четвртак, 14. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Економска политика > Страна економија у српској привреди
Економска политика

Страна економија у српској привреди

PDF Штампа Ел. пошта
Владимир Ристановић   
недеља, 10. новембар 2013.

„Туђа рука свраб не чеше“ или златни дани експертске имиграције

Анализу српске привреде у овом раду започећу једноставним питањем: да ли су нама потребне нама образовне институције? На први поглед може звучати чудно да се рад на озбиљну тему на још озбиљнијем месту започне овим питањем, али свакодневно се у јавности суочавамо са изјавама да стварамо неупотребљиве кадрове. Заправо, већ 15-20 година стручни људи не проналазе место у Србији. Раније је била пракса да наши људи одлазе у свет само због бољих плата и услова рада, а данас су принуђени да одлазе јер и ове мизерне српске плате почињу да им отимају странци. Ово је очито нова ера „протеривања“ образованих, стручних људи из земље. Зато још једном питам - требају ли нама уопште образовне институције? 

Влада Србије (ова, као и претходне) позивањем страних стручњака и њиховим ангажовањем на најделикатнијим местима у структури државне администрације и привреде неозбиљно се односи и на груб начин подрива сопствени образовни систем и дезавуише ниво знања најобразованије категорије становништва којом земља располаже. Када треба привући стране инвеститоре, српски политичари се хвале како Србија има квалитетну и високо образовану (и јефтину) радну снагу, а када треба да се води држава онда за то нисмо кадри. Потцењивачком односу владе према домаћим стручњацима на неки начин се придружују и чланови Фискалног савета, који веле да треба генерално више опорезовати људе са већим примањима (предлог увођења солидарног пореза који Влада за сада није прихватила). Па господо, међу тим „преплаћенима“ су и људи са већим звањима и вишим нивоима образовања. Какву поруку шаљете младима? – Не учите! Вама то не треба, јер кад држава постане неефикасна и несолвентна сносићете подједнако терет “стезања кајша“! Да ли је потребно да се у ери високе технологије и иновација лишимо преосталог високо-образовног кадра? Јасно је да је светским моћницима у интересу да у народу постоји што мање учених људи како би истима лакше манипулисали, поготово у полупериферним земљама попут Србије, али треба ли да будемо саучесници у томе?

Са једне стране, могу генерално да прихватим позив страним искусним стручњацима за пружање одређених саветодавних услуга у специфичним областима у којима нема довољно знања домаћих стручњака, и са мерљивим и јасно одређеним циљевима и роковима. С друге стране, постоје врло снажни аргументи који ми налажу да се томе противим у конкретним случајевима. Навешћу неколико разлога за такав став. На пример, ако већ постоје техничке рунде преговора са ММФ и СБ, као и са ЕУ, не видим потребу за додатним ангажовањем странаца, па макар и за минималну консултантску премију. Наиме, на техничким рундама преговарања о споразумима може се доћи до различитих искустава, увида, сазнања, модела итд. Код појединачних саветодавних услуга тога нема. Постоји само коначан резултат, баш као на семафору. Таква ситуација је далеко неповољнија за земљу домаћина. Пример како обично функционише један ангажман: доставе се сви подаци иностраном стручњаку да изврши анализу одређене теме кроз њему познате и проверене моделе и методе. Углавном је реч о универзалним моделима који одговарају свакој држави (без обира на њене карактеристике) и сваком временском периоду (без обзира на економску ситуацију у окружењу или у региону). Након три месеца стигну резултати експертизе, које прати опширна економско-политичка интерпретација. А модела нема нигде! Ви заправо не можете да проучите начин рада нити метод путем којег се дошло до коначног резултата, тј. закључка који треба да имплементирате у постојећу економску политику земље. За то време наша „подршка“ седи и чека. Када се заврши анализа и доставе резултати онда су креатори економске политике пред свршеним чином. Зашто? Па једноставно, шта ако се резултати не уклапају у текућу економску политику, у петогодишњи програм владе или важећу стратегију развоја! Држава се налази у ситуацији да из постојећег економског мозаика вади каменчић и на његово место сада треба да уметне нови, назови експертски, каменчић. А облик новог каменчића уопште не одговара упражњеном месту у мозаику. Дакле, све је затворено и нема могућности за корекције у ходу. Понашамо се као да економија није динамична наука и да се механизми унутар ње не одигравају и не прате остале дисциплине (социјалне, друштвене...).

