Put ka ekonomskom oporavku - teško, ali moguće

Srpska takozvana elita je obolela od Stokholmskog sindroma – 

duševnog usmerenja u kome se žrtva poistovećuje sa mučiteljem,

usvaja njegove razloge, pravda mu pobude, čini sve što se od njega očekuje,

pa i ono što pretpostavlja da će nadređenom biti po volji…

Umesto otpora, pasivnog ako je aktivni nemoguć,

duhovnog ako smo vojno nemoćni i razoružani,

mi gledamo kako da uđemo u volju onima koji su nas tukli po glavi,

dok retkim prijateljima, voljnim da nam pomognu,

gordo okrećemo leđa, pronalazeći im svakojake mane.

Milovan Danojlić, srpski književnik

Ekonomija Srbije (kao matica srpskog naroda) nalazi se danas u ruševinama: suočeni smo sa deindustrijalizovanom privredom, izuzetno niskim nivoom privredne aktivnosti, alarmantnim brojem nezaposlenih (naročito mladih), pogoršanom i niskom međunarodnom konkurentnošću i nizom strukturnih neravnoteža, među kojima se naročito ističu visok nivo javnog i ukupnog spoljnog duga. Situacija je slična i u drugim susednim državama u kome živi srpski narod.

U isto vreme, želimo Srbiju po meri većine njenih građana, ekonomski prosperitetnu, povezanu sa ključnim akterima međunarodnih ekonomskih odnosa i integrisanu u međunarodnu podelu rada, sa čvrstim ekonomskim (ali i svim drugim) vezama srpskog naroda iz matice i onih koji žive van nje, te stalnim rastom životnog standarda i kvaliteta života.

Kako preći put od privrede koja se sada nalazi u ruševinama do prosperitetne privrede koju želimo? To nije lako i jednostavno, ali je ostvarivo i na kraju ćemo pokušati da damo odgovor na ovo pitanje. Pre toga, ukazaćemo na uzroke koji su srpsku privredu doveli u stanje u kome se danas nalazi, ali i na globalnu krizu koja dodatno otežava ostvarivanje vizije ekonomski prosperitetne Srbije. Moramo biti svesni dubine naših problema i njihovih uzroka, te znati kako svet danas funkcioniše i u kom pravcu se menja, kako bismo bili sposobni da kao narod branimo vlastite interese i kao aktivni građani doprinosimo opštem dobru.

*  *  *

U periodu posle Drugog svetskog rata srpski narod i Srbija (kao njegova matica) su prošli kroz tri značajne istorijske etape koje su imale ogromne, uglavnom negativne, ekonomske posledice.

Prvu, do 90-ih godina prošlog veka srpski narod je živeo u zajedničkoj jugoslovenskoj državi u kojoj je Srbija bila jedna od njenih republika. Zbog tretmana koji je Srbija i njena privreda imala u jugoslovenskoj državi posle Drugog svetskog rata privredni rast u Srbiji se stalno kretao ispod jugoslovenskog proseka i njena privreda beležila je sve veće zaostajanje. Do toga dolazi, pre svega, zbog manjih investicija u Srbiji nego u drugim republikama, a ne zbog manje efikasnosti investiranja. Prema zvaničnim statističkim podacima, tokom ovog perioda, veću efikasnost investicija od Srbiji imala je samo Slovenija. Slična situacija je bila i sa teritorijama na kojima je kompaktno živeo srpski narod u drugim republika (Hrvatska i Bosna i Hercegovina).

Drugu,  devedesete godine prošlog veka bile su obeležene raspadom SFR Jugoslavije i srpski narod  se našao u više posebnih država. Ovaj period bio je obeležen i krvavim građanskim ratovima u Hrvatskoj i BiH, a u Srbiji stotinama hiljada izbeglica sa tih područja, sankcijama međunarodne zajednice koje su dovele do gubitaka tradicionalnih tržišta, ogromnom hiperinflacijom, te NATO agresijom, što je devastiralo srpsku ekonomiju i dovelo do značajnog pada privredne aktivnosti i dramatičnog osiromašenja građana. Pored toga, tadašnje srpske vlasti su previdele pad Berlinskog zida, civilizacijski neuspeh socijalizma i nove geopolitičke realnosti, što je doprinelo dodatnom sunovratu zemlje.

Treću, posle srpske oktobarske revolucije 2000. godine Srbija je u novi HHI vek ušla sa novom vlašću i nadom da je najgore iza nas, te da dolazi vreme brzog ekonomskog, ali i svakog drugog oporavka. Srbiji je tek tada pristupila ekonomskoj tranziciji, što je kašnjenje od jedne decenije u odnosu na druge postsocijalističke države. Takvo kašnjenje bilo je ogroman nedostatak, ali je to – u isto vreme – bila i velika šansa da se izbegnu greške, zablude i lutanja kroz koje su prolazile druge privrede. Nažalost, tu šansu nismo znali da iskoristimo i ekonomske reforme smo vršili na isti način kao i većina neuspešnih privreda u tranziciji početkom 90-ih godina prošlog veka.

