Subvencije stranim investitorima, ili bajka o „šest evra zarade na jedan uloženi“

Na adresu Ministarstva privrede je prošle nedelje stiglo zanimljivo pismo Miroslava Jovanovića, profesora Univerziteta u Ženevi, sa molbom državnom sekretaru Draganu Stevanoviću. Naime, Jovanović, pošto je, kako piše, „sa velikom pažnjom pročitao Tanjugovu vest“ u kojoj Stevanović navodi da se na svaki evro državnih subvencija u budžet Srbije vrati šest, odlučio je da državnog sekretara zamoli da i njega, ali i najširu javnost obavesti na osnovu „koje i kakve računice se došlo do takvih rezultata i zaključaka koji su više nego ohrabrujući i povoljni za Srbiju i njene poreske obveznike“. Jovanović dodaje da ga ova informacija zanima, jer želi da svoje studente, ali i kolege širom sveta obavesti o „velikom uspehu javne politike subvencija u Srbiji, jer su takvi uspesi izuzetno retki u svetu“. Do utorka po podne ni on, ni NIN, koji je, u međuvremenu, tražio od Ministarstva privrede uvid u analizu koja dokazuje ovu tvrdnju, nisu dobili nikakav odgovor.

Da stvar bude još sumnjivija, najsvežija vest o višestrukom uspehu politike subvencionisanja i nije sasvim nova. Isti državni sekretar još letos je u jednim dnevnim novinama objašnjavao kako se novac dat iz budžeta privatnim investitorima vraća „barem petostruko“, a to pokazuje analiza urađena na uzorku od 39 preduzeća koje je država častila sa 130 miliona evra, a koji će, nakon pet godina rada i ostvarenja pune zaposlenosti, u budžet navodno vratiti 706 miliona evra, zahvaljujući uplaćenim porezima i doprinosima.

Ona u oktobru zvuči malčice drugačije, osim ako u pitanju nije novinarska greška, pa u izjavi Tanjugu Stevanović pominje istu analizu, rađenu za preduzeća kojima su tokom 2016. i 2017. davane subvencije, ali kaže da je „ukupna vrednost projekata bila 130 miliona evra, a država je kroz subvencije obezbedila 25 miliona evra“, pa će se nakon pune zaposlenosti u budžet sliti oko 760 miliona evra.

Da je Ministarstvo privrede želelo da odgovori na pitanja i profesora Jovanovića, i NIN-a, dileme da li se radi o subvencijama od 130 miliona ili 25 miliona i da li će se u budžet sliti 706 ili 760 miliona evra, mogle su biti razrešene. Ovako ostaju i dalje samo višegodišnja nagađanja koliki su efekti državnih subvencija privredi i imaju li ona bilo kakvo uporište u ekonomiji ili je reč o čistoj politici sakupljanja poena, baš kao što je to od davne 2006. radio i njihov idejni tvorac Mlađan Dinkić, trudeći se da investicije, bogato darivane novcem građana, pristignu baš tamo gde njegova politička partija ima uporište ili on planira da to uporište napravi.

Iako se iz informacija koje su javnosti plasirane letos i jesenas ne može zaključiti kolike je subvencije dala država za analizirane projekte, jer razlika između 25 i 130 miliona evra nije mala, ekonomisti sa kojima je NIN razgovarao listom tvrde da šestostruko vraćanje novca u budžet ni približno nije realno, a tek je naučna fantastika da se na datih 25 miliona evra u budžet vrati više od 700, što je bar 30 puta veća suma.

„Nisam imao uvid u analizu Ministarstva privrede, ali ako se pokaže da je državni sekretar izneo naučno utemeljene rezultate, spreman sam lično da pokrenem peticiju da upravo on bude srpski kandidat za Nobelovu nagradu za ekonomiju, imajući u vidu ne samo njegov visok nivo ekonomskog znanja i obrazovanja, već prvenstveno doprinos koji bi ovo revolucionarno otkriće imalo na ekonomsku nauku i javne politike većine zemalja sveta“, kaže za NIN Stevan Rapaić iz Međunarodnog instituta za politiku i privredu.

Naš sagovornik, radeći doktorsku tezu Uloga stranih investicija u lokalnom ekonomskom razvoju u Srbiji (2001-2013), naišao je na probleme prilikom sakupljanja podataka o stranim investicijama u opštinama u Srbiji, jer nijedna državna institucija nema precizne i sveobuhvatne podatke. „Kada pokušate doći do podataka koliko je poklonjeno investitorima po osnovu subvencionisanja novozaposlenih, naiđete na zid ćutanja u državnim organima. Nažalost, očekivano je da javnost nikada nije imala uvid u to kakve efekte proizvodi takvo trošenje novca poreskih obveznika, jer ni sama država to ne želi da zna“, navodi Rapaić, poredeći takav odnos države sa muškarcem koji vozi skup trkački auto kako bi privukao pažnju devojaka. „On tada ne razmišlja mnogo o potrošnji benzina, već o broju privučenih devojaka. Tako i političari ne razmišljaju o tome koliko je državnog novca sagorela njihova mašina za subvencionisanje, već koliko je glasača privučeno prilikom presecanja svečanih vrpci i slikanja sa lopatama u rukama“.