Осим тога, највећи недостатак овог приступа налазим у чињеници да се у том процесу нови квалитетни кадрови уопште не стварају. То је уједно и највећи недостатак овог друштвено-политичког (не)система – нема нових квалитетних људи који би заменили старе. Сетимо се само пре тридесетак година колико је требало времена да прође да бисте „упали“ у тим који води састанак са иностраним представницима компанија или држава. Требале су године и године искуства и знања, али и проливеног зноја. Да читаоце не уводим у забуну, не гајим никакве алузије на рачун квалитета и знања страних стручњака, али нас сматрам кадрим да се сами боримо са својим проблемима. Узгред, сами себи смо их, уз малу помоћ са стране, и натоварили на сопствена и леђа будућих генерација! 

Шлагворт за целу ову причу даје ми управо окончано Европско првенство у кошарци. Уочљиво је да су све земље из нашег комшилука увезле понеког странца у тим, уделили им држављанства, а њихова деца седе на клупи и „пикају три на три“. Ипак, и поред нашег нешто лошијег резултата, а ни комшијске репрезентације са све странцима се нису баш прославиле, искрено се надам да нашим спортским „визионарима“ неће у будућности пасти на ум слична идеја.

Али зато смо мајстори да то „увлачење странаца у игру“ (у)учинимо тамо где је још црње и горе – у политички, економски и друштвени живот. Можда аутор текста, старомодан какав јесте, не схвата нове трендове, не разуме процес глобализације и опште финансијализације, али је просто невероватно да нема никога у Србији ко би могао саветовати наше челнике. Делом се слажем да су и бројни претходни, дугогодишњи саветници (поједини су провели у власти и око власти и преко 20 година) испричали своје приче, али не мирим се са тврдњом да смо остали без квалитетног кадра. Како је за поменутим „људима за сва времена“ требало одавно угасити светло и затворити врата, тако сада треба кренути изнова, али са новим приступом и квалитетним новим људима. Не слажем се са појединим челницима да квалитетних људи у Србији нема (узгред, тиме на известан начин подривају и сопствени квалитет), јер мерило квалитета није субјективна категорија, нити је мера број наступа у емисијама „Да, Око, Не“. 

Но, уколико се доносиоци одлука чврсто држе свог избора, онда сам слободан да предложим да на следећим изборима неизоставно бар једна изборна листа буде „Листа страних експерата“, спектралних а не спектакуларних биографија. Да бар знамо да имамо избор да их сами изаберемо, а не да се покондире они за које смо гласали на свим претходним изборима и да нам ниоткуда намећу знане и незнане, по њима квалитетне људе за које не знамо да ли размишљају својом главом или пак слушају шта им се каже (то ћемо изгледа сазнати кад већ буде касно за корекције).

Елем, да се овај рад не би свео на нушићевску сатиру а ла „Др“, кренимо у анализу стања српске привреде, али са крилатицом „можда овог пута туђа рука и свраб почеше“. Да не буде забуне, заиста бих желео и не сумњам у то да се ситуација у земљи може поправити, али не треба заборавити да - када сте на дну привредне активности - чак и мале промене су видне и дају позитивне резултате. Тада ћемо у славу наздрављати другима за, увидеће се касније, не баш велике резултате. Додуше, Срби су увек били добри домаћини и увек бољи другима него самима себи.

Српска економија за понављаче

Покушавам да пронађем неку актуелну економску тему о којој није било речи, али без успеха. Све је провучено кроз папир већ безброј пута. А и рашта писати, односно коме/чему? Све ионако остаје мртво слово на е-папиру. Бројне конструктивне предлоге могли смо видети и на овим интернет странама, али шта вреди кад смо унапред знали да неће досегнути докле би требало. Нема разлога да и овога пута не буде тако, али ипак пођимо редом, бар због знатижеље цењених читалаца.