Pod uticajem svetske oligarhije i krupnog kapitala, čiji je glavni eksponent MMF, nove srpske vlasti su, posle petooktobarskog prevrata (2000), prihvatile neoliberalni program ekonomskih promena (takozvani Vašingtonski dogovor) koji je vodio brzom urušavanju, ionako slabašne, srpske privrede. Ovim programom Srbiju, kao, uostalom, i druge postsocijalističke zemlje, trebalo je lišiti vlasništva nad resursima kojima raspolaže i dovesti je u takvu dužničku zavisnost (dužničko ropstvo) da bude bespogovorni poslušnik moćnih i bogatih, a ovaj prostor je tretiran, pre svega, kao izvor jeftine i obespravljene radne snage, te tržište za proizvode i bankarske usluge zapadnih zemalja.

Vašingtonskim dogovorom (koji se temelji na tri osnovna elementa: liberalizacija, stabilizacija i privatizacija) nametnut je model privređivanja koji je po svojim karakteristikama atipičan. Zasniva se na (ras)prodaji imovine, zaduživanju u inostranstvu, i potrošnji (model bećarske ekonomije sa tri P principa:  prodaj – pozajmi – potroši), što je neminovno proizvodi deficite (spoljnotrgovinske, budžetske ...) i državu vodi u dužničko ropstvo, a njene građane u siromaštvo i beznađe.

Svih ovih godina Srbija je bez sopstvene dugoročne strategije ekonomskog razvoja, koja bi bila stručno verifikovana i politički usvojena u Skupštini. Ulogu strategije imaju memorandumi o budžetu i ekonomskoj politici koji se pišu u saradnji (tačnije, po diktatu) sa MMF-om, a usvajanje i sprovođenje neoliberalne ekonomske politike MMF je nametnuo kao uslov za dodelu kredita Srbiji i njen pristup međunarodnom tržištu kapitala.

Osnovni problem, ipak, nije u MMF-u, jer se on odlično stara o interesima onih čiji je eksponent i koje zastupa, nego u nekompetentnosti i servilnosti srpske vladajuće nomenklature i podaničkom diskursu koji dominira na domaćoj akademskoj i medijskoj javnoj sceni.

*  *  *

Situacija u Srbiji postaje još dramatičnija kada se ima u vidu da se svet nalazi u dubokoj ekonomskoj krizi koja je po posledicama slična Velikoj krizi s početka 30-ih godina prošlog veka. Kriza je sveobuhvatna i dovodi u pitanje postojeću (neo)liberalnu ekonomsku teoriju, te na njoj zasnovanu ekonomsku politiku, ali zahteva i preispitivanje samih temelja kapitalizma.

Nije slučajno da su ekonomske politike koje su dovele do obe velike ekonomske krize bile utemeljene na liberalnim načelima i idejama slobodnog tržišta (laissez-faire), odnosno verovanju u apsolutnu efikasnost nevidljive ruke koja sve postavlja na svoje mesto i dovodi do toga da svaki pojedinac, vodeći računa o svojim interesima, u isto vreme doprinosi blagostanju svih. Često se navodi tvrdnja A. Smita kako hleb dobijamo, ne blagodareći dobroti pekara, nego zahvaljujući njegovoj želji za zaradom, a naša sitost samo je uzgredan proizvod pekareve pohlepe. Tako se porok ljudske pohlepe prevodi u rang vrline koji vodi ekonomskom prosperitetu. Ubeđuju nas kako se alhemijom slobodne trgovine đubre ličnog egoizma pretvara u zlato socijalne sigurnosti (DŽems Tobin).

Kraj XIX i prvu četvrtinu XX veka u ekonomiji je obeležila vladavina (klasične) liberalne ideologije, koja će dovesti do Velike krize 30-ih godina prošlog veka. Kao što je poznato, liberalizam insistira na individualnim slobodama, vladavini prava i privatnoj svojini i zalaže se za radikalno ograničavanje uloge države u privredi i svodi je na obezbeđenje zakona i poretka uključujući, pre svega, zaštitu privatne svojine. Pošto je liberalizam ideologija koja se realizuje u interesu moćnih i bogatih, odnosno u funkciji je povećanja materijalnog bogatstva uskog sloja na račun ogromne mase stanovništva, logično je da se država našla na meti oštrih napada liberala, jer se kao glavna prepreka, u ostvarenju njihovih interesa, pojavljuje država koja treba da vodi računa o opštim i nacionalnim interesima koji se realizuju u korist većine građana.

Smatra se da je fašizam direktan i nužan proizvod liberalnog kapitalizma (K. Polanji). Takav sistem organizacije društva, u kojem je lični interes jedini bitan ljudski motiv i gde su svi ekonomski subjekti isključivo usredsređeni na maksimizaciju profita, čoveka sa svim njegovim dotadašnjim funkcijama, i tačno određenim mestom u društvu, svodi se na rad kao robu. On se  nemilosrdno i brutalno izmešta iz dotadašnjeg položaja koji mu je pružao samopoštovanje, sigurnost i socijalni status. Osećaj velike nepravde koja vlada u svetu, kao i lične odbačenosti i poniženosti, gde se radna snaga tretira kao i bilo koji drugi proizvodni inputi (na primer, repromaterijal), te odsustvo sigurnosti, odnosno hronični strah od neizvesnosti, uticali su na psihičku nestabilnost ljudi, što je direktno gurnulo mase u naručje fašizma.

