.jpg)
| Ekonomska politika | |||
Sindikati i populizam |
 |
 |
 |
| petak, 03. oktobar 2008. | |
|
Naslov odmah asocira na profesorska tautološka naklapanja. Zato sam odlučio da osvetlimo zanimljiv slučaj Alitalije. Velika transakcija, kontrolni paket u vlasništvu države od 49.9%, veliki sindikati, dugogodišnja tradicija sindikalne borbe, jedna od 8 najrazvijenijih zemalja Sveta, evropske vrednosti - jednom rečju sve što poželite. I videćete da sve izgleda kao u Srbiji. Alitaliju je na kraju preuzeo konzorcijum italijanskih kompanija. Ali, prvo da se podsetimo kako je do toga uopšte došlo. Daleko najveći italijanski prevoznik je počeo da pravi gubitke još 1999. godine i to traje do danas. U to vreme sklopljen je ugovor o zajedničkom poslovnom nastupu sa holandskim KLM-om. Ideja je bila da se zajedničkim nastupom na tržištu bezbolno pripremi spajanje ovih dveju kompanija. Kada je u maju 2000. godine izgledalo da je sve završeno, Alitalija je odbila spajanje. I nastavila da povećava gubitke. KLM je, uzgred rečeno, odmah postupio racionalno i već 2003. godine završio spajanje sa Er Fransom (ova kompanija je 2007. postala svetski lider po ukupnom poslovnom prihodu). U međuvremenu je Alitalija živela na račun poreskih obveznika trošeći ukupno preko 4 milijarde evra raznih državnih donacija. Usledila je ponuda ER Frans-KLM za preuzimanje Alitalije i u martu 2008. godine kada je izgledalo da je dogovor postignut. Kupci su bili spremni da preuzmu narasle obaveze Alitalije prema komercijalnim poveriocima koje su dostigle nivo od preko milijardu evra (bez one 4 milijarde evra duga prema državi), plate cenu od 138 miliona evra i smanje broj zaposlenih za svega oko 8% (od oko 19.000 zaposlenih, posao bi izgubilo samo oko 1.600) uz druge mere restrukturiranja (u prevodu, moralo bi mnogo više da se radi, svi troškovi održavanja bili bi smanjeni i dovedeni na nivo uobičajenih troškova, pojedine kategorije zaposlenih bi imale manje plate, iskorišćenost kapaciteta bila bi optimizovana, prestalo bi da se sleće na nerentabilne aerodrome i sl.) s tim što bi avioni i dalje leteli pod oznakom Alitalije. Sindikati, ukupno ih u Alitaliji ima devet, odbili su ovu ponudu, uprkos činjenici da je Alitalija u tom trenutku pored ogromnog duga od 1,2 milijarde evra dostigla i pravljenje tekućih dugovanja od neverovatnih 2 miliona evra dnevno! Ovo odbijanje od strane političara u predizbornoj kampanji dočekano je sa odobravanjem i tvrdnjom da se neće dozvoliti da stranci kupuju „ponos Italije“. „Ponos“ je, međutim, nezadrživo klizio ka bankrotstvu. Berluskoni, koji je u međuvremenu postao premijer, pomogao je organizovanje konzorcijuma italijanskih firmi koje su za preuzimanje Alitalije ponudili sledeće: oko milijardu evra u novu kompaniju u koju bi ušli samo profitabilni delovi Alitalije, dok bi gubitaši i dugovi ostali u sadašnjoj kompaniji i otpuštanje između tri do sedam hiljada zaposlenih i odmah traženje strateškog partnera (Lufthanza, ER Frans-KLM ili Aeroflot). Sindikati su odbili ovu ponudu. Otvoren je stečaj. Pretilo je da Alitalija izgubi licencu za letenje i kada su rezerve kerozina spale na 24 časa, sindikati su, pre neki dan, prihvatili ponudu. Berluskoni je proglasio neviđeni uspeh, a iznad svega nezavisni mediji su podvukli da je najzad sve u redu. Ajde da vidimo šta je to u redu? Naravno da ništa nije u redu. Da ostavimo potpuno bezumno odbijanje prve ponude KLM-a i da se skoncentrišemo samo na poređenje dve ponude u ovoj godini. U svemu je ponuda Er Fransa-KLM neuporedivo bolja. Prvo, kako će poverioci, kada se realizuje postignuti dogovor sa konzorcijumom italijanskih kompanija, naplatiti iz delova Alitalije koji proizvode gubitke za iznos koji sada dostiže 1,3 milijarde evra. Nikako. Odnosno samo u manjem delu. Ostatak će ići na račun tih firmi, odnosno, pošto je najveći deo kapitala Alitalije prebačen u novu firmu, razliku će morati da plati država. Odnosno građani Italije. Da