Привредни раст се 2013. у односу на претходну годину и нешто поправио (посматрано квартал на квартал), али у овој години вредности су готово непромењене (око 1,5%). Бележи се успоравање инфлације и све су индиције да ће инфлација бити преполовљена у односу на 2012. годину. Дефицит буџета и јавни дуг и даље пробијају дозвољене или жељене границе. Ту може бити видних побољшања само уколико дође до раста БДП-а, тј. оног тренутка када привреда крене узлазном линијом. Никако неће математичка гимнастика, између приходне и расходне стране буџета, поправити слику јавних финансија. Када говоримо о финансијском сектору - ништа боља слика. Кредити су све скупљи а и нема ко да их узима. Уз то, банке су све склоније да одобравају лоше и ризичне кредите. Истовремено, толико је ниска тражња за динарима да нема простора за повећање кредитне активности банака. Реални сектор ни не помишља на кредитирање обртних средстава нити нове инвестиције, јер се тренутно толико упарложио да води рачуна само о измиривању обавеза према држави – тј. порезима. То отуда што се реални сектор, или бар највећи његов део, бори са хроничном неликвидношћу и несолвентношћу. Од такве економије не може се очекивати запошљавање или отварање нових радних места. (Бојим се да би стара, поузданија и тачнија методологија рачунања броја запослених у Србији показала да је садашња стопа незапослености у земљи и преко 40%.) Животни стандард и даље у паду. Цене прехрамбених производа из потрошачке корпе бележе раст само у 2013. години од око 8,2%. Реалан раст зарада у динарима готово да се не мења од 2009. године, с тим да је најнеповољнији почетком 2013. године (што је последица пада БДП-а у 2012. години од 1,7%). Далеко је неповољнија слика стања наших најстарих суграђана, јер су реално пензије у паду, у динарима посматрано, тај тренд иде све од 2010. године. Ако би посматрали ове величине у еврима видели бисмо мрачну слику животног стандарда у Србији. И, статистички, најнижу у Европи. 

Српска привреда би можда давала добре резултате када би постојала национална стратегија развоја. Отрцане су приче да неке стратегије постоје или да се постојеће не примењују (то сви већ знамо!), али нити једна од њих нема у темељу раст и развој српске економије. Све су конципиране кроз призму процеса глобализације, на интересима моћне мањине, а који се у националним стратегијама остварују кроз пословање великих компанија. Тако се и наша стратегија развоја поставља према пословању само великих играча – раније Сартида, данас Фијата. Тимаре се велике јавне компаније, као овце које се шишају чак и зими, док се озбиљним и конкурентним компанијама постављају нови намети. Да ли би подстицаји једном српском бренду као што је смедеревски Милан Благојевић дали позитивне ефекте на привреду? То не видимо! Да ли би могли бити пандан ако ни по чему а оно пажњи која се у јавности посвећује Горењу? Баш бих волео да погледам једну развојну стратегију која је укључила у своју прогнозу производњу или извоз напред поменутог или неког другог домаћег предузећа. Металац из Горњег Милановца показује добре резултате захваљујући способном менаџменту.

Бројне сличне примере би могао да изнесе свако од нас. Али се таквим примерима не служе наши политичари и њихови саветници, јер они нису квалификовани за оживљавање привредне активности и за отварање нових радних места. Они су пре за „генијална“ решења попут оног бесмисленог предлога о опорезивању друге некретнине. Сад, замислите четворочлану породицу која живи од две просечне плате у стану од 45 квадрата и која наследи стан од 40 квадрата и то им држава додатно опорезује. А рецимо, не опорезују се двочлане породице у салонским становима од по неколико стотина квадрата. Баш праведан и пропорционалан принцип опорезивања! И још се очекује да ће такав приступ довољно напунити државну касу. А одакле? Високим пореским наметима неће бити погођени осиромашени грађани већ и привредни субјекти који ионако слабо послују. Како окренемо, кола ће се разбити на крајњем потрошачу (обичном грађанину) који ће плаћати производе по ценама у које ће бити укалкулисано свако додатно оптерећење од стране државе. То се односи и на пољопривредне производе на самој пијаци. И опет ћемо имати сиромашне и још сиромашније, који ће на крају пасти на нејака плећа државног буџета и бићемо поново на некаквом почетку. Повећаваће се број социјално угрожених и број јавних кухиња, а државна каса ће бити све празнија и неће моћи да припреми ни маренду, а камоли топли оброк.