Činilo se da je kriza iz 30-ih godina prošlog veka raspršila iluziju liberalnog kapitalizma o funkcionisanju nevidljive ruke tržišta, ali je poslednja laissez-faire inkarnacija – neoliberalizam, doveo do aktuelne svetske krize. Kraj XX i početak XXI veka u ekonomiji dominira neoliberalizam i poslednjih decenija se tvrdilo kako je došlo do kraja istorije i da živimo u najboljem od svih mogućih svetova pošto je s liberalnom demokratijom definitivno pronađena optimalna ekonomska organizacija društva, a tržište postaje svemoćno i preuzima ulogu velikih sila (F. Fukujama). Ubeđivali su nas da u ekonomskoj nauci nema šta novo da se traži i da neoliberalnu mejnstrim ekonomsku nauku i neoliberalne ekonomiste treba samo reprodukovati.

Pored mnogo toga zajedničkog, razlika između (klasičnog) liberalizma i neoliberalizma ogleda se u tome što je liberalizam bio ideologija nacionalne buržoazije koja je insistirala na principima individualnih sloboda i vladavini prava na nivou nacionalne države i bila donekle ukorenjena u sopstvenom narodu i nije mogla da ostane potpuno indiferentna na  njegovu socijalnu zaštitu. S druge strane, nosilac neoliberalne ideologije jeste transnacionalna buržoazija, koja nije ukorenjena u socijalnim strukturama nacionalnih društava i formira posebno nadnacionalno društvo – svetsku oligarhiju, koja insistira samo na ekonomskoj efikasnosti i neosetljiva je na kategorije kao što su pravednost, moral, socijalna odgovornost i slično.

Neoliberalna ideologija počiva na stanovištu da je lični interes jedini bitan ljudski motiv i da su svi ekonomski subjekti isključivo usredsređeni na maksimizaciju profita jer je novac pretpostavka za ostvarivanje životnih uspeha. Čovek je redukovan na homo economicus. Glorifikacija ličnog interesa kao jedinog bitnog ljudskog motiva i sakralizacija bogatstva po svojoj ideološkoj suštini nije ništa drugo nego kult zlatnog teleta. Ljudi se tretiraju kao atomizovani sebični činioci koji nisu vezani ni za kakvu zajednicu – društvo ne postoji, postoje pojedinci, muškarci i žene (M. Tačer). Ova ideologija polazi i od pretpostavki koje imaju malo čega zajedničkog sa realnom ekonomijom i procesima koji se u njoj odvijaju: da postoji slobodne konkurencije na tržištu, da svi tržišni akteri raspolažu punim informacijama i da uvek donose racionalne odluke.

Međutim, ovako veštački definisane pretpostavke umnogome pojednostavljuju matematičko modeliranje i omogućavaju da se lakše dokažu unapred postavljene hipoteze, zatim se tako dobijeni naučni dokazi koriste za definisanje željene ekonomske politike. Sva ova veštačka konstrukcija leži o osnovi neoliberalne ekonomske nauke koja je samo puki instrument u službi interesa bogatih i moćnih. Tako je konstruisana  jedna apstraktna matematizirana teorija tržišne ravnoteže, koja polazi od ideje Adama Smita da je nevidljiva ruka tržišta najbolji način da se kontrolišu, čak i osnovni ljudski instinkti – pohlepa, proždrljivost, želja za moći i bogatstvom – i kanališu za opšte dobro. Umesto da se gradi sistem koji će omogućiti da se ispoljava ono što je najbolje u čoveku, glorifikuje se ono što je u ljudima najgore. Zbog toga je logično da ako pođemo od najgore pretpostavke o ljudima, onda ćemo od njih zaista i dobiti ono što je najgore.

O ispravnosti raznih ekonomskih teorijskih pogleda najubedljivije govore rezultati koji se ostvaruju u praksi na bazi politika koje su se zasnivale na različitim ekonomskim teorijama. Raskorak između neoliberalne ideologije kojom se obećava blagostanje za sve i rezultata koji se u praksi ostvaruju je očigledan. Umesto da je došlo do dinamiziranja svetske privrede posle 80-ih godina HH veka (kada je nastupila era neoliberalizma), kako su obećavali teoretičari neoliberalizma, u praksi se desilo potpuno suprotno. Godišnja stopa rasta svetske privrede su sve niže i niže i sve je izraženija ekonomska nestabilnost, te rastuća nejednakost među ljudima i pojačana nesigurnost radnog mesta, da bi, na kraju, sve to kulminiralo globalnom krizom koja traje godinama i ne nazire joj se kraj. Tako se neoliberalizam, pored toga što je socijalno neodgovoran i moralno neosetljiv, pokazao i kao ekonomski neefikasan.

*  *  *

Osnovna pretpostavka za zaustavljanje daljeg urušavanja privrede, ali i države, te za istinsku modernizaciju jeste postojanje političke volje vladajuće nomenklature u Srbiji. Pored toga, iskustva i drugih zemalja koje su uspešno reformisale svoje privrede pokazuju da je neophodno razraditi i sprovoditi sopstveni program ekonomskih reformi koji će biti rezultat domaće pameti, te da nosioci reformi moraju  imati široku podršku sopstvenog naroda. Nikakve istinske reforme ne mogu uspeti ukoliko za njih ne može da se pridobije veliki deo sopstvenih građana koji će biti ubeđeni da se reforme sprovede u njihovom interesu. Samo u tom slučaju može se ostvariti postavljeni cilj oporavka i modernizacije države.