Jovanović pak kaže za NIN da je uveren da ako političari i predstavnici ministarstava iznose takve pozitivne, odnosno izvanredne podatke, da to čine na osnovu ozbiljnih i stručnih analiza, pa je zato i zatražio da vidi ovu na koju se pozvao Stevanović. „U suprotnom, bili bi neodgovorni, neozbiljni i za svaku osudu. Nažalost, te analize nisu dostupne javnosti koja plaća i političare i subvencije“. Naš sagovornik navodi da se od početka rada u Ujedinjenim nacijama pre 30 godina bavio temama stranih ulaganja i zato mu je bilo zanimljivo da sazna kako je to Srbija uspela da povrati novčane podsticaje investitorima u srazmeri šest prema jedan. „Tako veliki uspeh meni je dosad nepoznat. O njemu bi trebalo da sazna najšira stručna javnost i da na tome uči, ali Ministarstvo svoju analizu ne daje na uvid, nego se ponaša po principu `verujte nam na reč`, to onda izaziva tamni oblak sumnje“.

I Milojko Arsić, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta sumnja u kvalitet analize Ministarstva privrede i kaže da bi, da je ona tačna, ekonomski rezultat Srbije bio daleko bolji, odnosno uticaj subvencija bio bi mnogo vidljiviji. „Utemeljena analiza podrazumevala bi da se prate efekti istih ili sličnih preduzeća, jednog koje prima subvencije i jednog koje posluje bez državnih podsticaja. Razlika u poslovanju, odnosno u rezultatu mogla bi se tumačiti kao efekat subvencionisanja, jer poenta merenja učinka je izolovati subvencije u odnosu na druge faktore koji utiču na rezultat nekog preduzeća. Dakle, reč je o prilično komplikovanoj metodologiji za koju državna uprava nema kapacitet, zato sumnjam da se tako radilo“, kaže Arsić navodeći da se o efektima povraćaja tog novca u državni budžet licitiralo i ranijih godina, ali uvek bez utemeljenog dokaza. „U pitanju je očigledno manipulacija koja ima za cilj da opravda državnu politiku subvencionisanja“.

Ta politika, žestoko kritikovana dok je aktuelna vlast bila glavni politički protivnik svojih prethodnika, ne samo da je preživela prethodnih sedam godina, već se iz godine u godinu zahuktavala. U Srbiju inostrani investitor više i ne dolazi bez obećanja o subvencijama, bez obzira na to u koji sektor i u koji deo zemlje, pošto je prvobitno opravdanje takve državne politike bilo da se pokrenu nerazvijeni delovi Srbije.

Rapaićev doktorat pokazao je na uzorku od 17 analiziranih lokalnih samouprava da efekat prelivanja odnosno pozitivan uticaj stranih direktnih investicija na razvoj opštine postoji samo u Inđiji, čime je samo još jednom potvrđena teza ekonomista da se zemlja ne može razvijati isključivo na stranim investicijama, ali i ona da subvencije nisu rešenje za povećanje privrednog rasta. U Ministarstvu privrede, doduše, kažu da diskriminacije domaćih privrednika prilikom dodele subvencija nema, ali iznose i podatak da je odnos 70 prema 30 u korist stranih investitora.

„Subvencionisanje privrede bilo domaće ili strane samo po sebi nije sporan instrument stimulisanja razvoja. Sve zemlje sveta, a naročito razvijene, subvencionišu domaće proizvođače i štite strateške sektore privrede, poput malih i srednjih preduzeća, poljoprivrede ili energetike. Problem nastaje kada se to sprovodi netransparentno i diskreciono dodeljuju subvencije bez kontrole ili evaluacije, a što je više od decenije slučaj sa Srbijom. Dodatno, postoji problem strukture tih investicija, jer se privlače radno intenzivna preduzeća koja dobijaju subvencije, a isplaćuju minimalnu zaradu. Zato i ne može doći do efekta prelivanja na ekonomiju, jer one dobijaju besplatnu radnu snagu zahvaljujući subvencijama, uvoze sirovinu i poluproizvode bez carina ako posluju u slobodnim zonama, ne plaćaju poreze i doprinose i putem transfernih cena i bez kontrole države stečeni kapital vraćaju u zemlju porekla. Dovoljno je pogledati primer Fijata gde se vidi da je godišnji profit neretko bio manji od subvencija koje je ovo preduzeće dobilo od države“, kaže Rapaić.

Baš zbog ovog primera, Miroslav Jovanović, autor pisma državnom sekretaru Stevanoviću, kaže da je najveći problem što siromašni poreski obveznici Srbije finansiraju bogate vlasnike kapitala. „Ovo nije ideološko, već i komercijalno pitanje. Eto, Fijat bi bio gubitaš u Srbiji da nije subvencija. Zašto se onda finansira umesto da se taj novac iskoristi za izgradnju nasipa, za protivgradnu zaštitu ili za obrazovanje? Sve ugledne stručne analize predlažu odavno da se izbegavaju subvencije investitorima, a ulaže u obrazovanje kadrova. Obrazovana i produktivna radna snaga je najbolji vid privlačenja investitora. Umesto ulaganja u pletilje čarapa ili kablova za autoindustriju, potrebno je ulagati u obrazovanje onih koji mogu da proizvode baterije ili veštačku inteligenciju, jer tako se Srbija može približiti tom rezultatu šest evra za jedan“, kaže Jovanović.

I Rapaić upozorava da je krajnje vreme da se politika subvencionisanja preispita, odnosno da se stimuliše dolazak grinfild investicija „isključivo u proizvodnju tehnološki visoko intenzivnih proizvoda“, istovremeno naglašavajući da je za razvoj jedne zemlje neophodno podsticanje domaćih investicija, jer kako kaže, Nemačka se nije razvila zahvaljujući stranim kompanijama, nego malim i srednjim porodičnim preduzećima, koja i danas zapošljavaju više od 63 odsto tamošnje radne snage.

Ali, kako reče Jovanović, „shvataju li političari šta im ekonomska struka predlaže“.

(Petrica Đaković)