У даљој анализи негативну билансну страну ћу прескочити јер су ту наши чувени инострани експерти и „лекари“ ММФ-а са чувеним рецептима за смањење јавног дуга, преко смањења фискалног дефицита и ограничавања државних гаранција, уз опорезивање изнадпросечених зарада и пензија. Искуства нам говоре да се они неће обазирати на реални сектор привреде и приходну страну наше економије. А ко је још видео да велике финансијске институције одобравају кредите намењене индустрији?

Наша позитивна билансна страна уопште не обећава. Када смо код извоза треба рећи да су тренутно највећи извозници НИС и ФИАТ. Њихови капацитети су готово искоришћени и ту се не може очекивати некакав спектакуларан извоз изнад већ планираног. Узгред, да будемо поштени још све „фиће“ у САД нису ни изашле са плацева дилера који су их тамо увезли. Нових великих извозника нема. Мањих извозника има, али то није довољно. Потребно је ширити извозни асортиман јер се развијене економије, наши спољнотрговински партнери, полако опорављају од кризе и постоје реални основи за очекивани пораст извозне тражње. То је потребно искористити. Приходна страна буџета следеће године неће се пунити према очекивањима. Видећемо шта ће рећи нови Закон о буџету за 2014. годину. Природних ресурса немамо, па можемо наставити даље. Прилика је да се извоз образованих сада појача, јер ће већ свршене и бесплатне високообразоване једва дочекати у западном свету. Погледајте тек њихову статистику! Драстично је смањен број људи на факултетима. На све стране се дозвољавају студије само на енглеском језику, што је пре 10-ак година било незамисливо на универзитетима, рецимо по Немачкој. Њихова плата у привреди је довољно висока да се нико не жели латити књиге. Тако да им наши људи са дипломама добро дођу – нису их школовали, мање их плаћају од резидената на истим радним местима и са истим квалификацијама, немају могућност брзог напредовања, добијају мање сложене послове итд. На хиљаде је отворених конкурса за инжењере у једном Сименсу и сличним компанијама. Код њих се праве уније будућих инжењера како би задржали своје стручне људе и отплатили њихове стечене дипломе. Ми смо већ један контингент лекара и медицинског особља испратили у Немачку. Питам се шта ћемо са овом мање образованом радном снагом када се заврше радови на објектима за Олимпијске игре у Сочију. Од чега ће живети радничка класа? Како њих мотивисати? Они нису срећне руке или можда не умеју да прихвате мотиве државе као наши гостујући саветници, до којих сигурно не допиру вапаји пауперизоване радничке класе у Србији.

Очекиване инвестиције могу дати добре резултате по економију само ако синергија извора капитала и извора стручних владиних саветника буде задовољавајућа – спајамо капитал са истока и знање са запада. И тај капитал је обојен међудржавним аранжманима пре него реалном економском сликом. Инвестиције државе су такође смањене. И тако ће бити и наредне године, када неће бити простора за производне јавне инвестиције и услова за продубљивање дефицита по том основу. А када нема државних инвестиција нема ни приватних инвестиција. Смањени обим страних директних инвестиција (СДИ) у овој години се неповољно одражава на капитални део платног биланса. Српска економија бележи пад инвестиција у фиксни капитал БДП-а и то ће бити још један камен спотицања То је нешто што забрињава, али да будемо поштени и нема се одакле. Колико год критиковали приступе и потезе чланова Владе, они се налазе у веома лошој позицији. Такође, ни стање у пољопривреди им не иде на руку. Раст пољопривредне производње није на очекиваном нивоу, биће мање више на прошлогодишњем нивоу, тако да то није простор за већи раст укупне економије.   

Има ли излаза? Свакако да има! Не бих се понављао са неколицином аутора који су и на овим странама давали веома уверљива и рационална решења. Поћи ћу само од неколико површних ствари. 