Program ekonomske modernizacije trebalo bi da čini sastavni deo sveobuhvatnog i konzistentnog nacionalnog programa (pošto uzroci naših problema ne leže samo – čak ni prevashodno – u sferi ekonomije), koji mora prvo da zaustavi ozbiljno urušavanje privrede i društva, a zatim zemlju usmeri ka obnovi i prosperitetu. Zbog toga, dobro razrađen i sprovođen program ekonomske modernizacije neće moći da obezbedi željene rezultate ukoliko ne bude praćen konzistentnim i koordiniranim reformama i u drugim sferama društvenog života.

Kao ilustraciju toga, navedimo samo jednu od tih sfera – spoljnopolitičku, koja ima i značajne ekonomske implikacije. Tako bi za zaustavljanje daljeg urušavanja države i privrede bilo neophodno temeljno preispitati i našu sadašnju spoljnopolitičku orijentaciju,  kojom se deklarativno oslanjamo na četiri spoljnopolitička stuba (Vašington, Brisel, Moskva i Peking), a u isto vreme tvrdimo da EU nema alternativu i ključna državna pitanja rešavamo uz saglasnost Brisela i Vašingtona.

Ne dovodeći u pitanje proklamovana četiri spoljnopolitička stuba može se postaviti jedno čisto zdravorazumsko pitanje: zašto su nam važnija dva zapadna (Vašington, Brisel) od dva istočna (Moskva i Peking) stuba, kada SAD i EU otvoreno rade protiv interesa Srbije i njenih građana – 90-ih godina HH veka su našu zemlju držale pod ekonomskom blokadom, a potom izvršile i NATO agresiju bombardujući nas i osiromašenim uranijumom, da bi na kraju – i danas – igrale odlučujuću ulogu u dezintegraciji Srbije i pokušajima gušenja Republike Srpske?To postaje još neverovatnije u vreme kada se, u novoj konfiguraciji geopolitičke moći, balans sila pomerio (i dalje se pomera) od dva zapadna u korist dva istočna stuba.

Promenjena spoljnopolitička orijentacija omogućila bi realizaciju nove strategije ekonomskog razvoja, koja bi podrazumevala i intenziviranje ekonomskih veza sa Kinom (Srbija bi mogla da bude odlična logistička, finansijska, ali i proizvodna baza za dodatnu ekonomsku ekspanziju Kine u Evropu) i Rusijom (maksimalno iskoristiti pogodnosti bescarinske trgovine i značajno povećati naš izvoz, te postati značajna baza za dodatnu energetsku ekspanziju Rusije u Evropu). Ova saradnja bila bi u obostranom ekonomskom interesu Srbije, s jedne, te Rusije i Kine, s druge strane. U isto vreme, potrebno je raditi na daljem unapređenju odnosa sa Vašingtonom i Briselom, a integracija Srbije u EU ne bi bila bezalternativna, nego jedna od alternativa. Uporedo sa ovom alternativom ozbiljno bi trebalo razmotriti i mogućnost Evroazijske integracije, te ekonomsku i političku neutralnost.

Aktuelna svetska ekonomska kriza pokazala je da punopravno članstvo u EU ne daje garancije da se zemlja neće naći u ogromnim ekonomskim problemima. Pored toga, ozbiljne procene govore da (ukoliko bi se situacija čak i povoljno razvijala), nije realno računati na naše punopravno članstvo u EU u narednih deset godina. To je dosta dug period u kome se (kako u Srbiji, tako i u EU) mnogo šta može bitnije promeniti. Zemlje EU poslednjih godina suočile su se sa ozbiljnom krizom i danas se one značajno razlikuju od onih od pre samo nekoliko godina, te se postavlja logično pitanje: da li će EU uopšte postojati kroz jednu deceniju (kada bi mi, po optimističkim procenama, trebalo da postanemo njen punopravan član), a ako i opstane, koliko će se ona razlikovati od EU kojoj smo težili i kojoj smo se bezalternativno uputili ?

*  *  *

Uz pretpostavku da se u Srbiji stvore uslovi za izradu i realizaciju programa ekonomske modernizacije, ono što se mora odmah učiniti jeste reafirmacija efikasne države i njenih institucija u reformisanju privrede, te odustajanje od pogubne neoliberalne ekonomske politike, odnosno napuštanje nametnutog atipičnog modela privređivanja, čiji su rezultati više nego poražavajući.

Moglo bi se reći da reforme treba otpočeti reafirmacijom države. Bez efikasne države, nije moguć ni dugoročno održivi ekonomski rast ni socijalni razvoj. I u visoko razvijenim privredama slobodno tržište i vlada se međusobno dopunjuju, a uloga države mora biti još naglašenija u  tranzitornim i ekonomski nedovoljno razvijenim zemljama (kakva je Srbija), gde država treba da se javlja i u ulozi pokretača privrednog razvoja (podsticanje preduzetništva povoljnim kreditiranjem, poreskim olakšicama i slično, podsticanjem javnih radova koji imaju značajne multiplikativne efekte, pospešivanjem spoljnotrgovinske razmene korišćenjem poreskih, kreditnih, carinskih i drugih mera itd.)

Dosadašnji atipičan model privređivanja, koji se zasniva na (ras)prodaji imovine, zaduživanju i potrošnji (uglavnom, robe iz uvoza) i u kome se ne isplati raditi, proizvoditi i izvoziti, hitno mora da bude zamenjen tipičnim modelom privređivanja  koji sve to afirmiše. Za razliku od atipičnog, tipični model privređivanja ima drugačije postavljene ciljeve i u skladu s tim drugačiju ekonomsku politiku, te mere i instrumente za njeno ostvarenje. Državna administracija mora biti organizovana (i što je još važnije, mora raditi) u skladu s definisanim ciljevima, politikom, merama i instrumentima

Glavni (osnovni) cilj ekonomske politike mora da bude poboljšanje blagostanja, odnosno kvaliteta života većine njenih građana, a dugoročno održivi dinamičan privredni rast uz punu zaposlenost i ravnomerna i pravedna raspodela nacionalnog dohotka su podciljevi i pretpostavka ostvarivanja glavnog cilja. Uporedo sa pitanjem ekonomske efikasnosti mora se istrajavati i na pitanju pravednosti, pošto bez pravednosti nije moguće na dugi rok obezbediti ni ekonomsku efikasnost.

U skladu s pravilno postavljenim ciljevima potrebno je, zatim, definisati ekonomsku politiku, te mere i instrumente za njeno ostvarenje. Pri tom je potrebno polaziti od vlastitog iskustva pogrešne politike, te potvrđenih uspešnih iskustava drugih zemalja. Naše iskustvo iz poslednje decenije pokazuje da smo sledeći dobre usluge međunarodne zajednice vodili ekonomsku politiku koja je bila u interesu svetske oligarhije i krupnog kapitala, a ne sopstvenih građana. Sa druge strane, iskustvo zemalja koje su uspešno modernizovale svoje privrede pokazuje da su reforme koncipirane i sprovođene od strane autentične nacionalne elite, uz prvenstveno oslanjanje na domaće izvore finansiranja i u interesu svojih građana.

Sve uspešne zemlje modernizaciju svojih privreda zasnovale su na  industrijalizacije i preduzimale su aktivne mere da ona bude izvozno orjentisana. To se realizovalo uz pomoć korišćenja protekcionističkih barijera i postepene, veoma dozirane liberalizacije spoljnoekonomske i devizne sfere. Uporedo sa carinskim i drugim merama zaštite domaćih proizvođača (ograničavanje uvoza pomoću kvota, uvoznih dozvola) država je raznim instrumentima podsticala izvoz (poreskim olakšicama, kreditnim subvencijama) gde se kao izuzetno efikasan pokazao veštački održavan nizak (potcenjen) devizni kurs domaće valute. Pored toga, uspešne države aktivno  rade na kanalisanju individualne preduzetničke energije u kolektivno preduzetništvo, svesne da u savremenom svetu preduzetništvo sve više postaje kolektivni poduhvat, gde država ima i te kako važnu ulogu. Ha - DŽun Čang, profesor Univerzizeta u Kembridžu piše kako mnogo ljudi misli da su SAD odmakle tako daleko u razvoju novih tehnoloških sektora zbog preduzetništva privatnog sektora. Međutim, to nije tačno. Federalna vlada SAD stvorila je svaki od tih sektora. Pentagon je finansirao razvoj računara od samih početaka, isto tako i internet je proizašao kao Pentagonov istraživački projekt. Čip – temelj ekonomskog sektora informatike – inicijalno je razvijen finansiranjem američke mornarice. Avionska industrija SAD ne bi se razvila u ono što je danas da je vazdušne snage SAD (USAirForce) nisu indirektno masovno subvencionisale plaćanjem ogromnih cena za vojne avione, iz kojih je ostvareni profit bio usmeravan u razvoj civilnog vazduhoplovstva.

Srbija je mala zemlja, na koju otpada samo jedan hiljaditi deo ukupnog svetskog proizvoda i, kao takva, ne može bitnije da utiče na postojeći (nepravedan) svetski ekonomski poredak, ali to ne znači da i u tako zadatom ambijentu ne može da optimizira svoju poziciju. Srbija, kao i druge zemlje, ima na raspolaganju različite instrumente koji joj omogućavaju da na unutrašnjem tržištu koriguje pravila globalne konkurencije u sopstvenom nacionalnom interesu – zaštitom unutrašnjeg tržišta i domaćih proizvođača; aktivnom politikom stimulisanja razvoja, izvoza i stvaranjem uslova za povećanje konkurentnosti domaće privrede i ekonomskog rasta; zadržavanjem nacionalne kontrole nad prirodnim resursima i ključnim granama ekonomije itd.

Pored toga, svaka zemlja raspolaže određenim komparativnim prednostima, a one bi za Srbiju mogle da budu: prirodni uslovi za razvoj poljoprivredne proizvodnje i na bazi nje prerađivačke industrije, koja bi mogla da obezbeđuju značajne tržišne viškove za izvoz; geografski položaj pogodan za razvoj infrastrukturnog sektora (saobraćaj, telekomunikacije, energetika), visokostručni kadar u nekim domenima koji još obezbeđuju neki delovi prilično urušenog obrazovnog sistema. Međutim, ne treba zaboraviti da se u savremenom svetu komparativne prednosti, pre svega, stvaraju i stiču dobrim obrazovanjem, modernim tehnologijama i inovacionim industrijama, efikasno organizovanom državom i slično, a na tome se sada u Srbiji skoro ništa ne radi.

Imajući sve ranije navedeno u vidu pokušaćemo, na kraju, da damo odgovor i na dva ključna pitanja: (a) šta treba da bude osnov ekonomskog razvoja i modernizacije gde bi se usmerili resursi i (b) kako obezbediti finansijska sredstva potrebne za to ?

*  *  *

Srbija bi mogla ekonomski razvoj i modernizaciju da temelji, pre svega, na industriji, poljoprivredi, energetici, saobraćaju, informatici i telekomunikacijama. Iskustva drugih zemalja pokazuje da je u svim uspešnim pričama industrija odigrala ulogu „lokomotive razvoja“ (bez obzira da li za to u zemlji postoje povoljne pretpostavke ili ne), te da su prioritet dobili oni sektori gde postoje komparativne prednosti. Svetska ekonomska kriza jasno je pokazala da je posleindustijsko društvo utopija i krizom su najmanje pogođene zemlje sa jakom industrijom, a one koje su se deindustrijalizovale imaju ogromne probleme.

Naša zemlja je mala i sa oskudnim finansijskim sredstvima i zbog toga teško može da ide na strategiju opšte industrijalizacije i više joj odgovara strategija niša gde bi se opredelila za nekoliko grana industrije koje bi forsirala. Pre svega, to bi bila prerađivačka industrija bazirana na poljoprivredni, kako zbog komparativnih prednosti koje imamo u poljoprivredi ali i zbog potrebnih relativno manjih ulaganja nego za druge grane industrije. Neophodna je i obnova klasičnih industrija, pre svega, onih koje uspešnije rešavaju pitanja zaposlenosti. Razvijene zemlje ne napuštaju ni jednu klasičnu industriju nego samo prljave i zastarele tehnologije. Pored toga, Srbija mora da koristi prednosti zakašnjenja i reindustrijalizaciju zasniva na savremenim tehnologijama koje su efikasnije, a uz to štede energiju i čuvaju životnu sredinu. I na kraju, ali možda i najvažnije, industrija mora biti izvozno orjentisana jer samo tako možemo kao zemlja izbeći dužničko ropstvo.

Poljoprivreda je jedna od naših najvećih komparativnih prednosti  čiji razvoj je manje intenzivan kapitalom, a više radnom snagom. Pored toga, poljoprivredna proizvodnja je malo uvozno zavisna i njeno oživljavanje pozitivno bi uticalo na proširenje unutrašnjeg tržišta  poljoprivrednih proizvoda, razvoj prerađivačke industrije, industrije poljoprivredne mehanizacije, hemijske i drugih. Srbija bi mogla da bude i veliki izvoznik poljoprivrednih proizvoda i njenih prerađevina što dobija na težini imajući u vidu da cene hrane u svetu beleže veliki rast. Procenjuje se da će cene hrane do 2050. godine biti realno udvostručene (Ž. Atali) zbog značajno povećane tražnje, pre svega, brzorazvijajućih mnogoljudnih zemalja, kao što su Kine i Indije, ali i smanjenja poljoprivrednog zemljišta kao posledice globalnog zagrevanja, širenja gradova i korišćenja osnovnih poljoprivrednih kultura za proizvodnju biogoriva.

Iskustva uspešnih zemalja pokazuje da je upravo za poljoprivredu naročito važno da država aktivno radi kako bi kanalisala individualnu preduzetničku energiju u kolektivno preduzetništvo. Tako je u Holandiji države pomogla proizvođače mleka da se organizuju u zadruge, da investiraju u prerađivačku infrastrukturu mlečnih proizvoda i da organizovano nastupe na inostranim tržištima. Na kraju, podsetimo se da je poljoprivreda i strateški važna zbog prehrambene sigurnosti zemlje koja biva naročito ugroženo u vreme kriza, međunarodnih blokada i ratnih događanja. Međutim, prednosti koje može da ima od poljoprivrede Srbija će izgubiti ukoliko dozvoli da zemljište pređe u ruke moćnih stranaca. Isto to važi i za naše bogate vodne resurse, a naročito vodu za piće za koju se tvrdi da je nafta XXI veka.

Energetika je oblast koja je u Srbiji ranije bila razvijenija i u kojoj je sačuvan visokostručni kadar. Nažalost, niskim cenama energenata (ranije u Jugoslaviji i sada u Srbiji) ublažavali su se socijalni problemi i energetika nije bila sposobna za samofinansiranje razvoja, tako da već decenijama nije izgrađena ni jedna nova elektrana. Ukoliko bi došlo do oživljavanja industrije brzo bi se suočili i sa nestašicama električne energije. Srbija ima značajne neiskorišćene mogućnosti za izgradnju hidro i termoelektrana, a sa izgradnjom naftovoda Južni tok moguće je graditi i elektrane na gas. Nove elektrane bi bile u stanju da obezbede energiju ne samo za domaće potrebe, nego i značajan deo za izvoz, a što dobija dodatno na značaju zbog činjenice da cena energenata kao i hrane u svetu beleži najveći rast.

Zbog geografskog položaja jedna od komparativnih prednosti Srbije je i saobraćaj pošto preko njene teritorije prirodno treba da prolaze svi saobraćajni koridori koji spajaju Evropu sa Bliskim i Srednjim Istokom. Ovi saobraćajne magistrale podstakla bi razvoj niza pratećih delatnosti i otvorilo mnogo radnih mesta.

Koristeći prednosti zakašnjenja Srbija se u strategiji ekonomskog razvoja mora opredeliti i za najsavremenije delatnosti koje imaju veliki potencijal rasta i modernizatorski utiču na sve oblasti privrede i sfere života ali mogu obezbediti i ekspanziju na inostrana tržišta. Za razvoj informatike i telekomunikacija Srbija može koristiti visokostručni kadar koji još obezbeđuju neki delovi prilično urušenog obrazovnog sistema (Matematička gimnazija, Elektrotehnički fakultet). U tom cilju neophodno je omogućiti da naše visokoškolske institucije budu u stanju da podižu nivo stručnog obrazovanja i povećavaju broj studenata koji se osposobljava za poslove neophodne za dinamičan razvoj informatike i telekomunikacija.

Sprovodeći politiku ekonomskog razvoja i modernizacije potrebno je da Srbija maksimalno razvija što čvršću ekonomsku saradnju i povezivanje sa susednim državama u kojima živi srpski narod. Kao jedan od retkih pozitivnih primera može da služi Telekom Srbija koji pored Srbije pokriva (u celini) Republiku Srpsku i (delimično) Crnu Goru. Intenzivnija ekonomski saradnja mogli bi da bude i u mnogim drugim oblastima:  korištenje hidroenergentskih potencijala na rekama Drini, Tari, Limu i Ćehotini izgradnjom zajedničkih hidrocentrala;  gradnja saobraćajnih koridora na ovim područjima koji bi bolje  saobraćajno povezao srpski narod ali i povoljno uticao na intenzivniju privrednu saradnju; proizvodna kooperacija među privrednim subjektima iz više zemalja; zajednički nastup na trećim tržištima itd.

*  *  *

Kada nam je privreda razorena, država prezadužena, a građani osiromašeni, postavlja se logično pitanje: iz kojih izvora može da se finansira nova politika ekonomskog razvoja i modernizacije ?

Oni isti (iz zemlje i inostranstva) koji su najzaslužniji za dosadašnju katastrofalnu ekonomsku politiku sada nam nude novu neoliberalnu mantru po kojoj nas  jedino  mogu  spasiti strane investicije. Vrši se glorifikacija stranih investicija i ubeđuju nas da sve mora da se čini i na sve da se pristaje kako bi svake godine privukli po nekoliko milijardi evra stranog kapitala. U suprotnom nećemo moći da preživimo. Time se širi i defetizam u sopstvenom narodu, jer smo tobože nesposobni da se sami staramo o sebi. U trci za tim, stranim investitorima se daju takvi podsticaji (hiljade evra po svakom zaposlenom, poreske povlastice, besplatna infrastruktura...) da se može postaviti opravdano pitanje: ko u koga ulaže – stranci u Srbiju ili mi u njih? Međutim, veoma obimna i ozbiljna empirijsko istraživanje koja su vršena u svetu (nobelovac Majkl Spens, R. Radžan na Univerzitetu u Čikagu) ali i na prostoru evropskih privreda u tranziciji (G. Kolotko, J. Menciger) su pokazala da visoke stope rasta beleže samo one zemlje u razvoju koje nisu imale značajnije strane investicije, odnosno da ove investicije ne podstiču privredni rast, nego da među njima postoji čak negativna veza (veće strane investicije – manji rast i obratno).

Srbija se u budućem ekonomskom razvoju i modernizaciju mora, pre svega, osloniti na domaće izvore finansiranja bez obzira što je njena privreda u ruševinama, a narod na ivici bede. Da je to moguće ostvariti pokazuje iskustvo uspešnih istočnoazijski zemalja, počevši sa Japanom od 50-ih godina, nešto kasnije Južnom Korejom (60-ih godina) i drugim manjim istočnoazijskim zemljama, te Kinom (krajem 70-ih godina HH veka).

Zajedničko za ove zemlje jeste i činjenica da su one otpočele sa dinamičnim privrednim rastom u uslovima koji nisu to obećavali. Japan je iz rata izašao kao poražena država, u Koreji je 50-ih godina izbio građanski  rat i usledio raspad zemlje, a Kini je posle Velikog skoka imala i Kulturnu revoluciju 60-ih i 70-ih godina HH veka. Bile su to nerazvijene zemlje koje su oskudevale u kapitalu, sa veoma siromašnim stanovništvom čiji standardom se poredio sa afričkim (kada je J. Koreja 60-ih godina XX veka krenula putem modernizacije imala je dohodak po glavi stanovnika dvostruko manji nego Gana). I pored svega toga, ove zemlje su se u modernizaciji svojih privreda oslanjala na marljivost građana, malu ličnu i zajedničku potrošnju i visoku stopu štednje

Treba da znamo kako se građani ovih država ne rađaju sa takvim urođenim sklonostima. Primera radi, učešće štednje u BDP Japana u  vremenu 1885-1939. godine iznosilo je oko 3%, a od sredine 1950-ih godina kreće se između 30 i 35%. Građani su pokazali visoku spremnost da podnesu žrtve za obnovu zemlje jer su imali poverenje u svoju vlast pošto je poziv na žrtvovanje bio praćen i obavezom države da obezbedi pravedno učešće svih u plodovima obnove. Pravednost u raspodeli bila je čak veća nego u Švedskoj. Postojala je kolektivna svest o odgovornosti za društvo i državu, odnosno odgovorno ponašanje svih socijalnih partnera –  radnika, poslodavaca i države.

Upravo ovakvi primeri moraju biti putokaz kako se Srbija može uspešno modernizovati i dokaz da se i ova teška vremena mora osloniti na sopstvene snage – veću domaću štednju i investicije. Međutim, danas u Srbiji vladajuće elite imaju mali interes da podstiču štednju, pošto se to ne može izvesti bez jačanja nacionalnog duha, bez krupne državne vizije, bez snaženja nacionalnog samopouzdanja. Dakle, bez nekog oblika nacionalizma. (Slobodan Antonić).

Potrebno je radikalan zaokret i u vođenju monetarne politike gde sada Narodna banka Srbije precenjenim kursom dinara želi postići stabilnost cena, a o razvoju i ne razmišlja. Iz iskustva drugih zemalja znamo kako se adekvatnom monetarnom politikom može podsticati privredni rast i novo zapošljavanje bez dodatnog inozaduživanja države i privrede. Spomenimo samo primer Nemačke početkom 30-ih godina prošlog veka kada je država, pod kancelarom Kurtom fon Šlajherom, kreditirala velike investicione projekte izdavanjem sopstvenih menica kojima su isplaćivani domaći izvođači radova i dobavljači. Ne ulazeći u tehničke detalje, recimo da se ove menice na kraju rediskontuju od strane centralne banke i na taj način vrši primarna emisija novca. Odmah posle njega će i nemački ministar finansija i guverner centralne banke dr Hjalmar Šaht emitovati državne hartije od vrednosti (Arbeitbeschaffungwechsein) kojima se podsticala proizvodnja i koje su služile i kao sredstvo plaćanja. Iz pokrenutog ciklusa i povećane proizvodnje, te pravične i podsticajne fiskalne politike država je obezbeđivala potrebna sredstva za otkup emitovanih državnih papira. U oba ova slučaja svi su se morali strogo pridržavati propisanih pravila kako bi se isključile zloupotrebe. Sinhrono sa povećanjem obima proizvodnje povećavala se i količina novca u opticaju, te je eliminisana opasnost od inflatornih potresa.

Umesto toga, mi skoro sve veće investicione radove finansiramo sredstvima stranih kreditora, koji nam odobravaju kredite i diktiraju takve uslove da (za divno čudo) posao dobijaju samo strane kompanije po znatno naduvanim cenama. Uslovi za dobijanje posla su postavljeni tako da ih domaći izvođači radova ne ispunjavaju, ali ih kasnije strane kompanije angažuju da rade kao podizvođače po mizernim cenama i na taj način domaće firme, pre ili kasnije, odvode u stečaj.

Da bi se ekonomski razvoj i modernizacija, oslanjanjem prvenstveno na domaće izvore finansiranja, mogli uspešno da realizuju neophodno je  postojanje državne razvojne banke (značajna početna sredstva mogla bi se obezbediti ukidanjem velikog broja fondova i agencija kojima država  sada odobrava značajna sredstva koja se, po pravili, neracionalno rasipaju) i nekoliko poslovnih banaka sa većinskim državnim učešćem kako bi se razbio  postojeći oligopol stranih banaka koje su nezainteresovane za finansiranje razvoja i modernizaciju Srbije.

Kada kažemo da se Srbija u budućem ekonomskom razvoju i modernizaciju mora, pre svega, oslanjati na domaće izvore finansiranja, to ne isključuje i inostrane izvore finansiranja, kao što su koncesije u velike infrastrukturne objekte, pa čak i zaduživanje u inostranstvu. Međutim, na uzimanje inostranih kredita treba ići samo u slučajevima kada nema dodatnog uslovljavanja (pristajanja na razna ekonomska i politička ucenjivanja) uz striktno poštovanje zlatnih pravila zaduživanja: kada se dobijena sredstva mogu uložiti u domaću privredu uz stopu prinosa veću od kamatne stope na te kredite, te kada uvećaju izvoznu moć zemlje i omogućuju otplatu uzetih kredita.

*  *  *

I na kraju naglasimo da iskustvo velikog broja zemalja pokazuje da osnovni problemi sa modernizacijom i reformisanjem privrede proizlaze ne iz nedostatka ekonomskih znanja, nego prvenstveno iz nedovoljne odlučnosti (pa i želje i interesa) politike da se neophodne reforme izvrše u interesu sopstvenog naroda. Zbog toga je neophodno postojanje visoke patriotske svesti i nacionalnog jedinstva naroda kako bi se dobila kompetentna, efikasna i odgovorna vlast, koja će obezbediti da se ekonomske reforme realizuju u interesu ogromne većine sopstvenog naroda, a ne u interesu svetske oligarhije i krupnog kapitala i kompradorske kaste koja se formira u zemlji.

(Tekst predstavlja prilog koji sam napisao za dokument o mogućim pravcima razvoja srpskog naroda. Kompletan dokument je nedavno objavljen kao knjiga – Ka srpskom stanovištu, Evro-Giunti, Beograd, 2014.)