je prihvaćena prva ponuda građani ne bi plaćali ništa. Drugo, sadašnji kupac uopšte ne plaća cenu. On samo kaže da će investirati u novu kompaniju. Er Frans-KLM su davali 138 miliona evra na ime cene za državni paket. Naravno da se investiranje sa njihove strane, ne u obimu od „oko milijardu evra“, nego u obimu koji je potreban da se izdrži tržišna utakmica podrazumeva. Tako je budžet Italije dodatno oštećen za 138 miliona evra. Treće, otpuštanje zaposlenih u prihvaćenom sporazumu je realno tri puta veće nego u ponudi koju su sindikati samo pre 6 meseci odbili. Četvrto, o ponosu više nema ni reči, pošto će već po unapred najavljenom scenariju nova kompanija odmah potražiti stranog strateškog partnera. Samo što će dobijena cena ići u privatne džepove. Ukratko, patriotizam koji znači lično bogaćenje. Zvuči poznato, zar ne? Da su uslovi ponuđeni konzorcijumu italijanskih firmi, bili ponuđeni ER Frans-KLM-u bilo bi mnogo manje otpuštenih radnika i to verovatno samo na osnovu dobrovoljnog raskida ugovora i budžet Italije bi prihodovao najmanje 700 miliona evra. I to se naziva Berluskonijevim uspehom. Mala digresija: toliko o veličanju objektivnosti privatizovanih medija nasuprot strašnih i nedopustivih diktata u medijima koje kontroliše država. Ono što sindikalni lideri kod nas mogu da nauče iz ove životne priče je da moraju da u ovakvim pregovorima dobro sagledaju tržišne mogućnosti kompanije u kojoj rade i da svoju pregovaračku poziciju približavaju tržišno-mogućem, a ne da populistički podjaruju svoje članstvo da će štititi spisak njihovih želja. Ono što političari mogu da nauče je da se korupcija, laž i kriminal isplate, samo je potrebno da kradete neverovatno mnogo i da ste pre toga privatizovali medije koji vam omogućavaju da slapovima polulizma perete obraze. Cenu će gotovo bezbolno platiti građani uvereni da se približavaju svetloj evropskoj budućnosti u kojoj je sve drugačije i bolje nego kod nas. U Beogradu, 02.10.2008.godine |
Od istog autora
- Kako Amerika od Francuske pravi novu Nemačku
- Ima li Srbija snage da okrene drugi list
- U početku bi poklon
- Izbori u SAD - i zašto će Sanders pobediti (barem) unutar Demokratske stranke?
- Republički tužilac koji ćuti, Milo Đukanović koji razvodi komšije i Jovo Bakić koji predlaže retroaktivnost krivičnih dela - jedna nedelja za nama
- Paradoks Francuske – politički uticajna, ekonomski sve slabija
- Nadmoć samoupravljanja ili kako od objekta postati subjekt
- Komercijalna banka i pitanje suvereniteta
- Krivična prijava protiv Ivice Dačića
- Vučićeva borba protiv kriminala - prosudite sami!
- Pet meseci do pobede
- Da li će Vučić "prihvatiti realnost" da su svi koje naziva prijateljima podržali ulazak "Kosova" u Interpol?
- Trezveno o dilemi „zamrznuti konflikt“ ili „brzo rešenje“
- Referendum o "pravno obavezujućem sporazumu sa Kosovom" bio bi protivzakonit - ne može se postavljati pitanje koje je suprotno Ustavu
- Srbija u Rezoluciji 1244, ili gde sve naš veliki pravnik Vučić greši
Ostali članci u rubrici
- Odgovor Rio Tintu - Navedite na šta ste potrošili 500 miliona dolara za koje tvrdite da ste do sada već uložili u projekat „Jadar“
- Šta dobija Srbija od projekta "Jadar"? Rizik veliki, a dobit mala i neizvesna
- Koliko nas stvarno koštaju Vučićevi projekti - aktuelna vlast skoro utrostručila dug sa 2150 na 5750 evra po glavi stanovnika
- EU otvoreno zainteresovana za srpski litijum - zašto ekološke studije naručuje Rio Tinto, a ne država Srbija
- Nazire li se kraj "litijumske groznice"
- Električni automobili - skupa i ne baš toliko „ekološka“ igračka
- Mesto Beograda na novom „Putu svile“ - kineske kompanije i investicije glavni generator sadašnjeg srpskog industrijskog rasta
- Iz arhive NSPM - Srbija i Evropska unija (2015)
- Da li se tačka na rudarenje litijuma u Srbiji pretvara u zarez?!
- Srbija je svetski rekorder po rastu BDP-a, o javnom dugu da i ne govorimo
Anketa
Republika Srpska: Stanje i perspektive