Оно што држава неће ни покушати да уради

Да би држава профункционисала потребно је одмах променити неколико закона (о раду, НБС и пореском систему), па тек тада кренути, прво на реални, а потом и финансијски сектор. Овде не фаворизујем намерно реални сектор над финансијским, већ због чињенице да је финансијском сектору већ помогнуто и то у значајној мери. Реални сектор је остао на цедилу већ два пута. У првом наврату и од државе и од банкарског сектора, а други пут само од банкарског сектора. И то није тако само у Србији, таква ситуација је у целом свету. Други разлог фаворизовања реалног над финансијским сектором је тај што се таквим приступом може размишљати и о упошљавању армије незапослених. Терцијарни сектор нема ту апсорпциону моћ. Подстицаји таквом програму у оквиру дугорочне стратегије развоја могу бити прихватљиви и са позитивним ефектима на привреду. Тада би се лакше „прогутао“ нешто већи дефицит буџета од планираног (2,5-3% БДП за 2014. годину). Када се привредна активност појача онда ће и дефицит буџета и јавни дуг бити нижи, пре свега због вишег имениоца, тј. БДП-а. Ако већ имамо једначину, не видим разлог зашто се већина аналитичара задржава само на једном њеном делу – у овом случају, на бројиоцу.   

Уз ниске зараде, велики број незапослених и нејак сектор малих и средњих предузећа (МСП), неминовно ће се продубити проблем личне потрошње. Како и држава смањује (нереално велику) јавну потрошњу тако долази до смањења агрегатне тражње, те изостаје важна компонента даљег раста и развоја производње. Значи, како водимо рачуна о иностраној тражњи тако не смемо занемарити домаћу тражњу. И то је важна компонента привредног раста. Ако је постојала подршка за куповину аутомобила ФИАТ за резиденте у Србији, зашто не би направили сличну акцију подршке за куповину беле технике поменуте фабрике Милан Благојевић из Смедерева. Зар се на тај начин не би повећала производња, квалитет, производни асортиман, па и извоз, на крају крајева? Питам се, реторични наравно, како нам је слух тако слаб када су у питању гласови који предлажу подстицаје домаћој индустрији? Креатори економске политике у Србији матерински се односе према страним компанијама и великим и неефикасним јавним предузећима, потпомажући очување њихове монополске позиције, а маћехински према домаћем приватном предузећу и приватном сектору. Узгред, када је Влада изашла са некаквим предлогом подстицаја домаћем приватном сектору? Када ћемо видети неку „популарну меру“ коју ће похвалити приватни сектор и сектор МСП? Очито не тако брзо, јер све снаге су упрте у даље „стезање кајша“.    

Пољопривреда остаје грана на коју морамо да се, карташким речником, „вадимо“. Враћамо се на „маказе цена“ које су биле карактеристичне за послератну СФРЈ. При томе, морамо бити свесни да не може све да буде дар од бога и мајке природе. Након силних деценијских одлагања, хитно се мора направити адекватна стратегија развоја пољопривреде. Једна од првих мера у том погледу треба да буде обезбеђивање средстава пољопривредним газдинствима за наводњавање и обнављање комплетног система противградне заштите, као и стварање нових отпорних сорти биљака и квалитетних ђубрива. У сфери пољопривреде незаобилазна је улога државе и код пласмана производа, и то различитих фаза прераде. Тек применом свих наведених мера могуће је очекивати већи допринос пољопривреде БДП-у земље у наредним годинама. 

На крају, највећи проблем са којим се сусрећемо данас јесте ограничена примена мера или ограничени ефекти главних економских политика - фискалне и монетарне. Истина је и то да смо за такву позицију добрим делом и сами криви. Сумирано, мере економске политике морају бити усмераване у повећање ликвидности реалне економије, кроз адекватну реалокацију расположивих буџетских средстава, подстицање кредитне активности у правцу изградње инфраструктуре и инвестиција у развој привреде, повлачење одобрених међународних кредита одобрених сектору МСП (чиме би подстакли цео приватни сектор) и адекватну регулативу у финансијском сектору. Свиђало се то нама или не, држава је на потезу! 

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер