништио многе земље. Неке државе (Бразил и Аргентина, у првом реду) успеле су да одбаце неолибералну „лудачку кошуљу“, а неке то још увек не успевају, као на пример Мексико.

Мексико је, спроводећи неолиберални програм реформи, распродао своје најважније ресурсе и доведен у стање велике спољне задужености (дужничко ропство), а затим је био присиљен, како би добио кредите од ММФ-а и САД, да америчким компанијама гарантује изузетно повољне услове инвестирања. Иностране инвестиције усмеравају се у такозване „макиладоре”(maquiladoras), односно ланац америчких предузећа изграђених дуж границе са САД. Та предузећа су екстериторијална, ослобођена су плаћања пореза у мексички буџет, радници раде у ропским условима за мизерне наднице и у овим предузећима није дозвољено никакво синдикално организовање. Штета коју Мексико има од „макиладора”процењује се на око 15 милијарди долара годишње,  а огромна маса становништва живи у условима беде и обесправљености, каква није забележена у Мексику ни у време озлоглашене диктатуре Дијаса (крајем ХIХ  и почетком ХХ века).

Продаја "Телекома" представља само један у низу погрешних потеза неодговорне економске политике којом је „поједена“ наша, али и озбиљно угрожена  будућност наредних генерација – наших потомака.

Аутор је професор и шеф катедре за економију на Београдској пословној школи

Краћа верзија текста објављена је у Данасу